Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
"Da li je moguće da mišljenje tolikog broja ljudi, koji imaju svoje ime i prezime, koji su dali veliki doprinos umetnosti i kulturi na Balkanu, ništa ne znači, već smo osuđeni na mišljenje jednog čoveka? Samovolji jednog čoveka? Da li ljudi koji su odgovorni za to što je Dejan Savić na toj poziciji odobravaju takvu bahatost i nestručnost? Ne želim da verujem da je tako"
Jedna je od potpisnika zahteva za smenu Dejana Savića, upravnika Narodnog pozorišta, koji je iniciran Savićevom odlukom da smeni Željka Hubača v.d. direktora Drame, iako je za vreme njegovog četvorogodišnjeg mandata ansambl Drame doneo Narodnom pozorištu 107 nagrada i 20 premijera. Glumi u Narodnom pozorištu od 2008. godine kao honorarni saradnik, trenutno u predstavama Kod večite slavine, Čudo u Šarganu, Ivanov, Carstvo mraka i Carstvo nebesko.
Tek što je diplomirala glumu, dobila je Sterijinu nagradu i još sedam nagrada za ulogu Sene u predstavi Ateljea 212 Otac na službenom putu. Zatim je igrala u Višnjiku Jugoslovenskog dramskog, u Palilulskom romanu Beogradskog dramskog pozorišta, u Vojceku HNK „Ivan pl. Zajc“ u Rijeci… Glumila je u filmovima Beli, beli svet, Neposlušni, Ime. Dobrica, prezime: nepoznato… Sarađivala je sa rediteljima Frljićem, Unkovskim, Tanjom Mandić-Rigonat, Buljanom, Mladenovićem, Torbicom, Savinom, Lorencijem…
Hana Selimović je jedna od mladih koji razmišljaju, umeju da vide, smeju da kažu na šta im sve ovo liči i iskreno nastoje da svima bude bolje.
„VREME„: Mediji tvrde da nikad ranije umetnici nisu ustali protiv smene svog direktora kao što su se pobunili prošle nedelje protiv promene na čelu Drame Narodnog pozorišta.
HANA SELIMOVIĆ: Ovo nije nikakva revolucija, ovo je javna reč ljudi koji se bave javnim poslom i koji su odlučili da kažu da neke stvari ne pripadaju kulturi Beograda i Srbije 2018. godine. Ako ste pročitali proglas umetnika, videli ste da bilo koja vrsta diskreditovanja tih ljudi na nivou optuživanja za politizaciju apsolutno nije na mestu. Nema nikakve sumnje da je to esnafsko i građansko dizanje glasa. Mislim da je ishod ove situacije neobično važan, ali strah me je da budem maksimalista, iako to po prirodi jesam, pa ću reći da je već samo dizanje glasa jedan neverovatno važan i tačan korak za ovaj trenutak. Mi smo se obratili višim instancama unutar države i zamolili za pomoć. Ja mislim da je to sasvim legitiman način u demokratskom uređenju. Upravni odbor i ministar su dobili dopis sa našim zahtevima, očekujemo da se oglase.
A šta ako se ne oglase?
Gledali smo gospodina Vukosavljevića na Prvoj TV gde je rekao da Ministarstvo neće reagovati ishitreno, što ne znači da neće reagovati…
Ali nije ni nagovestio kad će to biti.
Verujem da se danas bilo koje dizanje glasa guši ignorisanjem. Pustite da prolazi vreme, da ljudi pomisle da je to za šta se zalažu postalo uzalud, da posumnjaju u sopstvene motive, da oslabe. Dugo su ljudi demoralisani i ćute jer veruju da je svaki pokušaj unapred osuđen na propast. Međutim, ovako krupne stvari moraju da nešto pokrenu, ovako gruba povreda umetničkog integriteta nije samo udarac na rad jednog čoveka, na rad jednog ansambla i institucije, već udarac na društvo. Reakcija je zapravo potpuno prirodna posledica. Naš posao se naziva JAVNIM. Ne samo zbog toga da mi svako veče izlazimo pred veliki broj ljudi i izvodimo svoje predstave, već zato što mi imamo privilegiju da se naša reč čuje. Vidljivost jednog umetnika nosi veliku odgovornost. Cela stvar u vezi za smenom Željka Hubača je, dakle, pitanje umetničke i društvene odgovornosti. Ponosna sam što je esnaf odreagovao dostojanstveno i glasno.
U tekstu kojim je saopštio da je u Narodnom pozorištu došlo do kadrovskih promena, Dejan Savić pominje „veće angažovanje dramskog ansambla sa stalnim angažmanom u kući.“ Pretpostavljam da posle vašeg javnog neslaganja sa njegovim radom ne očekujete da je i vas imao u vidu?
Ne bih da govorim o svom zaposlenju, o tome sam već rekla dovoljno eksplicitno, jasno i glasno, i to je primer koji je kap u moru. Pitate me šta očekujem – ja u ovu stvar nisam ušla sa očekivanjima, već sa porivom da ne ostanem nema pred očiglednom nepravdom. To što piše u obrazloženju i u pismu upućenom ansamblu i honorarnim saradnicima, to su puke floskule koje na jedan prilično banalan način skreću fokus sa problema. Dakle, ako me zapravo pitate da li osećam strah, da, odgovor je – da. Ne isključivo za sebe, već za epilog koji nas očekuje i vreme koje dolazi nakon njega. Međutim, gonjena sam jedino zdravim razumom i željom da zemlja i grad u kome stvaram budu podređeni boljitku, u kome je uspeh ipak neko merilo. A ne da osećam da živim u ponoru u kome
nema nagrade, ali nema ni kazne. U kome uspeh ne znači ništa, ali se i neuspeh
oprosti. Želim da živim u vremenu u kome podići glas ima smisao i odjek.
Mislite na deset nagrada koje ste doneli Narodnom pozorištu?
Ne želim da govorim o tome, sve o nagradama piše u arhivi pozorišta. I ne, ne govorim samo o svojim nagradama. One sad nisu tema. Tema je odnos koji čovek na vrhu važne institucije pokazuje prema svojim zaposlenima. Tema je smena čoveka koji se pobunio, a koji je izvrsno radio svoj posao. Tema je cenzura slobodne reči. Tema je ugnjetavanje. Mi nismo tu zbog Dejana Savića, nego bi trebalo da je on tu zbog nas, zbog dobra te institucije koja je onda dobro ovom gradu, ovoj kulturnoj javnosti, ovoj zemlji. Znači, nama su prioriteti, čini mi se, pomešani. Kada tako krupne stvari ne funkcionišu po nekoj zdravorazumskoj hijerarhiji, potpuno je jasno da su nagrade zapravo samo gomila gvožđa u sobi moje majke.
Da se vratimo obrazloženju gospodina Savića. Vaša koleginica Dušanka Stojanović Glid ga je okarakterisala kao nepismeno, mediji ističu nelogičnosti, nedoslednosti…
S pravom! Promeniti „vizuru repertoara“. Šta to zapravo znači? Šta to želite da promenite? U intervjuu na Pinku gospodin Savić je rekao otprilike nešto ovako: „Bilo je savremeno čitanje klasika, a sad da damo priliku da bude nešto drugo, da bude tradicionalno ili kako god već.“ Kakvo je to izražavanje? Zašto biste vi ukidali savremeni pristup umetnosti 2018. godine u nacionalnoj kući? Pogledajte kako izgleda savremeni repertoar bilo koje nacionalne kuće u Evropi. Zašto bismo nešto što je evidentni uspeh sankcionisali? Zašto se prekida niz koji je bio uspešan? Stvari koje su dobre valjda se nadgrađuju, a ne menjaju. Zar vi mislite da su svi ovi umetnici iz Srbije i regiona koji su podržali Željka Hubača njegovi prijatelji? Lični? Pa to rade iz lične koristi? Da li je moguće da mišljenje tolikog broja ljudi, koji imaju svoje ime i prezime, koji su dali veliki doprinos umetnosti i kulturi na Balkanu, ništa ne znači, već smo osuđeni na mišljenje jednog čoveka? Samovolji jednog čoveka? Da li ljudi koji su odgovorni za to što je Dejan Savić na toj poziciji odobravaju takvu bahatost i nestručnost? Ne želim da verujem da je tako.
Upravni odbor pozorišta, sudeći po pismu Aleksandra Gatalice predsednika UO, ima veliko razumevanje za odluke i poslovanje gospodina Savića.
Tako je, ali ministar je viša instanca od UO, premijerka je viša instanca od ministra…
… koji je imao veliku ulogu prilikom izbora gospodina Savića za upravnika Narodnog pozorišta.
Tako je, ali svi mi pravimo greške. I mi pokatkad odigramo lošu predstavu ili napravimo rđavu ulogu pa kažemo – čekaj, sad nije bilo dobro, sledeći put ćemo pokušati to da ispravimo.
Ministar Vukosavljević je sada upoznat sa argumentima jednog dela ansambla protiv gospodina Savića. Da li je neko tim povodom razgovarao sa glumcima?
Jedini do sad poziv na sastanak bio je upućen ansamblu i honorarnim saradnicima, gospodin Savić nas je pozvao na razgovor. Naravno, to je odbijeno. Dijalog nije nešto što se događa nakon erupcije, dijalog se vodi da do erupcije ne bi došlo.
Naveli ste da vam je, prilikom razgovora o produženja vašeg ugovora, gospodin Savić rekao da ste mu simpatični…
Ne, naprotiv, rekao mi je da sam ja njemu nesimpatična.
… što bi moglo da ukaže da se rukovodi ličnim kriterijumom prilikom …
Ne, to samo može da znači da kriterijuma nema, da smo osuđeni na nečiju zloupotrebu pozicije. U pismu koje upućuje glumcima Savić manipuliše podacima o uposlenosti ansambla očekujući da će valjda neinteligencija, taština i mržnja malih razlika razjediniti ljude koji traže njegovu smenu. Prilično potcenjivački stav. Ono što je moje lično mišljenje je sledeće: gotovo je sigurno da u tom ansamblu ima ljudi koji nisu bili angažovani neko vreme, a svojim kapacitetima to neosporno zaslužuju, ali to je usud našeg posla. I sama sam u naponu mladih snaga, između 24. i 28. godine, imala bolnu pauzu. I to nakon Sterijine nagrade, kada sam naivno očekivala da će stvari krenuti nabolje. Ne samo da sam bila bez premijere, nego i bez stalnog repertoara. Razumete šta to znači? To je naprosto, očajanje. Da, ovaj posao je strašan, nepravedan, težak, i mi smo svi na njega pristali. Ali da li smo pristali da nam se ukida sloboda govora, da li smo pristali na neuslove, na to da za uspeh bivamo kažnjeni, da li smo pristali na ponižavanje, na ucene, na malverzacije, na moralno i etičko bezakonje, da li smo na sve to pristali?
U Ivanovu, jednoj od vaših novijih predstava, igrate Sašu koja pokušava da Ivanovu, intelektualcu posustalom pod promenama društvenih okolnosti, vrati nekadašnju borbenost. U kontekstu aktuelnih dešavanja u realnosti, može se reći da vam odgovara lik koji igrate?
Sve više sebi ličim na Ivanova, a ne na Sašu. Strah je najmoćniji vladar u ovakvim situacijama. Ljudi na poziciji moći računaju s tim. Ivanova su zablude napustile. On se grčeći pita gde su nestali ideali, gde je nestala snaga? Moj osnovni strah je da će me razočaranja neminovno menjati i da ću u nekom trenutku možda zaista naprosto odustati. Ali onda ipak pomislim: još ja mogu da igram tu Sašu, još verujem da postoji zdravo jezgro u svima nama zbog kog je moguće iskoristiti prelomni trenutak. Treba verovati.
Na sajtu Narodnog pozorišta piše da ste vi deo ansambla u radnom odnosu na određeno vreme.
Nisam, bila sam godinu dana na mestu koleginice koja je otišla na porodiljsko bolovanje. Sad obnavljam ugovor jednom mesečno. Očigledno je to neka greška na sajtu. Nadam se slučajna.
Zaposleni ste u Akademiji umetnosti, vi ste asistent profesoru Nebojši Dugaliću.
Nisam zaposlena nigde, i profesor Dugalić i ja smo otišli sa Akademije. Ali dobro je da ste me to pitali, zato što je jedan od razloga, sem neslaganja unutar institucije i međuljudskih odnosa, upravo to… ja se osećam loše što neka deca plaćaju veliki novac da studiraju fakultet za profesiju za koju je tržište takvo da ni njihova asistentkinja nije uspela da dođe do neke elementarne egzistencije. Za šta mi svu tu decu pripremamo? Za kakav teren?
Da li vas vaši stavovi koštaju?
Sve u životu košta. U tome je njegova lepota a i njegov užas. Ali moji stavovi su neodvojivi deo mene, oni gotovo i da nisu stvar izbora, već nekog urođenog osećanja stvarnosti. Ja ne vidim drugi put za sebe. Ali taj put jeste i bolan. Uglavnom zato jer je to najčešće prilično usamljen put.
Izjavili ste da ćete izaći iz predstava koje igrate u Narodnom pozorištu ako se ništa ne promeni. Rizikovali biste karijeru?
Moja karijera treba da ima neki zdrav prostor u kome može da se razvija. Ako taj zdrav prostor ne postoji, pa za koju karijeru se ja borim? Karijeru u kojim okvirima? Osnovni razlog mog ostanka u ovoj zemlji je što se bavim poslom koji je pre svega neodvojivo vezan za moj maternji jezik koji ja neobično volim. Mnogo puta kada sam bila u iskušenju da odem iz ove zemlje, vraćalo me je osećanje zaljubljenosti u svoju profesiju i želja da se njome bavim u gradu u kome sam rođena. Ali verujte mi, ako mi sva tla ispod nogu budu izmaknuta, ako shvatim da imam 31 godinu i da se ova situacija ne menja, pa ja ću odustati od svoje profesije i uhvatiću se za goli život. Ipak, ja se zaista nadam da postoji neko ko će reagovati i reći – mi ne stojimo iza ovoga. Ja nemam nikakvu drugu moć, samo svoje reči i snagu da verujem da će neko zaista doći i reći – čekajte, mi ne stojimo iza javašluka, bahatosti, iza toga da se uspeh kažnjava. Mi ovome nećemo dati legitimitet. Ja zaista verujem u neki zdravorazumski i pravedan epilog. Zovite me naivnom.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve