Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena veštica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Ovih dana mađarski sastav Šenderge dolazi u Beograd na svoje prvo koncertno gostovanje u Srbiji. Reč je o zvezdama world music scene, orkestru koji svira muziku srpske i hrvatske manjine u Mađarskoj čiji su članovi uglavnom Mađari koji ne govore srpski ni hrvatski, ali vole i bravurozno sviraju melodije juga na gajdama, frulama, dvojnicama i tamburama
Iako mađarski sastav Söndörgö (čita se Šenderge) postoji od 1995. godine, tek sa četvrtim albumom (Tamburising: The Lost Music of Balkan, 2011), objavljenim za američku etiketu, upadljivije prelazi granice Mađarske, da bi ih naredno izdanje, Tamburocket: Hungarian Fireworks (2014), pretvorilo u svetske zvezde, na „večitoj turneji“. Ovih dana Šenderge dolazi u Beograd na svoje prvo koncertno gostovanje u Srbiji. U okviru world music festivala „Todo Mundo“ održaće 24. aprila koncert u Domu omladine Beograda i sutradan predavanje na Fakultetu muzičke umetnosti.
Šenderge je u srži tamburaški sastav, s tim što je svakog od petorice muzičara talenat odveo i ka drugim instrumentima, kojima se takođe odlično služe, tako da se pored tambura različitih tipova i obavezne „mečke“, u aranžmanima sreću i darabuka, klarinet, truba, saksofon, kaval, frula, tapan, harmonika, pa čak i hulusi (kineska duvaljka). Sve u zavisnosti od toga da li sviraju Igran čoček ili Marice, Cigančicu ili Drago kolo… Možda bi neko pomislio da je ovo samo još jedan strani bend opčinjen balkanskom muzikom, kakvih danas nema malo u Evropi i Americi. No, priča oko grupe Šenderge je sasvim drugačija. Dublja. Potiče iz vremena kada su se trojica dečaka iz Sentandreje – Aron, Benjamin i Salamon – radoznalo vrzmala po sobi u kojoj su njihovi otac Kalman i stric Gabor Eredič imali probu. Eredič je familija koja korene vuče iz Hrvatske, a zaljubljenicima u muziku i diskofilima ovo bi prezime trebalo da bude spona ka slavnoj mađarskoj grupi među čijim su osnivačima bili Kalman i Gabor: Vujicsics Együttes / Ansambl Vujičić. Ovaj, takođe u osnovi tamburaški sastav formiran je 1974. godine u Pomazu, malom mestu kod Sentandreje, koje baš kao i drugopomenuta pripada skupini naselja u Mađarskoj sa izvesnim procentom populacije južnoslovenskog porekla. Taj postotak vidno jenjava sa smenom vekova, a s tim u vezi iščezava i svest o poreklu, nacionalnoj pripadnosti, jeziku…
SMISAO NARODNE PESME: Ansambl Vujičić je najpre funkcionisao kao orkestar lokalne nacionalne folklorne grupe, to jest – da budemo bliži ovdašnjim jezičkim navikama – kulturno-umetničkog društva. Pedesetih godina 20. veka, ovakva folklorna društva su se množila u selima i gradovima Mađarske, podstaknuta kulturnom politikom razvijanom po sovjetskom modelu. Na svoj neautentični, stilizovani, sceni prilagođen način, ona su bila dominantni reprezent narodnih plesova, sve do početka sedamdesetih i rađanja kulturnog pokreta „tanšaz“ (táncház), koji je bio nošen novim potrebama mladih, urbanih ljudi. Tražeći sveže načine da se izraze, okrenuli su se čistom izvoru – narodnoj pesmi i plesu. Rečju – selu. „Nije u tome bilo tugaljive nostalgije: oni su hteli da se svojoj generaciji obrate putem arhaične muzike i folklornih stihova, kao nesumnjivih izražajnih formi“, objašnjava Jávorszky (Javorski) u knjizi The Story of Hungarian Folk (2015). Čuvena, tada oformljena grupa Muzsikás (Mužikaš), ostrašćeno se okrenula popularizaciji prave seljačke mađarske muzike. Njihovu posvećenu ljubav prema folkloru dugu više od četiri decenije, imali smo mogućnost da doživimo na prošlogodišnjem „Todo Mundu“. Slično kao i Mužikaš, godinu dana mlađi Ansambl Vujičić okrenuo se izvoru, omogućivši i tradiciji južnoslovenskih naroda u Mađarskoj (uglavnom Srba i Hrvata) da doživi sopstvenu renesansu na krilima tanšaza. „Mađarska publika je pre skoro pola veka sa oduševljenjem prihvatila Ansambl Vujičić. Razlog tome su bile znatiželja i otvorenost prema tradicionalnoj muzici drugih naroda, pa i nacionalnih manjina“, smatra direktor Mađarskog instituta za kulturu u Beogradu Janoš Deže. „U Budimpešti i danas postoje klubovi ili domovi kulture u kojima se redovno okuplja veliki broj ljudi, da bi plesali tradicionalne plesove Južnih Slovena. Električne gitare i sintisajzere nećete naći na takvim svirkama, a ni visoke štikle i haljine sa šljokicama. Međutim, prepoznaćete narodnu nošnju ili elemente te nošnje kombinovane na primer sa farmericama, jer je i to deo suštine tanšaz pokreta. Zanimljivo je da većina ovih plesača i muzičara ne pripada nacionalnim manjinama. To su uglavnom Mađari koji ne govore ni srpski ni hrvatski, ali vole i bravurozno sviraju melodije juga na gajdama, frulama, dvojnicama i tamburama.“
VUJIČIĆEVO NASLEĐE: Članovi Ansambla Vujičić su repertoar gradili i proširivali na razne načine. Vršljali su po terenu baveći se sakupljačkim radom, redovno su slušali Radio Beograd, a prilikom posete Srbiji, ranih osamdesetih, obilazili su festivale, te ostvarili kontakt sa etnomuzikolozima Dragoslavom Devićem i Radmilom Petrović. Dobrim delom oslanjali su se na notne i zvučne zapise mađarskih istraživača-etnomuzikologa, Bele Bartoka i još više Tihomira Vujičića, ugledne ličnosti budimpeštanskog kulturnog sveta šezdesetih i sedamdesetih, pripadnika srpske nacionalne manjine. Nakon Tihomirove pogibije 1975. godine u avionskoj nesreći, članovi Ansambla, koji je još uvek bio bez imena, odlučili su da se grupa nazove po njihovom velikom prijatelju i guruu, rodom iz istog sela, Pomaza. Tihomirov rad nije do danas u našoj sredini ostvario odgovarajuću vidljivost. U Srbiji se time ozbiljnije bavi etnomuzikolog Jelena Jovanović: „Pored snimaka, tu se nalazi i veliki broj rukopisa (notnih i drugih beležaka) na različitim jezicima (srpskom, mađarskom i drugim). Od 2016. oformljen je dvogodišnji zajednički projekat između dva muzikološka instituta – u Beogradu i u Budimpešti – osmišljen sa ciljem naučne obrade Vujičićeve zaostavštine.“
Nije lako doći do Vujičićevih knjiga – Naše pesme (1957) i posthumno objavljene Muzičke tradicije Južnih Slovena u Mađarskoj (1978). Lično sam imala sreću da oba naslova nađem na najboljem od svih buvljaka, internetu, naletevši na moje neistomišljenike koji su, smatrajući beznačajnim nešto što ja doživljavam kao dragoceno, želeli da se oslobode suvišnih predmeta.
Kao što je slučaj sa Tihomirom Vujičićem, čini se da ni Ansambl nije u našoj zemlji stekao zaslužen ugled i priznanje za istrajnost u promociji muzike srpske i hrvatske manjine u Mađarskoj. Nismo u Srbiji imali priliku da ih uživo slušamo od nastupa na Bemusu 2006. Manje sviraju, posebno van Mađarske. Srećom, zanat i interesovanje preneli su na mlađe, na one male, šunjajuće Erediče, koji su u međuvremenu porasli i zajedno sa rođakom Davidom Eredičem i drugarom Atilom Buzašem nastavili jednu uzbudljivu priču, virtuoznu i stilski doteranu. Naravno, razvijaju stvar dalje, od muzike srpske i hrvatske manjine u Mađarskoj ka širem, balkanskom nasleđu. Prsti su im još brži, produkcija ispeglanija, modernija. Sviraju i pevaju (na srpsko-hrvatskom jeziku koji ne govore) po celom svetu, a u Srbiji do sada nisu držali koncert. Ali, svraćali jesu. Nedavno im je novu prim tamburicu uradio majstor iz Sremske Mitrovice. Kako ona zvuči dok se na njoj svira Jozo, Srpski Mađarik ili Kolovođa, čućemo za koji dan u Beogradu.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena veštica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve