Kad je Ema Dekster postala globalna direktorka za oblast vizuelnih umetnosti Britiš kansila, osetile su se vidne promene u toj kolekciji sa 9000 eksponata skupljanih 80 godina. Kolekcija je, na primer, obogaćena radovima ženskih autora i onima na početku karijere, saradnjom sa kolekcijama drugih država i stavom da muzeji treba da budu otvoreni prema aktuelnim pitanjima savremenog sveta, a ne samo da sakupljaju, čuvaju i istražuju baštinu i umetnička dela.
Gostovanjem izložbe Britiš kansila Percepcije: Žena po meri društva? u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, pokazana je praksa koju zastupa Ema Dekster. Izložba je deo regionalnog projekta „Percepcije“, odnosno programa kojim Britiš kansil (Britanski savet) obeležava jubilej svoje umetničke kolekcije, a njen povod je dijalog umetničkih dela nasleđa Velike Britanije i Srbije u zajedničkoj izložbi.
„VREME“: Naša publika je imala prilike da se upozna sa delom kolekcije Britiš kansila zahvaljujući izložbama Grejsona Perija, Demijana Hersta i Henrija Mura koje su gostovale u Novom Sadu. Šta nam ovog puta predstavljate?
EMA DEKSTER: Osnovu izložbe Percepcije: Žena po meri društva? čine dela više britanskih umetnica koja su deo naše kolekcije. Kažem osnovu, zato što su uz dela naše kolekcije izložena i dela iz kolekcije Galerije Matice srpske. Tokom organizovanja prethodnih izložbi pokazana je želja naših partnera da ovaj proces otvorimo, pa smo zato prošle godine objavili javni poziv muzejima i galerijama na Zapadnom Balkanu da kandiduju svoje kustoske koncepte i da predoče na koji način bi iskoristili dela iz naše kolekcije. Jedino pravilo je da fokus bude na ženama umetnicama. Odabrali smo pet kustosa iz pet muzeja i pozvali ih u London da rade sa našom kolekcijom i da odaberu dela koja će se ukrštati sa delima lokalnih umetnica. U tom smislu izložba Žena po meri društva? je odabir kustoskinje Galerije Matice srpske Jelene Ognjanović, koja je spojila radove umetnica iz naše kolekcije koje su stvarale u prethodim dekadama, sa srpskim umetnicama s kraja 19. i početkom 20. veka, gradeći jedan posve originalan narativ. Svaka od ovih pet izložbi je različita, jer se osnovi dodaju dela iz lokalnog konteksta: ovde u Novom Sadu kustoskinja se bavi položajem žena u širem društvenom i istorijskom kontekstu, na Cetinju je bio naglasak na politikama prikupljanja muzejskih kolekcija. Postavljajući ironično pitanje Zašto nema velikih muških umetnika? kustoskinja izložbe na Cetinju je želela da ukaže da se dela međunarodno priznatih umetnica poput Jelene Tomašević ili Irene Lagator još uvek ne nalaze u kolekciji Narodnog muzeja Crne Gore.
Žena po meri društva je neuobičajena tema za instituciju kakva je muzej. Šta su, po vašem mišljenju, teme kojima bi trebalo da se bave današnji muzeji? Kod nas su nedavno otvorene stalne postavke Muzeja savremene umetnosti i Narodnog muzeja, pa nam je to pitanje veoma aktuelno.
Posetila sam obe te institucije, izgledaju odlično! Smatram da rade dobru stvar, a to je da su fokusirani na nove publike i nove načine da do njih dođu – za muzej je danas to najvažnije. Čula sam da je Muzej savremene umetnosti na otvaranju organizovao klizalište, sarađivali su sa Beogradskom filharmonijom, radili programe za mlade, otvoriće kafe, takve stvari su važne.. Mislim da je danas zaista teško izdvojiti neku temu i reći da je ona sada u fokusu muzeja širom sveta. Upravo sam došla iz Beograda sa Oktobarskog salona, čiji je ovogodišnji naziv „Čudo kakofonije“ možda najbolja ilustracija različitosti tema kojima se muzeji bave. Takođe, globalizam je prisutan u svetu umetnosti sve više. Mnogo je umetnika koji dolaze sa najrazličitijih meridijana, iz Kine, Indije, Afrike, koji izlažu u Njujorku, Sao Paolu, Hong Kongu… Vidimo na delu rad globalnih mreža za promociju savremenih umetnika, što pokazuje da muzeji žele da se povežu na globalnom nivou… Zaista ne vidim ni jedan razlog zašto muzeji iz ovog regiona ne bi iskoristili taj trend i povezali se sa Šangajem, Londonom, Bangkokom.
Osim mreža, mislim da se danas muzeji sve više okreću tehnologiji. Virtualna i uvećana stvarnost, sa dronovima koji snimaju, robotika i veštačka inteligencija – sve te teme su i te kako aktuelne u savremenoj umetnosti i one prilično utiču na institucije o kojima govorimo. Osim toga upotreba tehnologija dovodi i novu generaciju autora u muzeje, koji više nisu individualci koji sede u svojim studijima već grupe i kolektivi, veliki kolektivi sa najrazličitijim kompetencijama, pa će i ta činjenica bitno promeniti muzeje.
Menja se i pristup prema ženskim autorima.
Menja se, i mi svi menjamo prakse s namerom da obezbedimo pravičnu zastupljenost polova, različitih zajednica, slojeva društva u našim kolekcijama. Međutim, ono što je možda još značajnije, a čini mi se da se upravo takvim pristupom bavi i projekat „Percepcije“, jeste okretanje i zagledanje u prošlost u potrazi za umetnikom koji je nepravedno zanemaren da li zbog svog pola ili nečeg drugog. Na primer, neki od sjajnih umetnika iz sedamdesetih su još uvek živi. Zaista nije mnogo komplikovano vratiti se unazad, ponovo istražiti njihov rad, dopuniti dokumentaciju nekim novim, svežijim analizama i razgovorom. I to je nešto što kustosi rade na globalnom nivou. Takvim je istraživanjima promenjeno shvatanje konceptualne umetnost ili pop-arta, i ti pokreti su doživeli neku vrstu preobraženja i ponovnog definisanja na različitim geografskim meridijanima. Čini mi se da i istorija konceptualizma u Jugoslaviji, koja se smatra opšte poznatom, otvara prostor za nova čitanja i nova tumačenja. Iako je u tom trenutku Njujork bio centar i baza konceptualizma te su, naravno, najvidljiviji bili umetnici koji su tamo i stvarali, to ne menja činjenicu da je taj pokret bio jedna globalna tendencija, pa su radovi umetnika u Poljskoj, Mađarskoj, Jugoslaviji nepravedno bili u drugom planu. Tako je i sa položajem umetnica. Trudim se da u mom radu postoji ravnoteža polova i da geografski zastupamo čitavu Veliku Britaniju. Ove godine, na primer, izabrali smo Keti Vilks da bude predstavnik UK na Venecijanskom bijenalu 2019. Ona živi u Belfastu, u Severnoj Irskoj, a radi u Glazgovu, u Škotskoj. Ona je svakako sjajan umetnik, ali je divno što nije iz Londona.
Kako je vaše insistiranje na zastupljenosti ženskih autora i autora svih rasa i opredeljenja u kolekciji Britiš kansila odjeknulo u britanskoj javnosti?
Kulturni sektor u UK prepoznaje ovo pitanje, tako da nismo bili usamljeni u nameri da pravično uključimo sve zajednice u našu kolekciju. Svi ključni muzeji i galerije ne samo u Britaniji nego širom Evrope vode računa o broju umetnika oba pola, i da njihovi programi reprezentuju etničku i globalnu raznolikost. S obzirom da smo mi Britiš kansil i da promovišemo britansku kulturu u svetu, naša je obaveza da podjednako zastupamo sve slojeve našeg društva, koje je izuzetno raznoliko.
Pratite ono što danas u svetu stvaraju mladi umetnici. Šta prepoznajete u njihovim radovima?
Tehnološki pristup, ljudi počinju da koriste računare u umetničkom stvaralaštvu. U jednom trenutku sam pomislila da će tehnologija zapravo kreirati radove. Ali, danas su umetnici koji koriste kompjutere digitalni urođenici za koje je to samo još jedan način rada. Na primer Ed Atkins, koji se nalazi u našoj kolekciji, Lorens Lek koji ima delo o virtuelnoj realnosti. Oni su dobri umetnici koji koriste nove medije da bi govorili o svetu u kome živimo. Algoritmi, nove forme vizualizacije, opsedaju umetnike koji pokušavaju da se nose sa time u slikarstvu. Primer za to je Silija Hempton čiji je rad deo ove izložbe. Ona se bavi dijalogom tradicionalnih medija i savremenih prostora. Junaci njenih slika su osobe iz chat room-ova na internetu, usamljenici koji sate provode pred kamerama i ekranima svojih kompjutera. I to je predmet njene fascinacije. A izabrala je najarhaičniji medij – slikanje. Umetnici u svojim radovima traže teksturu današnjice, a ta tekstura je svakako snažno povezana sa tehnologijom i u tome nema ničega lošeg, naprotiv.
Delovalo je da će rođenje fotografije predstavljati ogromnu pretnju slikarstvu. Naravno da nije, samo je dodalo još jednu dimenziju umetničkom izrazu. U suštini, ono ljudsko, dodir kože na kožu, ostaje najmoćniji činilac umetnosti koliko god da se svet neprestano menja.
Kakav rezultat očekujete konkretno od dijaloga radova britanskih i srpskih umetnika?
Drago mi je da su na izložbi i radovi starijih i muških umetnika takođe. Volim mešavinu različitih umetnosti, pristupa. Moj ukus je eklektičan, volim da pored fotografije stoji, recimo, ulje na platnu, volim dijalog različitih formi koje su tačno uklopljene. To je, čini mi se i jedna od specifičnosti ove izložbe, a takvi dijalozi donose uvek nešto novo, otkrivaju skriveno.
