Večeras počinje peti Šekspir festival, jedinstven u ovom delu Evrope. Nikita Milivojević, njegov osnivač i direktor, obećao je da će biti na otvaranju iako u Epidaurusu, na Atinskom festivalu, priprema Aristofanovu komediju Pluto. Premijera, rezultat saradnje Narodnog pozorišta iz Beograda i Nacionalnog teatra Grčke je 13. jula.
Pluto je na srpski jezik preveden tek prošle godine. Pluto je bog novca, obilja, a priča o njemu je, kao i sve Aristofanove priče, poučna: dva Atinjana ogorčeni zbog činjenice da se loši ljudi lako i brzo bogate dok vredni i pošteni ostaju siromašni, idu u proročište Delfe da zatraže savet. Dobiju poruku da prvog čoveka kog sretnu u povratku treba da povedu sa sobom. I sretnu slepca. Začude se, zbune, međutim, kroz razgovor otkriju da je to, u stvari, Pluto. Preneraženi su: otkud je bog novca slep, dronjav, nikakav?! A on im kaže da ga je to Zevs oslepeo, kaznio ga nakon što su se posvađali oko toga kako da se dele pare, te oni zaključe da stvari stoje rđavo i naopako jer je bog novca slep. Reše da ga izleče, da mu vrate vid, smatrajući da će tada sve biti bolje. Međutim, ispostavi se da je sve postalo još gore.
Srpski deo ovog projekta su hor, Nenad Maričić u ulozi Horovođe i kostimografkinja Marina Medenica. Pluto je treća predstava koju za redom Nikita Milivojević režira na Atinskom festivalu, što je presedan, prethodile su joj Lukrecija Bordžija i Na Drini ćuprija. Inostrana pozorišta su česta Milivojevićeva scena poslednje u dve decenije; najčešće režira u Grčkoj, a u Srbiji povremeno. Njegova najnovija beogradska predstava, Bura dečjeg pozorišta „Duško Radović“, na programu je „Šekspira za veliku decu“ koji je ovogodišnja novina Šekspir festivala.
„VREME„: Vi u Šekspir festivalu radite tiho (koliko vas uopšte ima?), a onda, dve–tri nedelje pred početak, najavite program koji izazove pitanje – odakle im ovo?
NIKITA MILIVOJEVIĆ: Naš tim je veoma mali, svega nas troje radimo kontinuirano na festivalu tokom godine, moguće da je i to jedan od razloga što smo tihi kao što kažete, a onda u poslednjoj fazi uključujemo druge saradnike i sve ostale službe neophodne da bi se uopšte izveo festival. U stvari, radi se pomalo o jednoj gerilskoj strategiji koju razvijamo od početka i u kojoj postoji svest o tome da je manje – više. Da bi se desio dobar festival, potrebno je, pored sreće, dosta različitih talenata. Naravno, svakom pozorišnom festivalu pa tako i nama, pre svega, potrebne su odlične predstave da bi bio uspešan, sve ostalo je u tom slučaju manje važno. Zaista ne preterujem ako kažem da već imamo spreman gotovo ceo program sledećeg festivala, jedino je pitanje šta će od toga ostati jer uvek na kraju dođemo u situaciju da sticajem raznih okolnosti moramo neke stvari na brzinu da presložimo, i zato uvek imamo plan B sa nekim drugim idejama. U poslednjem trenutku odlučujemo šta bi bilo najbolje, da se ne ponavljamo, da imamo neko iznenađenje. Praktično svake godine spremamo dva festivala i do poslednjeg trenutka ni mi nismo sigurni koji će da se desi.
U glavnom programu nema predstave iz Srbije?
Pretpostavljam da ću vas iznenaditi sledećim podatkom: najigraniji pisac u istoriji Narodnog pozorišta u Beogradu je Šekspir! Dakle, to nisu Nušić, Sterija ili bilo koji domaći pisac. Može se jasno videti da se Šekspir nekada mnogo više igrao nego poslednjih, recimo, 30 godina. To je vrlo zanimljivo i uputno za razmišljanje jer između ostalog govori i o nekim drugačijim vremenima, ukusu, kriterijumima, pa i načinu mišljenja onih koji su nekada vodili ovo pozorište. Ako stavimo po strani uvek sveprisutni problem novca, osnovni razlog zašto na festivalu nema domaćih predstava jeste činjenica da tokom godine uvek možete da nađete priliku i pogledate neko naše izvođenje Šekspira, naravno, ako ga ima na repertoaru, dok predstavu iz Belorusije, Irana, Kine, Indije, SAD … ne možete. Ovo je jedinstvena prilika, i može da bude neponovljivo iskustvo.
Koliko nam danas, uopšte, treba Šekspir? Pitam bez ikakve namere da dovodim u pitanje aktuelnost njegovog dela.
Pre dve godine, kada je čitav svet obeležavao datum Šekspirove smrti, poslali smo pismo Piteru Bruku, kao jednom od najznačajnijih reditelja 20. veka i čoveku čije se ime na neki način uvek vezuje za Šekspira, da nam uputi nekoliko reči kojima bismo otvorili festival – ujedno da to bude i podrška našem festivalu koji je, nekom čudnom ironijom slučaja, baš u godini Šekspira ostao skoro sasvim bez finansijske pomoći. I, na otvaranju, ja sam pročitao njegovo pismo koje počinje ovako: „Šekspir je fenomen kao Sunce ili Mesec. Svi pokušaji da ga u potpunosti protumačite detinjasti su i glupi. Njegove drame govore direktno ljudima svih rasa, nivoa, u svakom trenutku svetske istorije“. Ne verujem da je moguće reći nešto bolje zašto nam je Šekspir potreban danas, juče, sutra. Ispričaću vam i jednu anegdotu koje sam se sada setio, mislim da ima veze sa vašim pitanjem. Kada smo igrali u Globu Henrija VI, bili su predsednički izbori kod nas. Za svega nekoliko dana našeg boravka u Londonu dobili smo novog predsednika. Odmah po povratku bila je zakazana predstava u Narodnom pozorištu i ja zaista nisam znao da je već dogovoreno i organizovano da, tada već bivši predsednik Tadić, dođe na beogradsku premijeru. Sve u svemu, posle predstave, kako to obično biva, bio je koktel, razne zvanice… Tadić mi je čestitao i rekao: „Da sam ranije gledao predstavu, mogao sam nešto i da naučim.“ Vidite, to je bilo rečeno nekako više u šali, vezano, naravno, za izbore, tako da verujem ni on nije bio svestan koliko u tome što je rekao ima duboke istine. Sve što je potrebno naučiti o vlasti nalazi se kod Šekspira. Međutim, vladari stalno misle da su mudriji i od Šekspira i od istorije i da je to samo lepa fraza koja se, uostalom, odnosi uvek na neko drugo vreme, okolnosti, ljude na vlasti – samo ne na njih.
U svetu ima više festivala posvećenih Šekspiru, neki su i sa dugom tradicijom. Šta je naša specifičnost?
Mnogo toga je pomoglo da Šekspir festival za relativno kratko vreme postane drugačiji, lako prepoznatljiv među drugim festivalima, dobije svoju publiku, a prostor Vile Stanković u Čortanovcima sigurno ima ogroman značaj u tome. Ljudi jednostavno vole da tokom leta izađu negde na otvoreno, u neki lep ambijent. Vila Stanković je čarobno mesto i mnogo ljudi dolazi kao na neki mini izlet koji podrazumeva odlazak na Dunav, ručak, večeru, a onda uz to i na predstavu. S druge strane, kada ste ograničeni budžetom, razmišljate na potpuno drugačiji način. Pošto festival traje svega pet-šest dana, ne smemo da pravimo greške, svaka predstava mora da ima vrlo ubedljiv razlog da bude na festivalu. Naravno da neprestano pratimo i šta se dešava na drugim Šekspir festivalima, pa u odnosu na to smišljamo stvari koje bi bile zanimljive za našu publiku. Recimo, ove godine pored glavnog programa uveli smo i prateći koji je namenjen deci, „Šekspir za veliku decu“, radimo ga sa pozorištem „Duško Radović“. Ideja je da malo podignemo lestvicu dečjih predstava, a susret sa Šekspirom je pravi izazov za tako nešto. To, recimo, nema nijedan drugi Šekspir festival i mnogi su nam već rekli – bravo, sledeće godine i mi ćemo to da uvedemo kao prateći program. Takođe, ove godine imamo radionicu za tinejdžere, „Q Brothers“ iz Čikaga učiće ih kako da repuju Šekspira.
Poslednju i jedinu produkciju Šekspir festival imao je pre tri godine, izuzetno uspešnog Perikla u vašoj režiji. Festivalske produkcije nisu ni obavezna ni česta pojava, ali ipak: da li vam je moguće da realizujete još neku?
Naravno, neprestano razmišljamo o tome i tražimo partnera, i siguran sam da ćemo u najskorije vreme imati novu festivalsku produkciju. Sećate se da smo pre dve godine pokušali da uradimo Buru? Nažalost, nismo dobili sredstva, ali nećemo sada o tome.
Već treći put, kao ni jedan reditelj, režirate na Atinskom festivalu, i to u Epidaurusu gde se čuva tradicija antičkog pozorišta. U kontekstu činjenice da se u Atini godišnje odigra više od 1000 predstava, ekskluzivnost Epidaurusa nije neobična pojava.
Epidaurus je nekakav pozorišni Akropolj, sveto mesto, i svi pozorišni ljudi u Grčkoj predstavu u Epidaurusu doživljavaju kao nešto vrlo posebno. Sećam se kako je jedna od zvezda atinske scene, sa kojom sam pre nekoliko godina razgovarao da igra kod mene u predstavi, rekla da ne može jer se sprema za Epidaurus. „Ali naša premijera treba da bude u februaru, a vaša premijera u Epidaurusu je krajem jula“, rekao sam. Ona se nasmejala i rekla: „Ne, kada je Epidaurus u pitanju, ja se spremam čitave godine samo za to. Prestajem da pušim, menjam način ishrane, redovno vežbam, samo sam tome posvećena.“ Pretpostavljate da i sam osećam vrlo posebno uzbuđenje zbog premijere u Epidaurusu.
Nekoliko godina unazad, uspešnost neke predstave meri se i njenom aktuelnošću. Glavni lik Pluta je novac, a novac je top tema ovog sveta, dakle…
Već u prvoj sceni Pluta saznajemo kako je Hremil, jedan od glavnih junaka, išao u Delfe da pita za savet kako da vaspita sina, da li da bude lopov, rđa od čoveka, jer takvi bolje prolaze u životu – ili šta već treba da radi. Zamislite, ovo pitanje je postavljeno pre više od 2000 godina! Mislim da bi i danas trebalo otići u Delfe po isti savet, jer očigledno još uvek nismo razumeli odgovor proročišta. Ali ono što mi je možda najuzbudljivije u ovom trenutku jeste to da ćemo uskoro te iste rečenice, napisane pre toliko vremena, izgovarati ponovo na mestu gde su nastale, u Epidaurusu. Kao da putujemo u nekoj vremenskoj kapsuli i iste poruke prenosimo jedni drugima kroz vreme. Još uvek je, kao i u vreme Aristofana, Pluto najmoćniji bog na svetu. Uz njegovu pomoć možete da budete lažov, ubica, lopov i, recimo, predsednik bilo koje države, čak toliko moćni da upravljate sudbinom čitave ove planete.
Aristofanov Pluto je slep, pa zato nepravedno deli novac po svetu. I Pravda je slepa – da li vidite neku povezanost u tome?
Moje prvo rediteljsko pitanje vezano za komad bilo je: da li je Pluto zaista slep? U komadu jeste, ali šta ćemo ako se samo pretvara da je slep? To je otvorilo novo tumačenje koje sada za posledicu ima novo čitanje ovog komada. Mislim da Pluto jako dobro i vidi i zna šta radi, mi smo, u stvari, oni koji su sve vreme slepi. Pluto i Pravda, nažalost, često zajedno režiraju ovaj svet, možemo u to da se uverimo svakodnevno. Aristofan je pisao ovu komediju kao svojevrsnu satiru na političke prilike u Atini u njegovo vreme. Sa istim motivom radimo i danas predstavu, jedino što je Atina sada čitav svet, ili još tačnije – Balkan. U tom smislu, Grčka i Srbija su kao lice i naličje na sitnom novčiću Pluta. Glava ili pismo – nama je svejedno, naša uloga u ovoj večito savremenoj svetskoj komediji ne menja se mnogo. Mi smo nešto kao Rozenkranc i Gildenstern u Hamletu, kraljevima smo uvek manje-više isti.
Da li ste vi inicirali međudržavnu saradnju u realizaciji Pluta?
Vratiću se za trenutak na još jednu priču sa premijere Henrija Šestog u londonskom Globu. Predstava je počinjala tako što Predrag Ejdus drži nekakav komemorativni govor o Henriju Petom. Prvog dana kada smo imali probu na sceni, Ejdus mi je prišao i rekao: „Nemoj, molim te, sada da nešto menjaš, pa da onda ne budem ja prvi koji je izgovorio rečenicu na srpskom jeziku u Globu!“ Bila je to, naravno, jedna od šala u Pecinom stilu, ali, istovremeno, on je glumac koji vrlo dobro zna koliko je to, u stvari, važno, zato mi je to i rekao. Ovo je, naime, jedan od onih slučajeva kada je i moj patriotizam vrlo osetljiv. U tom smislu, ja takođe verujem da je veoma važno da se srpski jezik prvi put čuje na sceni Epidaurusa, isto kao što mi je bilo važno u Delfima ili Globu. U stvari, imam utisak da je to nekom igrom slučaja postao jedan od mojih važnijih pozorišnih zadataka u životu za koji se vredi boriti.
Izjavili ste da vas politika više ne interesuje, pa ipak, birate tekstove koji komentarišu društvo. Aristofanov Pluto i, na primer, Mala mađarska pornografija koju ste ovog februara režirali u Novosadskom pozorištu, na tom su spisku. Šta to znači? Kad ćete da režirate nešto ljubavno?
Ja sam to rekao iz jedne vrste pobune jer nam se politika toliko nametnula kao najvažnija stvar u životu, da mi je to postalo nepodnošljivo, gotovo uvredljivo. Gde god pogledate oko sebe, uvek politika i političari i beskrajno ponavljani razgovori na iste teme. To, pre svega, veoma sužava moj vidik. Kao da sam prisiljen da gledam samo preko tarabe i ne vidim ništa dalje od toga. Postoji toliko drugih stvari u životu kojima mogu da ispunim svoje vreme, bavim se njima. Naravno da sam svestan da je nemoguće da pobegnem od politike u Srbiji, znam vrlo dobro da ako se ja ne bavim njome, ona se itekako bavi mojim životom – naučio sam već odavno tu lekciju, ali zaista mi je postalo muka od svega toga! Verovatno mi se zgadilo i zbog izuzetno banalnog i površnog načina uvođenja politike u pozorište. Izgleda da je i to jedan od razloga zašto u poslednje vreme sve više biram da režiram komedije. Spomenuli ste temu ljubavi. Režirao sam nedavno u Ljubljani fantastičan autobiografski roman Ingmara Bergmana, Razgovori u četiri oka. Stalno razmišljam da bih ga ponovo negde radio, ali nekako već unapred znam da kod nas to ne bi uopšte bilo aktuelno.
Angažovaniji ste u Grčkoj i okolnim državama nego u Srbiji. Šta bi trebalo da se desi pa da se vratite? Da li odbijate ovdašnje ponude?
Ne, vidite… sada zaista moram da malo razmislim pre nego bilo šta kažem. Počeli smo ovaj intervju pričom o tišini, možda bi najbolje bilo da tako nekako i završimo mada znam da tišina ovde kod nas i nije uvek najbolji saveznik. Nekako uvek se čini da bolje prolaze oni koji su vidljivi i prave veliku gužvu oko sebe. Ali toliko je već buke i besa na sve strane oko nas, da ne moram baš i ja da budem deo svega toga. Kada krene vrtlog da vas usisava, pravilo je da ne idete unutra, već da bežite u suprotnom smeru, napolje, ne biste li se iz toga izvukli.
