Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
"Možda će zvučati bizarno, ali kriminalno razmišljanje, pokušaj da se prečicom dođe do boljeg života je neki oblik slobode mišljenja, stvar izbora, što se kosi sa idejom da je interes države i partije iznad ličnog interesa. Demokratska društva kao da podrazumevaju određenu dozu kriminaliteta, svesni da se neće svi snaći na tržištu i da će neko to probati prečicom"
O filmu Južni vetar priča se iako još nije viđen – premijerno će biti prikazan 25. avgusta na otvaranju Festivala glumačkih ostvarenja u Nišu – zato što priču iz beogradskog podzemlja devedesetih inspirisanu istinitim događajima prenosi, sudeći po trejleru, na način koji obećava (konačno) dobar akcioni triler, i zato što u njemu igraju poznati glumci. S obzirom da će se na „Filmskim susretima“ u Nišu pre svega vrednovati njihov udeo u Južnom vetru, nabrajamo celu glumačku podelu: pre svih Nebojša Glogovac, Miloš Biković u glavnoj ulozi, zatim Miodrag Radonjić, Dragan Bjelogrlić, Miloš Timotijević, Jovana Stojiljković, Srđan Todorović, Bogdan Diklić, Aleksandar Berček, kao i gosti iz Bugarske Hristo Shopov i Ivaylo Zahariev.
Južni vetar je drugi film reditelja Miloša Avramovića (1978). Prethodni, njegov debitantski film Krojačeva tajna, prikazan je pre deset godina. U međuvremenu, Avramović je bio producent televizijskih serija Senke nad Balkanom i Čizmaši i reditelj nekoliko kratkih filmova. U Južnom vetru Avramović je i koscenarista uz Petra Mihajlovića.
„VREME„: Zašto se film zove Južni vetar? Naime, kad se kaže – južni vetar, pomisli se na bend koji je do rata devedesetih svirao sa poznatim folk pevačima, na radio–stanicu specijalizovanu za folk muziku, na vetar koji donosi vlagu i kišu…
MILOŠ AVRAMOVIĆ: Naslov je svakako dvosmislen. Dok smo pisali scenario, shvatili smo da je ta vrsta melosa zajednička svim zemljama koje su deo tranzita heroina ka EU i da mora da bude sastavni deo filma. Tako da smo hteli da kroz naslov integrišemo i jug Srbije kao glavnu tačku ulaska heroina, i saundtrek, kao i deo radnje-zapleta filma, koji u ovom trenutku ne bih želeo da otkrijem. Južni vetar, kao što ste rekli, donosi vlagu i kišu, a ponekad i strašno nevreme.
Scenario je napisan još pre 10 godina, a premijera je najavljivana za kraj 2016, pa zatim za 2017. godinu. Čekali ste novac?
Da, to je muka koju dele sve moje kolege. Scenario koji je napisan pre 10 godina je nastavak Južnog vetra pod naslovom Metar asfalta, koji je bio skup i komplikovan za snimanje u tom trenutku. Nismo želeli da odustanemo od priče i likova, pa smo odlučili da napišemo malo jednostavniji prequel. Tako je nastao scenario za Južni vetar. Ta premijera 2017. godine je odložena iz tehničkih razloga jer je pomeren početak snimanja. Odlučio sam da prvo završim Senke nad Balkanom sa Draganom Bjelogrlićem i da nakon toga uđem u pripreme za snimanje Južnog vetra. U Srbiji je i dalje teško obezbediti finansije za film, a posebno za film sa ovom tematikom. Svima se sviđao scenario, svi su ga podržavali, ali su se u isto vreme nekako ograđivali pod izgovorom da bi to bilo zanimljivo „devedesetih“, da tema više nije aktuelna, što je bizarno. Dovoljno je da svaki dan otvorite novine i shvatite da tema nikad nije bila aktuelnija.
Film posvećujete preminulim drugovima i drugaricama. Ko su ti ljudi, kakve su njihove sudbine?
Moje odrastanje u Mirijevu obeležila je velika nemaština, tuga i bol. Moje roditelje su događaji devedestih uhvatili potpuno nespremne. Bili su ušuškani u taj neki komfor i rutinu koje je pružao socijalizam, Ante Marković, hiljadu maraka plata, i slično, a kada su se devedesete razmahale u punoj snazi sa ratovima, sankcijama, inflacijom, to ih je nekako paralisalo, zombifikovalo. Nisu znali šta da rade, kako da se snađu i šta da nam kažu. Trebalo im je dosta vremena da se trgnu iz tog stanja. Tako smo mlađi brat i ja počeli sve više vremena da provodimo na ulici, da se snalazimo, u pokušaju da sami preuzmemo odgovornost, dođemo do nekih odgovora i rešenja. Slična je priča svih nas koji smo u to vreme dan i noć blejali po kraju, parkićima. Odjednom se stvorila kritična masa dečaka i devojčica koji su preko noći morali da odrastu. Da rade i razmišljaju o stvarima koje su nezamislive za decu tog uzrasta u normalnim okolnostima. Tako sam rano naučio da stvari ne gledam crno-belo, jer teško je poverovati da su ta deca bila predodređena za život van zakona i nasilje. Bio sam na previše sahrana za nekog ko nije napunio ni 18 godina. Neki drugari i drugarice jednostavno nisu mogli da izdrže pritisak i izabrali su drogu, samoubistvo, nasilje kao rešenje i izlaz. To su bila obična, dobra deca, napuštena i izgubljena.
Glavni junak je mogao da ne izabere put kriminala. Zašto je odlučio drugačije?
To je dobro pitanje, jer ako se neko bavi kriminalom, ne znači i da je izabrao put kriminala. I dalje postoji šansa da se neko promeni, rehabilituje. Izlazak na taj put se uglavnom samo desi, nesvesno, retko kada je u pitanju svesna odluka. U životu svih tih „momaka sa asfalta“ postoji granica, tanka crvena linija, i ako je jednom pređu, nema povratka u neki normalan život. Jednostavno se jednog jutra probude svesni da je to sada njihova realnost i da nema nazad. Taj put nekad odredi količina neprijatelja koji dolaze sa poslom, velika robija, novac i narkotici, a nekad i slučajnost, naivna greška koja ih obeleži za ceo život i odredi budućnost. Južni vetar je priča baš o tom prelomnom trenutku, trenutku kada se prelazi linija.
Ako je ovo film o kriminalu devedesetih u Beogradu, kakav bi bio film o ovogodišnjem kriminalu? Da li se desila neka promena tokom tih tridesetak godina? Koje su specifičnosti kriminala devedesetih?
Da malo pojasnim: Južni vetar nije film o kriminalu devedesetih, nije epoha i radnja je smeštena u Beograd 2018. godine. Film je samo inspirisan nekim događajima i likovima iz devedesetih. Ali pitanje je zanimljivo, jer bi film o kriminalu devedestih, 2018. ili 2038. godine bio isti. Kriminal je kriminal, nema tu neke razlike. Motivi su uvek isti. Razlika bi jedino bila u tome što bi kriminalci 2038. možda imali laserske pištolje. Tema kriminala se najviše vezuje za devedesete zato što je tada došlo do velikog šoka za sistem, opšte eksplozije kriminala, državnog i uličnog. Razlika između devedesetih i 2018. godine je u, da se tako izrazim, „sitnom“ kriminalu, koji je bio svuda oko nas. Skidanje patika, obijanje stanova i prodavnica, tuče… I to nije bilo pitanje politike ili problem Srbije i mentaliteta, nismo mi tu nešto posebni ili izuzetak. Takav pad društva i države dešavao se ozbiljnim civilizacijama sa velikom tradicijom, dobar primer je Nemačka između dva rata. Ali kada je u pitanju ozbiljan, da kažem organizovan kriminal, razlike su jako male. Meni lično je zanimljivije pitanje šta se dešavalo sa kriminalom ranije, u bivšoj Jugoslaviji. Gde je nestao, i zbog čega nije bio deo svakodnevnice, bar na nekom prihvatljivom nivou? Zato što je kriminal uvek bio i biće konkurencija ili vladar nedemokratskog društva. Kao što su rokenrol, duga kosa i erotika bili neprijatelji društva i partije. Nešto što kvari poslušne građane i tera ih na razmišljanje. Vidite da je u diktaturama kao što su nekada Sovjetski Savez, i Severna Koreja kao ekstremi, i Jugoslavija kao liberalniji oblik, kriminal bio na jako niskom, neprimetnom nivou ili je bio privilegija državnog aparata, partije. Kriminalce su izvozili iz Jugoslavije širom sveta da bi, ako zatreba, likvidirali nekog za službu. Ovde su smeli da dolaze samo da potroše pare i vide rodbinu. Možda će zvučati bizarno, ali kriminalno razmišljanje, pokušaj da se prečicom dođe do boljeg života je neki oblik slobode mišljenja, stvar izbora, što se kosi sa idejom da je interes države i partije iznad ličnog interesa. Demokratska društva kao da podrazumevaju određenu dozu kriminaliteta, svesni da se neće svi snaći na tržištu i da će neko to probati prečicom. Zato postoje zatvori i koncept rehabilitacije umesto odreda za streljanje.
O kriminalcima se javno nerado govori, što je i predsednik Vučić primetio pominjući Kosmajca. Da li postoji neki lik/događaj iz Južnog vetra u kome bi neko mogao da se prepozna?
Svako ko živi u Srbiji može da se prepozna u ovom filmu.
Kažete da ste pravili poučan film. Kad je neko delo (film, roman, predstava…) poučno? Da li kad je pravljeno s tom namerom ili kad nekog i pouči?
To je bila, blago rečeno, nespretna izjava, ali svakako ovo drugo, tek kad nekog i pouči. Ako neko iz ovog filma izvuče pouku – super, ako ne izvuče, opet super. Nadam se da će im film barem biti zabavan i uzbudljiv za gledanje. Nisam ja taj koji može i želi da nekom šalje poruke ili pouke. To prepuštam pismenijim kolegama.
Smatra se da je film najsugestivnija vrsta umetnosti – da ne nabrajam koliko utiče na modu, na jezik, na popularnost neke pesme. Šta ako neko poželi da bude kao neki lik iz vašeg filma? Ili, s obzirom da se publika lako poistovećuje sa likovima koje tumače poznati glumci, šta ako neko poželi da bude poznat kao Biković, pa postane Petar iz vašeg filma?
Nemojte pogrešno da me shvatite, ali pitanje nosi istu dozu jeze kao kada neko kaže da će dete da mu postane gej ako vidi gej paradu. Ili kao kada bi neko proizvođača automobila pitao šta ako neko jurca vašim kolima i pogine? Ili ako neko dete gleda Apolo 11, i poželi da postane astronaut a Srbija nema svemirski program? Tu ulazimo u spiralu besmisla i suštinskog nerazumevanja koncepta slobode i umetnosti. Iskreno verujem i uvek sam verovao u ukus, zrelost i inteligenciju naše publike.
U priči o kriminalu neizostavni element je policija. Vi je niste predstavili kao čuvara reda, nego kao nekog kome je kriminal vrlo blizak. Zašto?
Teško je u Srbiji voditi dijalog bez stvaranja opštih zaključaka na osnovu pojedinačnih slučajeva. Nisam predstavio policiju, već nekoliko policajaca. Da uprostim, posmatrajte to kao pravilo žanra. Da li ste gledali dobar krimić bez korumpiranog policajca? To pravilo žanra je utemeljeno u realnosti jer nema policije na svetu bez korumpiranih pojedinaca. Mislim da su u Majamiju u samo jednoj akciji uhapsili više od sto korumpiranih policajaca. Tako je i ovde. Svima je jasno da ima pojedinaca, čak i grupa koje sarađuju sa kriminalcima, ali siguran sam da većina policajaca pošteno radi svoj posao, koji je opasan i težak.
Definišete Južni vetar kao krimić i insistirate da ste napravili žanrovski film. Zašto vam je to važno? U vreme mešanja i stapanja žanrova, stilova, svega život, zašto se ograničavate?
Tačno je da se žanrovi i stilovi prepliću, ali to nije ništa novo, a nije ni pravilo. Ne znam zašto mislite da se ograničavam? Naprotiv. Posebno kada pričamo o domaćem filmu koji kao žanr prepoznaje samo komediju. Izuzetno je važno gajiti i negovati različitost, posebnost, ukuse. Razvijati tržište koje će autorima u budućnosti olakšati put ka filmovima kakve vole i žele da snimaju. Žanr film kao da je tek počeo da se razvija u Srbiji. Da li mislite da treba da preskočimo tu fazu? Imamo zapažen SF film Ederlezi Rising, imamo postapokaliptičnu Volju sinovljevu koja je u produkciji, imamo Milana Todorovića koji je producirao i režirao nekoliko horor filmova, i otvorio put ka inostranom tržištu i finansiranju. I što je najvažnije, imamo mnogo mladih i talentovanih autora koji nisu zatrovani devedesetim, koji donose svežinu i lepotu, bez mnogo interesa za teme tipa „rat je strašan, Srbi su zločinci, a ja sam siromašan student“.
Zašto je premijera filma na Niškom festivalu, a nije, recimo, na nekom inostranom, pogotovo što očekujete da će i tema i akcione scena biti zanimljive i inostranom tržištu?
Najviše zbog glumaca, koji su verovali u film i dali sve od sebe, i sjajne atmosfere na Niškom festivalu. Film će sigurno biti prikazan na nekom festivalu u inostranstvu između Niša i beogradske premijere u novembru, ali iskreno, to mi i nije toliko važno. Od starta smo želeli da napravimo kvalitetan i uzbudljiv bioskopski film, koji će publika sa uživanjem gledati širom prostora bivše Jugoslavije. To nam je najvažnije, i ako uspemo u tome, biću najsrećniji. Sve ostalo je u drugom planu.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve