Nije samo sreća

Deset dana nakon što je završeno snimanje filma Zaspanka za vojnike, počelo je emitovanje druge sezone televizijske serije Ubice mog oca. „Zadovoljan sam“, kaže Predrag – Gaga Antonijević, reditelj i scenarista i pomenutog filma i serije. Razgovarali smo neposredno pred njegov put u Los Anđeles gde živi poslednjih 26 godina.

Ako ima nekog da još ne zna, Zaspanka za vojnike je nastala po Srpskoj trilogiji Stevana Jakovljevića (scenario sa Natašom Drakulić) i priča o Velikom ratu. Prva sezona serije Ubice mog oca, emitovana na RTS-u 2016, bila je najgledanija televizijska serija te godine. Smatra se našom prvom krimi TV serijom. Druga sezona se prikazuje na novom kablovskom kanalu Top kanal (scenario sa Natašom Drakulić, režija sa Ivanom Živkovićem i Miroslavom Lekićem).

Najpoznatiji film Predraga – Gage Antonijevića (1959) i prvi koji je snimio u Americi je Spasitelj, (produkcija Olivera Stouna) sa Denisom Kvejdom i Natašom Ninković. Sledila su još tri: Hard Cash sa Kristijanom Slejterom i Valom Kilmerom, Little Murder (poznat i kao Ghost of New Orleans) sa Džošom Lukasom, i Breaking at the Edge sa Rebekom da Kostom i Endi Mekdauel. Antonijević je debitovao u 24. godini sa filmom O pokojniku sve najlepše. U Beogradu je režirao i Balkan ekspres 2 (film i seriju) i film Mala.

„VREME„: S obzirom na to da su i Zaspanka za vojnike i Ubice mog oca podjednako aktuelni u vašoj karijeri, da počnemo od filma. Sudeći po najavama, snimili ste ratni film o…

PREDRAG – GAGA ANTONIJEVIĆ: … Cerskoj bitki. Presrećni smo, evo i zašto. Snimanje Zaspanke je bio poprilično veliki zahvat: pedesetak konja, 200 statista, plus glumci, plus ekipa, eksplozije, borbe… A usred tog ratnog zbivanja trebalo je prikazati dušu srpskog čoveka koji je izneo Veliki rat, koji je bez pitanja otišao na ratište, branio svoju kuću, Srbiju. Film smo posvetili tim našim precima koji su ostavili svoje živote da bismo mi danas bili slobodni. Jedino što nam kvari ovo zadovoljstvo je izostanak pomoći države koju ovakav projekat, siguran sam, zaslužuje. Mi jesmo dobili 400.000 evra na konkursu Ministarstva kulture za filmove o Prvom svetskom ratu, ali ovo je film koji košta milion i osam stotina hiljada evra. Pomogli su nam partneri „Direct media“, „Kontrast film“, „Avala film“ – što je radosna vest i znak da se „Avala“ opet bavi proizvodnjom filmova – a ostalo je novac naših prijatelja i naš novac. Mi odlično znamo da nam se neće vratiti onoliko koliko je uloženo. Tražili smo od Ministarstva vojske četu vojnika koja bi dva puta po deset dana glumila srpske vojnike. Nisu hteli. Tražili smo od Ministarstva unutrašnjih poslova konjički eskadron na jedan dan, i oni su nas odbili. Planirali smo scenu u kojoj srpska konjica odlazi u boj, smatrali smo da bi to bila i dobra slika i poruka, ali nismo mogli da je snimimo. Hrvatska je filmu o Gotovini dala pet miliona evra. Ne bih ni pominjao ovo da ne znam da su ovde pomagani projekti koji nikakve veze sa Srbijom nemaju. A Zaspanka za vojnike je srpski patriotski film, pa se nekako podrazumevalo da je državi to važno.

Zašto vam je uskraćena pomoć?

Pretpostavljam, zato što sam na predsedničkim izborima podržao Vuka Jeremića. Ja ne mislim da sam išta loše uradio. Vuk Jeremić je moj prijatelj iz Amerike, pomagao sam mu oko izbora za generalnog sekretara UN, jednostavno – poznajem čoveka, pa je prirodno da ću ga podržati. Ali kod nas se smatra da ako si protiv vlasti, onda si protiv države. Ni u jednoj demokratskoj državi to nije tako. Amerikancu koji ne podržava republikance niko ne može da kaže da je protiv države. Zato što to, jednostavno, nije tačno!

Zašto niste dijasporu u Americi zamolili za pomoć?

Nisam hteo. Njih je ošišala prva garnitura srpskih nacionalnih novoprobuđenih lidera, poneli su šta se moglo poneti u ime nacionalnog buđenja, i zato tamo ljudi više ne veruju nikome.

Zašto tek sad snimate film o Prvom svetskom ratu kad je stogodišnjica njegovog početka obeležavana pre tri godine?

Nataša Drakulić i ja smo napisali ovaj scenario tri godine pre nego što je konkurs Ministarstva raspisan, imali smo organsku potrebu da napišemo scenario o Prvom svetskom ratu. Nismo očekivali da ćemo po njemu snimiti film zato što takav film nije jeftin i zato što je to tema koja nikog u regionu ne interesuje. Ne možeš da ga prodaš Bugarima zato što ih film ne pominje po dobru, ne možeš ni Mađarima, njih to ne zanima, ni Hrvatima. Kad se pojavio taj konkurs, mi smo, naravno, konkurisali. Od 18 scenarija komisija izabere baš naš – to je bila dobra vest. Loša vest je što je trebalo naći još milion i četiri stotine hiljada evra. U jednom momentu smo hteli da vratimo tih 400.000 evra koje smo dobili na konkursu, kako da snimamo ratni film za te pare. A onda smo u tome videli povod da se skupimo sa prijateljima, pitamo se „hoćemo li da radimo ovaj film?“ i da kažemo „hoćemo, hajde da ga radimo“. Eto, tako je to bilo.

U našoj kinematografiji, pa i u regionalnoj, malobrojni su filmovi o Prvom svetskom ratu.

Za Titovog vakta urađen je jedan sjajan film, Marš na Drinu. U ovo naše vreme je bio samo još jedan pokušaj, i sad je Zaspanka. Zašto? Komunisti su forsirali Drugi svetski rat i neke svoje mitove. Onda je došlo neko srpsko nacionalno buđenje, nazovite ga ovako ili onako, očekivale su se ovakve teme, ali ih nije bilo. Posle se to buđenje pretvorilo u nacionalizam, pa je postalo moderno pljuvati po sebi ne bi li se dodvorili stranim fondovima i Zapadu. Hoću da kažem: vreme je za povratak zdravog i razumnog patriotizma. U Americi, tamo gde živim, svi ljudi su patriote, oni vole svoju zemlju i ne stide se toga. Znam da je nacionalizam kriv što se ovde ljudi trude da pokažu da im nije stalo do Srbije, ali nacionalizam nije opravdanje za posipanje pepelom. Otišli su prvo u jednu krajnost, u nacionalizam, pa onda u drugu. Ja očekujem da ovaj film probudi kod mladih ljudi jedan normalan, zdrav patriotizam. Vreme je da se patriotizam povrati, ne može zemlja da napreduje bez toga.

Kad kažete patriotizam, na šta mislite? Ovde to nije česta reč u svakodnevnom rečniku, pojasnite je.

Ja sam ono što sam, cenim sebe, neću druge da omalovažavam i nisam građanin drugog reda zato što sam Srbin. Eto, to je patriotizam. Ne može ni ekonomija ni bilo kakav drugi napredak zemlje da nastane ako nismo ponosni što smo građani Srbije. Očekujem da će Zaspanka podstaći novi patriotizam. Pa, nacije su se na tome vraćale iz velikih problema, Japan je napravio ekonomski bum na patriotizmu. Amerika je zasnovana na patriotizmu, svuda je istaknuta zastava i svi s ponosom gledaju u nju. Kad sam bio mali, drugačije je bilo. Tačno da je tada bio komunizam, ali se tada znalo šta je dobro a šta nije. Ovaj poslednji rat je zamaglio vrednosti, ne zna se šta je časno a šta nije.

Zvučite kao da držite politički govor. Možda su baš prazne reči i izjave političara oterale patriotizam.

Znam za to, i mene to muči. Mi sumnjamo u patriotizam. Ta emocija je izmanipulisana. Neki ljudi su se okoristili patriotizmom, a neki drugi su pljuvali po sebi da bi dobili pare. I jedni i drugi su profiteri. Zato kažem da je vreme za neke nove ljude, koji nisu pod hipotekom. Ako si ti čist i imaš kredibilitet, ljudi će ti poverovati.

Da li biste snimili film o patriotizmu da ne živite u Americi?

Emigracija u Americi je zaljubljenija u Srbiju nego vi koji živite u njoj. Ovde mi često kažu „ma, šta ćeš ovde, svi su otišli“. Možda je tačno da ova zemlja ne motiviše dovoljno ljude da ostanu u njoj. Ali, ja mislim da je Kenedi bio u pravu kad je rekao da treba razmišljati šta ti možeš da daš svojoj zemlji, a ne samo šta može ona tebi. Čekaj da vidim šta ja mogu da uradim, šta ja mogu da promenim. Ne znam da li bih snimio takav film, niti da li bih govorio ovako kako govorim da sam ostao ovde. Ne znam ni kakav bi mi set vrednosti u glavi bio da sam ostao, zato što nisam bio ovde kad ste jako teško živeli, kad je bilo bombardovanje. Šta bi bilo da sam ostao, da li bih imao ovoliku potrebu da pomognem i promenim koliku sad imam, ne mogu da kažem.

Kažete da je Zaspanka za vojnike pokušaj da se pokrene novi patriotizam. Zar ideja da film može da menja svet ne zvuči romantično i starinski?

Film se oduvek bavi stvaranjem mita. U slučaju Zaspanke, bavi se stvaranjem mita o državnosti. Ispričaću vam priču iz života, često je navodim kao dobar primer šta je državnost. Majka mog zeta, narodni heroj, doživi šlog, ali nijedna bolnica nije htela da je primi. Onda se moj zet seti da je ona dobila i britanski orden, zamoli britansku ambasadu za pomoć, i oni je odmah smeste u bolnicu. Zašto su se angažovali? Pa, zbog svoje države. Ne zanima ih čiji je državljanin kome su dali orden, bitno im je da ga je dala Britanija. To je kontinuitet. Kod nas danas dobiješ orden, a sutra te streljaju, zato što svaka vlast ima svoja pravila. U Srbiji je bitniji onaj ko vlada od države. Pa, ne može se država tako stvarati! To je svrha ovog filma: da pokaže da je kontinuitet bitan, da je državnost bitna. Bez obzira koju opciju ko od nas zastupa, mi smo svi stanovnici iste države Srbije. Narodni heroj ove zemlje bi trebalo da joj je uvek bitan, bez obzira što njome sada vlada druga vlast. I granice spadaju u kontinuitet države. Mi smo Kosovo lako pustili, jer su neki rekli da to nije važno. Čik kaži Amerikancima da granice nisu važne! Granica je stvar koju moramo svi da čuvamo, kontinuitet države je nešto što mora da se čuva. Sto puta ću reči: mi moramo da radimo na zdravoj opciji zdravog patriotizma, poverenja u državu, na kontinuitetu državnosti, jer će i ekonomija da krene ako veruješ u ovu zemlju i ljudi je neće napuštati ako veruju u nju.

Da pređemo na lakše teme, na seriju Ubice mog oca. Zašto ste promenili producenta i emitera?

RTS je, iz nekih razloga znanih samo njima, nakon prve sezone prekinuo svaku komunikaciju sa mnom i nije hteo da radi drugu sezonu serije. Dragan Bujošević, generalni direktor RTS-a, više puta je u novinama izjavljivao da ja njemu nisam dao seriju. To jednostavno nije tačno. On nije hteo da nastavimo i mi smo sa partnerima „Direct media“ ugovorili narednu sezonu. Dali smo im finansijske uslove kao i RTS-u. Prva sezona serije je tada po epizodi koštala 95.000 evra, mi smo potrošili 90.000, znači da smo 5000 evra po epizodi vratili RTS-u, plus je imao sva prava na tu seriju. RTS je neke druge serije plaćao, koliko znam, i više od toga iako nema sva prava na njih. Zašto je RTS odlučio da ne nastavi seriju koja je bila najgledanija te godine – ja pojma nemam. Ili je poslovna budala ili je nešto drugo, a šta je to drugo, ja ne znam. Takva odluka je sa poslovne tačke gledišta katastrofalni potez RTS-a. Gledanost serije je na početku njenog emitovanja bila 1.500.000, a završila je sa 2.400.000 gledalaca. Svaka naredna epizoda je bila sve gledanija. Samo još nešto: poslao sam pismo Draganu Bujoševiću sa ponudom da radimo seriju Zaspanka za vojnike – nikad mi odgovorio nije. Zašto, ja to ne znam. Samo znam da je to serija ko stvorena za RTS i da je toj temi mesto na tom kanalu. U stvari, možda grešim, možda sam ja predugo u Americi, pa drugačije gledam na stvari.

Nedavno se čulo da ste blizu realizacije još jednog filma u srpskoj produkciji, Janičara. Pomislilo bi se: s obzirom da vlast i nacionalna televizija u vaša prethodna dva projekta nisu imali sluha za saradnju sa vama, zašto radite u Srbiji?

Vraćamo se na temu „šta ti možeš da učiniš za zemlju“. Ubice mog oca su pomak, sadržaj koji do tada nije postojao u našim serijama, a Zaspanka je pomak u shvatanju patriotizma. To je jedan odgovor na vaše pitanje. Drugi je: kad imam kreativni izazov, ja ga rado prihvatan. Oba ova projekta, i Janičar koji pominjete, kreativni su izazovi. Ali, o svemu ću misliti kod kuće, od februara nisam bio u Americi.

Kad kažete kuća, mislite na…

… Ameriku. Majka mi živi ovde, a kuća mi je tamo.

Otišli ste 1991. godine nakon što je vaš film Mala ovde proglašen filmom godine, i kad je vaša karijera krenula vidno uzlaznom linijom. Ostavili ste sve to i u Americi krenuli od nule.

U poslu moraš da imaš hrabrosti da zakoračiš u prazninu, u mrak. Da imaš znatiželju šta ima tamo gde nisi na svom, da saznaš da li ti to možeš. Ako celog života igraš na siguricu, onda ko da nisi ni igrao! Tako barem ja mislim.

I, šta je bilo posle? Avion je sleteo, vi ste stupili na američko tlo…

Pa, ništa, sve zavisi od tebe. Imao sam 1500 dolara u džepu. To je jako, jako malo.

Ne razumem, znači da ste imali sreću?

Jeste, srećom da sam po dolasku upoznao starog producenta A.C. Lajlsa, radio je B vesterne, Regan je igrao u njima. Prvo me je pitao koga poznajem u Americi, ja sam rekao Sidnija Polaka, on je radio u Jugoslaviji, pa sam ga ja jednog dana zaustavio na ulici, i Majkla Daglasa, upoznao sam ga kod Dan Tane. Sve je to lepo – kaže mi Lajls i pita: a ko tebe poznaje? Tu ja shvatim da treba da okrenem priču, da treba da uradim nešto po čemu će mene ljudi da znaju. E sad, kako se to radi, to neću da kažem. Reći ću samo da se to zove individualna sposobnost.

U vreme kad je prikazivan Spasitelj ovdašnja štampa je pisala da je sve krenulo od Male.

Ispostavilo se da je Mala sjajan američki film, samo na srpskom jeziku. Poneo sam u Ameriku kopiju sa engleskim titlovima i ljudima se dopao film, razumeli su ga. Ja sam uvek bio storiteler, moji filmovi su uvek imali priču i emociju. Projekcija Male je bila u Šangaju, na prvom tamošnjem festivalu koji će postati veliki. Pozvali me da dođem, ja naravno odem. Vidim, ljudi izlaze iz sale posle projekcije Male i plaču. Izlazi Dženet Jang, producentkinja kod Olivera Stouna, i ona plače. Prilazi mi, pita da li bih da radim film o ratu u Bosni. Kaže, pokazaće Stounu Malu. Sad ćete vi da kažete – ipak je sreća u pitanju. Pa, nije samo sreća! Moraš da prepoznaš šansu, u stvari, da znaš da je prepoznaš. Akcenat je na – znati. Ukratko, Stoun je video Malu, pozvao me i – eto. Uradili smo Spasitelja. Prvo su mi poslali neki scenario koji nije valjao, pamfletić neki. Ja celu noć ne spavam, mislim šta da radim. Odlučim da vratim taj scenario, po cenu da mi više nikad niko ne ponudi ništa! Posle dve nedelje, pošalju mi nov scenario. U njemu je bio lik vojnika sa bebom koga je igrao Denis Kvejd. Ispostavilo se da Stoun nije ni čitao prvi scenario, samo je rekao da mi daju nešto o Bosni i oni su mi poslali prvi scenario na koji su naišli. Ja vidim da od ovog drugog može da se napravi film, prepravim ga, dodam lik koji je igrala Nataša Ninković, a šta je dalje bilo – to znate.

Da li je tačno da ste vi i Oliver Stoun prijatelji?

Samo momenat, da nađem njegovu poruku na telefonu. Bio je na poslednjem Sarajevskom festivalu i poslao mi je poruku da bi voleo da se čujemo, ali samo ako mi to ne oduzima vreme dok snimam. Tad sam snimao Zaspanku. Eto, to vam sve govori. A da li znate da je Stoun izjavio da je Spasitelj po kvalitetu odmah iza njegovih filmova? Znate, to ovde svi znaju…

… što je razumljivo, zato što se ovde na Ameriku i dalje gleda kao u nešto nedostižno, pa je i to jedan od razloga zašto se prati šta se tamo događa u selebriti svetu.

Stoun nije samo selebriti i nije samo veliki reditelj. On je ozbiljna figura koja i te kako utiče na kreiranje svesti u Americi. Da, tamo su njegovi filmovi izuzetno uticajni. Živimo u vreme u kome američka civilizacija dominira svetom. Ja volim Ameriku. Američkom društvu možeš svašta da zameriš, ali to je najvitalnije dru-štvo koje ja znam. Oni sve vreme menjaju sebe kroz stalnu borbu političkih ideja, a sve to počiva na državnosti.

Kad ćemo mi već jednom da dobijemo Oskara?

Imali smo mi ozbiljnih oskarskih kandidata. Jednom sam glasao protiv jednog filma misleći da ne treba da ga kandidujemo. Dobro, reći ću, glasao sam protiv filma Bal na vodi. Kad sam otišao u Ameriku, uvideo sam da sam pogrešio. Mi smo za Oskara često kandidovali neke pseudoumetničke filmove koji nisu autentični. Možda nećete verovati, ali i neki filmovi Milana Jelića bi mogli da budu kandidati. Planiram da napišem listu naših filmova koji nisu kandidovani, a trebalo je. Bilo bi korisno da se zna. Kod nas o kandidatu odlučuje borba klanova a ne kvaliteta. Znate koji će film sigurno biti na toj listi? Ničije dete. Ja sam mu tamo našao distributera, tamošnji marketin-ški stručnjaci su tvrdili da je to nešto što bi se dopalo Amerikancima, ali naši su u Los Anđeles ipak poslali nešto drugo. I taj film je bio dobar, ali nije za Oskara. Potrebna je priča, potrebna je emocija – to dobija Oskara.

Zaspanka za vojnike ima i jedno i drugo…

Pustite sad Zaspanku, ja ne volim da pričam unapred. Jedino što već sad mogu da očekujem je, kao što sam vam već rekao, podsticaj novog patriotizma. Mislim da je to dovoljno.