Saradnja Kokana Mladenovića sa Beogradskim dramskim pozorištem (BDP) na predstavi Klošmerl i povratak buntovnog reditelja na scenu institucionalizovanog prestoničkog teatra pobudili su pažnju javnosti.
Satirični roman Gabrijela Ševalijea prema kojem je predstava realizovana, ima mnogo paralela spram naše stvarnosti sada i ovde. Od pisoara na centralnom trgu ispred katedrale koji je izgradila tamošnja ambiciozna gradska vlast umesto spomenika žrtvama i junacima Velikog rata, preko političke manipulacije i podela na urinofiliste i urinofobiste. Mi takođe imamo fontanu, koja mnoge podseća na gigantski pisoar što peva, koja je trg na Slaviji lišila spomenika Dimitriju Tucoviću, a i crkva je u neposrednom komšiluku. Odluka Kokana Mladenovića da se drži satiričnog potencijala romana Klošmerl čija se radnja dešava 1923. godine u Francuskoj, te da se odmakne od dnevnopolitičke zbilje i to u pozorištu na čijem je čelu Slobodan Ćustić, koji je otvoreno podržao aktuelnu vlast, proizvela je među mnogima u pola glasa prošaputane komentare: „Da nije i Kokan legao na rudu?“
„VREME„: Zašto ste odlučili da se držite 1923. godine i ambijenta u kojem se zbiva čitav ovaj niz apsurdnih situacija, kada mi to ovde živimo na dnevnom nivou?
KOKAN MLADENOVIĆ: Branko Miljković kaže: „Budućnost nije sve ono što će doći. Mnogo toga će se jednostavno ponoviti.“ Roman Gabrijela Ševalijea je riznica puna satiričnog izobilja. Postoji jedan apsurdni projekat naprednih gradskih vlasti Klošmerla, postoji opsesivna volja vlasti da se taj projekat održi uprkos zdravom razumu i volji sopstvenih građana. Postoje virus politike koji otruje jedno mesto i katastrofa koju ta politika izazove. Sve je tu – grandomani, obmanjivači, čankolizi, korumpirani intelektualci, lažni moralisti, razvratna sveštena lica, i sve nam to deluje jako poznato, zar ne? Naša velika sreća je što su se gore pobrojani događaji dogodili u jednom gradiću na krajnjem jugu Francuske, pre gotovo stotinu godina. Ne želim ni da zamislim šta bi bilo kada bi nam Klošmerl bio bliži u geografskom i istorijskom smislu.
Vaše predstave se dugo nisu igrale u beogradskim institucionalizovanim pozorištima. Šta su razlozi za to odsustvo i da li premijera u Beogradskom dramskom pozorištu može da se tumači kao znak promene u tom smislu?
Ja ne gajim nikakve simpatije za političku elitu koja upravlja Srbijom i Beogradom. Ta antipatija mi je, na moju veliku sreću, uzvraćena. Sa druge strane, mislim da su beogradska pozorišta, izuzev pozitivnih tokova u Drami Narodnog pozorišta, učaurena u sopstvenom kukavičluku i umetničkoj malograđanštini. Sistem rada u njima odavno je prevaziđen i svaki segment tog sistema je, paradoksalno, direktno usmeren protiv pozorišne umetnosti. Imamo sve više glumaca, a sve manje dramskih umetnika, mnogo premijera, a malo predstava. Utrkujemo se sa estradom, ili pravimo larpurlartističke spektakle koje bismo voleli da zovemo umetnošću, kad bi umetnost na to pristala. Ne verujem, stoga, da će moj povratak u pozorišni Beograd predstavljati išta više od jednog incidenta. Za razliku od ranijih godina, ovoga puta ćemo i Beograd i ja biti srećni što je to tako.
Koja replika sumira predstavu i zašto?
Genijalnost Gabrijela Ševalijea ogleda se, između ostalog, u tome što je uzrok svekolikog stradanja celokupnog stanovništva Klošmerla tako banalan. Lako je ginuti za ideale, lako je polarizovati se i do poslednjeg istrebiti na sudbinske teme, ali uništiti jedno mesto i njegovo kompletno stanovništvo zbog ideje da upravo grandiozni javni gradski pisoar predstavlja simbol modernosti i suštinske građanske jednakosti, toliko je apsurdno da je gotovo neverovatno da se Klošmerlijanci ne prezivaju na -ić. Stoga je takvih rečenica uistinu mnogo. Jednu od njih izgovara gradonačelnik Pješu na svečanom otvaranju pisoara: „Opisoarimo se za bolji i srećniji život. Opisoarimo se za lepše sutra.“
Jedna od, čini se, važnih komponenti Klošmerla jeste odnos prema memorijalima. Kako komentarišete inicijativu o podizanju spomenika Slobodanu Miloševiću ili predlog da urne sa zemnim ostacima Tesle i Pupina budu pohranjene u Hramu Svetog Save?
Pogledate li te bronzane nakaze koje danas niču na javnim površinama Beograda, poput otužnih porudžbenica uplakane seoske rodbine preminulom ili poginulom junoši, shvatićete koliko umetnost, čak i kada želi da sakrije, suštinski predstavlja sliku vlasti u jednoj državi i definiše meru njihovog ukusa. Srbiju vode konvertiti iz devedesetih godina posejani nasumično, kao korov, iz probušenog džepa na šinjelu Vojislava Šešelja. Ta interesna grupa, koja se za potrebe birokratije zvanično naziva „demokratski izabrana vlast“, nema nikakvu ideologiju, a još manje imaginaciju. Bez stava i mašte i vizije, nemoguće je napraviti prosperitetnu zemlju, a još manje umetnost u njoj. Zašto nas onda čudi što ti banalni realisti, do guše ogrezli u glib svojih prljavih birokratija, od politički podobnih „umetnika“ naručuju ista takva dela – bukvalna, ilustrativna, bez kreativnosti, talenta i umetničke vizije? U ovoj sadašnjoj zemlji nikada nije živeo Bogdan Bogdanović ili Nebojša Mitrić. Istorija naše umetnosti očigledno počinje od trenutka kada su sakrivaoci doktora Dabića, ili postavljači ploča sa imenom Ratka Mladića, rešili da kristalne vaze i goblene zamene bronzanim baštenskim figurama i šarenim fontanama.
Što se tiče podizanja spomenika Slobodanu Miloševiću, spadam u one kojima bi takav nakaradni čin predstavljao kap koja je prelila čašu. Posle toga se ili zauvek odlazi iz Srbije i baca pasoš u prvu korpu za otpatke, ili se svakodnevno, sa istomišljenicima ili ne, taj dokaz našeg mizernog pamćenja i još mizernijeg samopoštovanja ruši i uništava, dok ga se ne sruši i uništi. Proveli smo više od deset godina mladosti uništavajući Miloševićev režim, pa bi, možda, kao neki bizaran nastavak prvog dela filma trebalo provesti još deset u rušenju njegovog spomenika. Da ne liči na Gogolja i da se ne dešava nama, bilo bi originalno i smešno.
Nedavno je na FDU održana međunarodna konferencija „Teatar između politike i političnosti – novi izazovi„. Jedno od pitanja konferencije je bilo: „koliki je politički domet pozorišta u trenutnom društvenom kontekstu i kako se on ostvaruje?“ Šta vi kažete?
Odgovoriću vam prigodnim samocitatom, delom uvodnog predavanja koje sam održao na toj konferenciji. „Pobune, dakle, nema. U zemlji u kojoj živimo uzurpirani su i pod strogu kontrolu aktuelnog režima stavljeni gotovo svi mediji, a pre svega televizijske kuće sa nacionalnom frekvencijom. Opozicija je razjedinjena i bezidejna, korumpirana nekadašnjim boravkom na vlasti, ili sklona preslikavanju totalitarnog modela vladanja aktuelnih vlasti. Obrazovni sistem je urušen, a vaspitna funkcija škola i fakulteta je prestala da postoji. Verujem da je univerzitet prirodno mesto pobune. Sticati znanje znači, pre svega, naučiti misliti svojom glavom. Suštinski obrazovan čovek ume da prepozna laž i manipulaciju. Školujemo li danas, na ovom fakultetu, slobodne i misleće ljude, ili od njih pravimo zanatlije nesvesne vremena u kome žive? Možete li školovati glumce, reditelje, dramaturge, a da pre svega ne odnegujete umetničke ličnosti u kojima su osnovne vertikale koje čine slobodne i misleće ljude jasno postavljene? Jesmo li se ogrešili o svoje obrazovanje ako pristajemo da nam sveprisutni nemoral predstavljaju kao moral? Jesmo li misleći ljudi ako dozvoljavamo da glupost, primitivizam i agresivnost upravljaju našim životima? Jesmo li slobodni ljudi ako ne reagujemo na gušenje slobode svuda oko nas? Jesmo li umetnici ako naša umetnost okreće glavu od devijacija vremena u kome živimo? Možemo li da stvaramo u svetu bez želje da ga popravljamo? Ako govorimo o politici i političnosti u pozorištu našeg doba, ne bih želeo da govorimo o pozorištu kao ‘ogledalu života’, kako to Šekspir kaže. Više bih voleo da, poučeni Brehtom, teatar tretiramo kao čekić koji treba da polupa sva lažna ogledala koja vreme pred nas stavlja.“
Kako komentarišete ovogodišnji koncept Sterijinog pozorja i da li ga doživljavate kao reakcionarnu tendenciju?
Kao što bivša Jugoslavija nije shvatila da je pao Berlinski zid i da je vreme za korenite promene u društvu, tako ni Sterijino pozorje nije umelo da se odredi prema raspadu Jugoslavije i da odluči šta je – festival koji promoviše najviše pozorišne domete jedinstvenog jugoslovenskog kulturnog prostora (koji je postojao i pre formiranja Jugoslavije, a i nastavio da postoji nakon njenog krvavog kraja), ili festival lokalnog karaktera koji će se baviti domaćom dramskom literaturom, šta god se pod tim „domaće“ podrazumevalo. Lutanja, presvlačenja, preletanja, promene koncepcija, politička kalkulantstva i vrćenje ukrug, kao na kakvom palanačkom karuselu, iznurili su instituciju Pozorja, nas koji u svemu tome učestvujemo i publiku koja naše predstave gleda.
Uvek mi je bilo nejasno zašto Pozorje iznova i iznova pravi tek puki presek pozorišnih sezona u Srbiji. Zašto, sa svim uticajem i mehanizmima koje ima, ne bude veliki inicijator promena? Kako da sa Pozorja odemo pametniji, kreativniji i bogatiji za neka nova iskustva i znanja, a ne namirenih ili nenamirenih sujeta? Zašto tih desetak festivalskih dana ne predstavljaju eksploziju kreativnosti, već uvek isti besmisleni palanački rat sujeta, ogovaranja, nadgornjavanja, spletki i klanova? Prošlogodišnje Pozorje je sramotnim odlukama festivalskog žirija dotaklo dno svoje istorije. Sa tog dna Pozorje mora da ispliva na površinu mnogo brže i smelije, inače će se udaviti u sopstvenoj konfuziji.
U poslednje vreme umnožili su se protesti radnika u kulturi. Gužva je nastala oko novih kandidata za Nacionalni savet za kulturu, niz udruženja zahteva smenu gradske sekretarke Ivone Jevtić zbog rezultata konkursa za sufinansiranje projekata u kulturi, u ULUS–u vlada rasulo… Kako gledate na sve ovo, kao na buku privremenog karaktera ili kao rešenost kulturnih delatnika da istinski nešto promene?
Stanje u kulturi obično predstavlja realan odraz budžeta namenjenog za kulturu. Taj budžet je za proteklu godinu iznosio 0,62 odsto. Naša kultura, dakle, počinje sa nulom, a uskoro će se tu i završavati. Kada u jednoj državi sistematski negujete neukus i primitivizam, kada ste svaki segment njenog funkcionisanja, od parlamenta do medijske sfere, pretvorili u estradu, kada se naša realnost ne ogleda u umetničkim delima, već u rijaliti programima, to onda predstavlja svesnu državnu strategiju zaglupljivanja i širenja prostote naroda. Iluzorno je očekivati da će se, uz ovakav sistem obrazovanja i ovakav odnos prema umetnicima i institucijama kulture, oformiti generacije mladih ljudi koji će imati ikakve kulturne potrebe. Ako ste detinjstvo proveli na „Farmi“, a prvi eksplicitni seksualni čin videli u „Zadruzi“, ako u „Slagalici“ nikada ne biste povezali Orvela i Velikog brata, ako, uz sve to, vlast u vašoj zemlji čine keramičari, tabletomani i grandomani, teško je da ćete, naprasno i ničim izazvano, sa nekih osamnaest godina poželeti da odete na balet ili u operu, da posetite izložbu, koncert klasične muzike ili ozbiljnu pozorišnu predstavu. A ozbiljna pozorišna predstava je svaka ona u kojoj popularni televizijski glumci ne prave budale od sebe i od umetnosti za šaku para, nadmećući se sa sunovratom ukusa estrade i rijalitija, znači – ozbiljna pozorišna predstava je retkost.
Veoma oporo i beznadno zvuči vaša konstatacija da nema poštene ideologije koja pravi podelu u ovdašnjem političkom establišmentu i da je sve stvar političke manipulacije, s ove ili one strane. Vidite li svetlo na kraju tunela, a da to nije voz?
Kaže Šekspir: „Pri rođenju svi plačemo došavši na ovo veliko glumište budala…“ Ne postoji bolja definicija naše političke scene i nas samih. Mi plačemo zbog tog velikog glumišta budala.
Poželeli ste da se publika posle Klošmerla smeje toliko da joj bude neprijatno. Šta ako se bude samo smejala a da joj nije neprijatno?
Građani ove zemlje pate i bes zbog takve situacije ne donosi nikakve promene. Želim da verujem da je od čoveka u kome kipti bes opasniji čovek koji se smeje.
