Prvogovornici nezvanične opozicije, od staničnih kafana pa do klubova književnika, sami sebe su proglasili narodom i to kao jednoznačno klasnom kategorijom. Njihov “neprijatelj” bio je jasan, ni Marks i Engels se ne bi postideli
Ti ljudi umeju da razvuku vreme na tanko kao kore za pitu, da ga podele na jedinice od kojih je najkraća mesec dana, da nam vreme jednolično kaplje po temenima kao na lošoj pozorišnoj predstavi
Ne boje se odgovorni ljudi carinika ili predsednika, nego se boje suseda, rođaka, prijatelja i mnoštva neznanaca s kojima dele političku zajednicu, te naposletku i samih sebe
Takve stvari danas su nezamislive doslovno bilo gde u Evropi, ali su moguće i stvarne u Putinovoj Rusiji i još nekim postsovjetskim tiranijama, naročito u “Borat-pojasu”. Može li Srbija da se profiliše kao ostrvo-filijala takvih političkih poredaka i civilizacijskih modela
Umetnicima i intelektualcima u principu se ne ograničava kretanje jer je nemoguće da to izgleda drugačije nego kao cenzura, zato što to i jeste cenzura, čime god se maskiralo
Knjiga, doduše, nije dobra, ali je zabavna. Verujem da razumete tu važnu distinkciju. Osim što je zabavna, knjiga je – to jest, pisac – u neku ruku i odvažna, jer se pozabavila nečim što je apsolutni tabu makar i kao distopijska fikcija, naročito severno od Dunava i Save
Neka vrsta egalitarnog, socijalističkog sentimenta i dalje dominira “u masama”, ali one baš ništa ne znaju o tome kako on funkcioniše. Samo zahvaljujući tome je moguće da obožavaju one koji ih brutalno pljačkaju dok slatkorečivo bajaju da su posvećeni interesu i dobrobiti “malog čoveka”. Ta slepa tačka zahvaljujući kojoj vide sve osim onoga što bi trebalo da im je najvažnije fenomen je koji nikada neće biti dovoljno izučen
Kako god, vaše opravdano ljubopitanje je – kako je moguće da u onolikom gradu pišljivih deset tuceta ljudi dospe u privilegovan položaj da mu de facto bira vlast?
Ako je Vučić u Njujorku nenadmašiv prizor vladarskog ludila, onda je kolektivni portret tzv. Vlade Srbije ogrnute u zastave nenadmašan prizor kolektivnog samoponiženja
Sve mi se nešto čini da je mladi Putin 1991-92. učio i hvatao beleške, kanda ni sam ne verujući koliko će mu to jednog dana trebati. Da li je moguće da ni trideset i kusur godina kasnije ništa od svega toga nismo razabrali?
Besmislenim nagrđivanjem Skoplja VMRO kao da je “zapišao teritoriju”; nepomeranjem njihove varvarske zaostavštine, Zaev i ekipa su je legitimizovali i kanonizovali (svaka nakarada koja negde stoji dovoljno dugo samim radom vremena će postati “kulturna baština”
I tako smo ovih dana dobili najnoviju u seriji podjednako proizvoljnih novih Vlada Srbije, s jednom razlikom, doduše možda i više stilske nego sadržinske naravi. Njen sastav, naime, kao da je namenjen tome da uplaši, šokira i odvrati. Pogledajte, dakle, taj grupni portret: likovi su dovoljno rečiti, ali tek ako poznajete i dela možete da osetite punu meru jeze koja iz prizora izbija
Inicijativa niških gradskih vlasti je rasan primer “rebrendiranja” Srbije i njene političko-društvene istorije i kulturnog identiteta po meri Besprizornih
Ispada da je tuce godina optimalna mera za vladavinu savremenom Srbijom, bilo samodržačku ili demokratsku
Radi se, jednostavno i neizbežno, o jednoj fazi u razvoju i dekadenciji poretka lične vladavine. Pre ili kasnije nastupi trenutak u kojem Vladalac prestane da deli stvari na dobre i loše: umesto toga, one su još samo važne i nevažne
Šta se dešava kada ljude egzistencijalno ucenite, kada im egzemplarno pokažete da nemaju nikakvu efikasnu zaštitu pred tiranskom samovoljom? Većina zaćuti, neki se otvoreno priklone, samo manjina ostane na drugoj strani, prihvatajući sve rizike. Sve se to videlo na egzemplarnom valjanju u katran Dinka Gruhonjića
NUNS nije nastao ni slučajno ni iz nečijeg hira nego iz potrebe koja je još ponajmanje bila “sindikalna”, nego je pre svega bila potreba za odbranom vlastitog ljudskog i profesionalnog dostojanstva
Giorgio Agamben: O ljudima i leminzima. Misli o politici, demokraciji i epidemiji prevela Hana Klak Ustolin TIM press, Zagreb 2023.
U ovoj podeli karata, Srbija bi gotovo sa svakom vlašću stajala loše, a sa ovom stoji beznadežno, jer joj (vlasti, ne Srbiji) postepeno ali nezaustavljivo predavanje pod kontrolu Kremlja odgovara i pragmatično i ideološki
U pretis-fazi svoje goropadne karijere neutvrdive vrste, nije li i Vučić bio sklon performansima natopljenim kiselim znojem njegove neduhovitosti? Znate ono, kada svojim političkim konkurentima skroji onako baš lepa štraftasta robijaška odelca?
Pevač Milan Topalović Topalko je s punim pravom prokuvao i odlično prozreo način na koji nas Vučić “psihički maltretira” i drži kao taoce svog haotičnog diletantizma i dramatičnog nedostatka najelementarnijeg kućnog vaspitanja
Uprkos slinavim “slovenofilskim” mistifikacijama i proseravanjima koja se nisu ni očešala o stvaran život, prosečan je Rus ovde na balkanskom jugu stranac gotovo koliko i prosečan Šveđanin
