Koliko je “sport bitan za elan nacije”, kako je govorio jedan čuveni košarkaški trener, najbolje je pokazala ovogodišnja evroligaška sezona. Čitava Srbija, crno i crveno-bela, bez daha je pratila svaki potez svojih ljubimaca iz nedelje u nedelju, komentarisala formu i pravila kalkulacije oko prolaska dalje
Iako je u oceni zrelosti učinioca krivičnog dela lakše voditi se samo brojevima kao egzaktnim činjenicama (14, 16, 18 godina), to nije uvek i najispravnije. Često je važnije “izmeriti” stepen razvijenosti nečijeg uma i duše
O alarmantnom broju femicida od početka ove godine još se nije oglasio niko iz nadležnih ministarstava ni iz Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, osim da kažu kako sve rade savršeno. Jasno je da je femicid pojava koja se ne može nikada u potpunosti iskoreniti, ali jedan femicid nedeljno – od toga trećina počinjena vatrenim oružjem – te trećina uz kršenje zabrane prilaska ili neke druge izrečene mere, jasno ukazuje na problem u sistemu. Sistem, međutim, ćuti, a patrijarh – viče
“Ako budu postojale desetine hiljada ljudi spremnih da hodaju i pritiskaju narednih nedelja, to je nešto što niko ne može da kontroliše. To je prednost vaninstitucionalne politike, ali je jako teško predvideti domete jer je to nešto što je van svih formi i pravila. Može da dođe do sloma režima za dve nedelje, a može da se desi i da građani kažu: ‘Ovo nam je dosadno i ne vodi ničemu, ajmo kući’”
Kalust Gulbenkijan, Jermen rođen u Konstantinopolju, britanski državljanin, građanin Pariza, kupac ruskog umetničkog blaga, ambasador Irana u Višiju, rezident luksuznog lisabonskog hotela i jedan od najbogatijih ljudi na svetu – biografija je koja bi bila neverovatna i da je gledamo na filmu
Ila Kofler je počela u Beogradu kao vajarka, a postala je potpisnik više od polovine svih fotografija životinja koje su bile objavljivane u novinama, knjigama, časopisima, reklamama, na posterima, bilbordima Amerike i širom Evrope
Anđelka Nikolić: Rasvetljavanje slučaja serije ubistava trovanjem u Ćuprijskom okrugu sedamdesetih godina 19. veka; dramaturg Dimitrije Kokanov; koprodukcija
Unutar naturalističkog izraza, a sa podosta takta na planu ubedljivog račvanja i priče i njenih značenja, Korieda se Brokerom vratio na postavke znane iz fundusa učinkovitih rešenja iz američkog nezavisnog filma
"Diplomatkinja" se, uprkos nešto lakšim tonovima ne sasvim karakterističnim za žanr političke serije, sasvim lepo može upisati na ovu listu
Na njega kreću srećni, ali i razočarani. Usamljeni, ali i ljudi željni učvršćivanja starih veza i prijateljstava. Radoznali, ali i rezignirani. Uznemireni, ali i spokojni. Sve njih spaja jedno – volja za životom i promenom
“Za razliku od politike, izgradnja mira kaže sledeće: ili ćemo da naučimo da živimo jedni s drugima ili ćemo zauvek da živimo jedni protiv drugih. I onda kako može jedan režim koji nas okreće jedne protiv drugih da ti kaže kako ćeš sa nekim drugim narodom da živiš zajedno? Nema ništa od toga. Na sreću ili na nesreću, taj režim se ne pita šta bi ti ljudi voleli nego su im došli na vrata neki malo moćniji od njih pa su rekli ‘Dobro, dosta smo se igrali, sad dža ili bu’. I mi sad živimo čekajući da vidimo da li je dža ili bu”
Čini se da je građanska opozicija manje-više korektno reagovala na tragedije. Nije, bar ne dominantno, pokušala da ih iskoristi za političku promociju, za šta ih optužuje vlast, već su one bile samo opravdan povod da se postave relevantna pitanja o društvenom rasapu i njegovim uzrocima. Veliki broj građana na protestima u ponedeljak uveče u Beogradu i Novom Sadu, čini se, pokazuje da je opozicija uspela da pošalje poruku da borba protiv Vučićevog režima nije partijska stvar već pitanje “opštenarodne odbrane i društvene samozaštite”
Jedini odgovor koji ova vlast ima na bilo kakvu krizu jeste – Aleksandar Vučić (na slici) i ono što njemu padne na pamet da kaže na konferencijama za medije. Ana Brnabić je nakon masovnih ubistava saopštila da sistem nije zakazao. I zbilja, prethodna nedelja je pokazala da sistem funkcioniše besprekorno. Ne u interesu građana, ali besprekorno, po proizvođačkoj specifikaciji
“Vučićeva namera da on bude taj koji će okupljati ljude u trenucima opšte žalosti ne može da uspe. On, izgubljen u predugom i u stvari nepodnošljivom monologu, dahćući i kolutajući očima kao da je on najveća žrtva u celoj tragediji, i ministri postrojeni iz njegovih leđa nisu prizor koji se uopšte može povezati sa nezaboravnom slikom ljudi koji u povorkama stižu na mesta gde će položiti cveće i upaliti sveću. Ova dva snimka, ova dva prizora, pokazuju dva sveta”
Ono što sigurno znamo jeste da se “Ribnikar” nije dogodio ni zbog Tiktoka ni zbog igrica, da nije nužno uzrokovan vršnjačkim nasiljem prema dečaku-počiniocu… Uzrok nije ni to što je dečak iz dobrostojeće porodice. To nisu ni rijaliti programi ni filmovi u kojima se prikazuje nasilje. Na koncu, razlog zašto nam se dogodio “Ribnikar” nije ni Aleksandar Vučić ni njegovih 11 godina vladavine vikom, drekom, rušenjima i verbalnim nasiljem. Sve navedeno jesu odgovori, ali ne na pitanje zašto nam se dogodio “Ribnikar”. To su odgovori na pitanje zašto se ovo društvo ne snalazi posle “Ribnikara”
Kako je Srbija postala ekspres lonac bez ispusnog ventila, zemlja agresije, uvreda i grotesknog kulta ličnosti? Zbog čega je ostavka Branka Ružića podnijeta suviše kasno i, djelomično, iz pogrešnog razloga? Konačno – ako se već nikog ne plaši i ni pred kim ne povlači – zašto Aleksandar Vučić nije zapalio svijeću ispred Osnovne škole “Vladislav Ribnikar”
Najviše se polaže na prevenciju, premda i tu fali ulaganja, nemački školski sistem ukupno nije u sjajnom stanju. Recimo, nakon pucnjave u Erfurtu, pokrajina Tiringija sa oko dva miliona stanovnika zaposlila je čak 16 školskih psihologa. Podaci kažu da nijedna pokrajina ne uspeva da ima barem jednog psihologa na 1500 učenika
Kako društva i pojedinci reaguju na kolektivne traume? Šta možemo da očekujemo od sebe i drugih? Šta se može učiniti da (društveni) odgovor na tragedije ide u pravcu zalečenja? Koji su konstruktivni, zdravi načini? Možemo li sprečiti ili makar umanjiti mogućnost za ovakve tragedije u budućnosti? Koji bi trebalo da bude odgovor na vršnjačko nasilje? Kada se kaže “razgovarajmo sa decom”, šta to zaista (treba da) znači? Konačno, koliki je jaz između mera koje je vlast predložila i mera za koje struka kaže da su potrebne
“Juče sam radio jutarnju smenu, bili smo među prvima koju su se odazvali na poziv zbog masakra u osnovnoj školi na Vračaru”, kaže kolegama jedan od policajaca iz patrole interventne jedinice. “To što sam video, ta krv, ta deca... Ja ne mogu više, juriću ovog monstruma celu noć po šumi, samo da ne moram opet da vidim mesto zločina”
Prema podacima svetskog istraživanja za malokalibarsko oružje iz 2018. godine, procenjuje se da je u Srbiji tada postojalo 2.720.000 komada oružja u posedu civila. Od toga 1.186.000 registrovanih i 1.533.000 neregistrovanih. Kada je u pitanju broj komada vatrenog oružja po glavi stanovnika (civila), Srbija se prema sajtu World population review 2023. godine nalazi na petom mestu na svetu, sa indeksom 39,1 na sto ljudi. Važno je napomenuti da je Srbija jedina evropska država u prvih pet rangiranih
Politička propaganda je dostigla najniži nivo od TV Bastilje, u histeričnom strahu od gubitka rejtinga
Ako su prethodnih, odličnih šest reporterskih kolekcija bile i ostaće svedočanstvo najmutnijih vremena, najgrotesknijih lica i pojava, sedmica s naslovom Nemam pitanja, u svojih pet glava, istovremeno je i to, ali i amarkordovsko iluminisanje dalekog (socijalističkog) doba kada se možda i naivno, al’ svakako iskreno, stremilo boljem životu i srećnijim ljudima, bez imalo svesti o tom da će doći poslednja i “najposlednjija” vremena
