Ila Kofler je počela u Beogradu kao vajarka, a postala je potpisnik više od polovine svih fotografija životinja koje su bile objavljivane u novinama, knjigama, časopisima, reklamama, na posterima, bilbordima Amerike i širom Evrope
Anđelka Nikolić: Rasvetljavanje slučaja serije ubistava trovanjem u Ćuprijskom okrugu sedamdesetih godina 19. veka; dramaturg Dimitrije Kokanov; koprodukcija
Unutar naturalističkog izraza, a sa podosta takta na planu ubedljivog račvanja i priče i njenih značenja, Korieda se Brokerom vratio na postavke znane iz fundusa učinkovitih rešenja iz američkog nezavisnog filma
"Diplomatkinja" se, uprkos nešto lakšim tonovima ne sasvim karakterističnim za žanr političke serije, sasvim lepo može upisati na ovu listu
Na njega kreću srećni, ali i razočarani. Usamljeni, ali i ljudi željni učvršćivanja starih veza i prijateljstava. Radoznali, ali i rezignirani. Uznemireni, ali i spokojni. Sve njih spaja jedno – volja za životom i promenom
“Za razliku od politike, izgradnja mira kaže sledeće: ili ćemo da naučimo da živimo jedni s drugima ili ćemo zauvek da živimo jedni protiv drugih. I onda kako može jedan režim koji nas okreće jedne protiv drugih da ti kaže kako ćeš sa nekim drugim narodom da živiš zajedno? Nema ništa od toga. Na sreću ili na nesreću, taj režim se ne pita šta bi ti ljudi voleli nego su im došli na vrata neki malo moćniji od njih pa su rekli ‘Dobro, dosta smo se igrali, sad dža ili bu’. I mi sad živimo čekajući da vidimo da li je dža ili bu”
Čini se da je građanska opozicija manje-više korektno reagovala na tragedije. Nije, bar ne dominantno, pokušala da ih iskoristi za političku promociju, za šta ih optužuje vlast, već su one bile samo opravdan povod da se postave relevantna pitanja o društvenom rasapu i njegovim uzrocima. Veliki broj građana na protestima u ponedeljak uveče u Beogradu i Novom Sadu, čini se, pokazuje da je opozicija uspela da pošalje poruku da borba protiv Vučićevog režima nije partijska stvar već pitanje “opštenarodne odbrane i društvene samozaštite”
Jedini odgovor koji ova vlast ima na bilo kakvu krizu jeste – Aleksandar Vučić (na slici) i ono što njemu padne na pamet da kaže na konferencijama za medije. Ana Brnabić je nakon masovnih ubistava saopštila da sistem nije zakazao. I zbilja, prethodna nedelja je pokazala da sistem funkcioniše besprekorno. Ne u interesu građana, ali besprekorno, po proizvođačkoj specifikaciji
“Vučićeva namera da on bude taj koji će okupljati ljude u trenucima opšte žalosti ne može da uspe. On, izgubljen u predugom i u stvari nepodnošljivom monologu, dahćući i kolutajući očima kao da je on najveća žrtva u celoj tragediji, i ministri postrojeni iz njegovih leđa nisu prizor koji se uopšte može povezati sa nezaboravnom slikom ljudi koji u povorkama stižu na mesta gde će položiti cveće i upaliti sveću. Ova dva snimka, ova dva prizora, pokazuju dva sveta”
Ono što sigurno znamo jeste da se “Ribnikar” nije dogodio ni zbog Tiktoka ni zbog igrica, da nije nužno uzrokovan vršnjačkim nasiljem prema dečaku-počiniocu… Uzrok nije ni to što je dečak iz dobrostojeće porodice. To nisu ni rijaliti programi ni filmovi u kojima se prikazuje nasilje. Na koncu, razlog zašto nam se dogodio “Ribnikar” nije ni Aleksandar Vučić ni njegovih 11 godina vladavine vikom, drekom, rušenjima i verbalnim nasiljem. Sve navedeno jesu odgovori, ali ne na pitanje zašto nam se dogodio “Ribnikar”. To su odgovori na pitanje zašto se ovo društvo ne snalazi posle “Ribnikara”
Kako je Srbija postala ekspres lonac bez ispusnog ventila, zemlja agresije, uvreda i grotesknog kulta ličnosti? Zbog čega je ostavka Branka Ružića podnijeta suviše kasno i, djelomično, iz pogrešnog razloga? Konačno – ako se već nikog ne plaši i ni pred kim ne povlači – zašto Aleksandar Vučić nije zapalio svijeću ispred Osnovne škole “Vladislav Ribnikar”
Najviše se polaže na prevenciju, premda i tu fali ulaganja, nemački školski sistem ukupno nije u sjajnom stanju. Recimo, nakon pucnjave u Erfurtu, pokrajina Tiringija sa oko dva miliona stanovnika zaposlila je čak 16 školskih psihologa. Podaci kažu da nijedna pokrajina ne uspeva da ima barem jednog psihologa na 1500 učenika
