Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
"Reč kolaboracija je prividno nedužna, ona znači saradnju, a ja bih hteo sto puta da ponovim – istražujem nacionalno i nacizam. Verujem da poznajete onu definiciju jezika kao glavnog stuba nacionalne svesti – jezik je dijalekt koji namećemo i potvrđujemo uz pomoć naoružane vojske, uvek na silu"
Da li je to neko pravilo ili ne, tek Dragan Živadinov dolazi na Bitef sa značajnim predstavama svaki put kad se zaista velika opasnost nadvije nad svet. Svojevremeno je predstava Krštenje pod Triglavom najavila buđenje nacionalnih sila što su na kraju pocepale hladnoratovsku Evropu. U godini 2018, suočeni sa dilemama kakve radije ne bismo želeli da imamo, opet se susrećemo sa njim, kako otvara Bitef postavkom Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum., progovarajući svom svojom strašću o apsolutnom zlu, koje se ponovo penje na scenu svakodnevice kao ubrzani nacizam digitalnog doba, odnosno najmodernija verzija onoga što Živadinov naziva demonokratijom. Svet bez ljudi? On je moguć.
„VREME„: Naziv vaše predstave neodoljivo podseća na naslove knjiga Tomasa Bernharda, koji se i sam bavio ogoljavanjem bića nacizma, malograđanštine i licemerja, koji opstaju i nakon Drugog svetskog rata kao veoma prisutni u svakodnevici susedne vam Austrije. Da li je Bernhard bio barem jedan deo nadahnuća za ovu vašu predstavu?
DRAGAN ŽIVADINOV: Hvala vam za tu asocijaciju. Jasno je da beskonačno cenim Bernhardov pozorišni opus, ali neposredne veze nema. Posredne sigurno postoje, jer je umetnik Janez Pipan veliki stručnjak za Bernhardovu dramatiku – a Janez Pipan (introvizija) i Peter Mlakar (koautor) uradili su veoma mnogo za intelektualnu infrastrukturu predstave Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum. Obavezno moram da pomenem i Dunju Zupančič (scenografija i kostimografija) sa njenom vizuelizacijom i Teri Žeželj koja je napravila dramaturške vektore.
Da li je Slovenija i dalje ona idilična primorsko–podalpska država visoke ekološke svesti i svakovrsne kulture, naročito u odnosu na ostatak nekadašnje SFRJ, ili se i u njoj osećaju na neki način tragovi tranzicije od 90–ih naovamo? Kuva li se nešto značajno na političkoj sceni, kako se oseća običan čovek, a kako umetnik poput vas danas u njoj? Posebno ako potpisuje predstavu radikalne poruke kakva je Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum.?
Da odmah na početku razgovora kažem ovo: nikad u centru mog umetničkog interesovanja nije bilo čovekovo političko biće i njegova sudbina. Uopšte ne, a posebno ne posle sramote koju smo doživeli u prošlom veku na prostorima Balkana. Moje zanimanje pre svega je usmereno na umetnost, na razvoj stilskih formacija. Poslednjih dvadeset pet godina svu svoju energiju usmeravam u razvitak postgravitacijskih oblika. Usmeravam je u pozorišnu umetnost koja nije više teraformativna u gravitaciji 1, nego istražujem umetnost u uslovima levitacije, u gravitaciji 0, i to u Centru za obuku kosmonauta „Jurij Gagarin“ u Zvezdanom gradu. Predstava Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum. moja je generalna reakcija na stanje duha u prvoj četvrtini 21. veka u Evropi. Želeo bih da razumete da postgravitacijska umetnost nema eskapističkih namera. Predstava nije reakcija na političko stanje levog ili desnog političkog spektra, već je reakcija na apsolutno zlo.
Da odmah objasnimo – ko je bio Odilo Globočnik, na koji je to način došlo do njegove pojave na slovenačkom prostoru?
Odilo Globočnik jeste personifikacija tog apsolutnog zla. To nije predstava o kolaboraciji i kolaborantima, već o autentičnim SS-militantima, koji su proizveli tehnologiju zla. Ne možeš da poveruješ da je to uopšte moguće – koncentracioni logor za uništavanje živih. Odilo Globočnik i njegovi drugari stvorili su gasne komore. Sa svojim drugovima iz Klagenfurta i Salcburga, te pomoću ukrajinskih nacista zvanih ‘travniki’, vodio je nepojmljivo, užasno, odvratno preduzeće. Odilo Globočnik je čovek koga su Hitler i Himler obožavali. Doslovno!
Budući da ste se bavili ovom ličnošću u vezi sa stvaranjem svoje predstave Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum., mislite li da je u njemu bilo i dobrog i zlog? Jesu li se te strane borile između sebe, ili je on kompletno zla i pogrešna istorijska ličnost?
Kompleksnost Globočnika me uopšte nije zanimala, njegova ljudskost nema prostora u našoj predstavi. Moj zadatak bio je da se osramoti njegovo ime i prezime, da mu ne bi slučajno palo na pamet da vaskrsne. U predstavi ritualno ubijam njegovo ime. Jasno je da moram najpre da ga izgradim, da bih ga odmah zatim ritualno dotukao. Globočnik je zasigurno bio jedan od najuspešnijih pojedinaca koji su govorili slovenački u 20. veku. No, ima ih još nekoliko koje je moguće uporediti s njim.
Kako u Sloveniji reaguju na ovu predstavu? Ima li agresivnih reakcija u odnosu na vas?
Nikad ne pratim neposredne niti posredne reakcije na moje predstave – najviše što od toga činim jeste da primam čestitke posle izvođenja, a i to mi pada teško. Ali moram istaći da ima sve više i više neposrednih, agresivnih napada na moju umetnost u prostoru u kojem živim. I to takvih da su kategorički neprihvatljivi. Nacionalizam je opet postao dnevna molitva ideologa. Sve je manje prostora za umetnost i nauku u našim okruženjima. Ne samo na Balkanu. Još jednom bih hteo da ponovim kako Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum. nije politička predstava iako ja beskonačno cenim političko pozorište, obožavam kritičku umetnost, možda najviše od svih pozorišnih žanrova. Ali moj zadatak u umetnosti jeste da činim zlo nervoznim. Hteo bih da vas obavestim da se u ovom trenutku u Ljubljani od strane raznih ideologa nasilno ukida kritička umetnost. Ja se pak nisam u svim ovim godinama previše odmakao od „svetog“ Antonena Artoa.
U Srbiji se vode polemike oko moguće rehabilitacije ljudi koji su sarađivali sa okupatorima u Drugom svetskom ratu, pa je u tom kontekstu priča o Odilu nama posebno intrigantna. Da li je ona tipično balkanska ili sa sobom nosi neku univerzalnu poruku i koju? Koliki je društveni potencijal neofašizma u zemljama bivše Jugoslavije, uključujući nedavno otkrivenu Štajersku gardu…
Predstava nije rekonstrukcija istorijskog nacizma, ona stvara pre svega ono ‘apsolutno sada’. U njoj gledamo strah, prenosive bolesti i metafiziku. Reč kolaboracija je prividno nedužna, ona znači saradnju, a ja bih hteo sto puta da ponovim – istražujem nacionalno i nacizam. Verujem da poznajete onu definiciju jezika kao glavnog stuba nacionalne svesti – jezik je dijalekt koji namećemo i potvrđujemo uz pomoć naoružane vojske, uvek na silu! U mom svetu sve posvećujem zaumnom jeziku (Hlebnjikov), zvezdanom jeziku postgravitacijske umetnosti, pedesetogodišnjoj predstavi Noordung::1995–2045. Predstava Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum. zato je izuzetak u mom pozorišnom repertoaru poslednjih dvadeset pet godina.
Kakva je veza između tehnološkog napretka i pojave fašizma, po vašem mišljenju?
Jasno: velika! Fašizam je omogućen industrijskom projekcijom muških fantazija. Lično, reč fašizam previše ne upotrebljavam jer je devalvirana. Koristim reč nacizam za rasizme i za nasilje belog postindustrijskog muškarca.
Da li digitalno doba, u tom smislu, daje veće šanse fašističkim tendencijama da se razmahnu u globalizovanom svetu? Kakva je priroda fašističkih pokreta u 21. veku?
Da, daje! Danas je već jasno i postalo je već stereotip da ovo doba omogućava simplifikaciju digitalnog jezika (tvit), totalitarističku projekciju, diktaturu piksela. Ali, ja sam tehno optimista. Mislim da će elektronski talas omogućiti neposrednu demokratiju. Odurna mi je ideja da dođe beli čovek i preti tehnologijom. Ja sledim Kropotkina, a ne Bakunjina. Sledim Hlebnjikova, a ne Tolstoja. Sledim Harmsa, a ne Tomasa Mana. Protivim se ideji demonokratije. Ja sam radikalni ateista i – obratite pažnju! – nikako antiteista.
Po vama, svako nacionalno biće potencijalno je nacističko. Da li je osećaj da si stanovnik Evrope na kojoj obitava mnogo nacija i kultura, ipak jedino održivo rešenje na ovom kontinentu?
Na ovom kontinentu – da! Ne zaboravimo da je i Rusija – Evropa.
Šta je avangardni teatar danas i koje su njegove odgovornosti?
Nema dobre i loše umetnosti. Postoji samo umetnost koja je blizu istine ili je veoma daleko od nje. Mislim da u 21. veku bilo koja akcija u pozorištu koja nije odgovorna – ne može dobiti status umetnosti.
Šta za vas znači činjenica da vaša predstava otvara festival kakav je Bitef?
Uf. Ja živim u svim umetničkim žanrovima. A još uvek beskonačno obožavam pozorište. Pozorište je moj prostor rođenja i moje svesti. Zato je Bitef za mene – pre svega fantastično pozorište.
Dragan Živadinov je jedna od najvažnijih figura slovenačke umetničke scene osamdesetih godina. Po obrazovanju je reditelj, ali i osnivač retrogradizma u pozorištu, suosnivač pokreta Neue Slowenische Kunst, suosnivač Kulturnog centra evropskih svemirskih tehnologija (KSEVT), postgravitacioni umetnik i kandidat za kosmonauta. Osnovao je Pozorište Sestre Scipion Nasice, a zatim i Red Pilot Cosmo-kinetic iz koga se razvio Noordnung Cosmo-kinetic Cabinet. U katalogu Bitefa se preporučuje da totalitet njegovog umetničkog projekta mora biti shvaćen i kao mesto gde se sustiču njegov privatni život i umetničko delovanje: na kraju svog umetničkog puta i pedesetogodišnjeg projekta Noordnung: 1995-2045, plan mu je da se lansira u orbitu i samouništi.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve