Postalo je konačno jasno da u Savetu REM-a nema razloga da sedi niko osim predsednice Olivere Zekić, da su zakoni suvišni, da televizija Pink "poštuje sve zakonske i etičke norme" i da je upravo ova televizija "naučila ljude da tolerišu jedni druge", pa bi najjednosavnije bilo da Željko Mitrović dobije sve četiri nacionalne frekvencije koje su trenutno u opticaju. Mitrović je to sam i predložio
Zašto se upuštati u bilo kakav razgovor sa najvažnijom medijskom karikom svakog režima, čovekom zaštićenim i u međuvremenu pijanim od novca i moći, koji nije izmislio rijaliti, ali je u rijaliti pretvorio sebe i pretvara sve čega se lati? Svako ko se samo približi Željku Mitroviću postaje deo njegovog začaranog sveta koji prevazilazi Zadrugu, budi najgore u čoveku i diže gledanost u nebesa
Kao i uvek kada je u pitanju REM, stvari su ovih dana potpuno jasne, a postupci očekivani. Regulatorno telo za elektronske medije nastavlja da živi i radi u skladu s idejom da podigne tenziju gde i kad god se može, da politički zloupotrebi i na kraju totalno obesmisliti sve čega se dotakne
Nije sporno što imamo još jedno “telo”, iako već postoje REM i ministarstvo nadležno za medije. Sporno je što će se 3. aprila uveče mnogi pozvati na privremenog regulatora ili na sumanute “dijaloge” na javnom servisu i samo na osnovu toga zaključiti da je učinjeno sve da se mediji bar pred izbore umiju i operu zube
Iako je Miloševiću, kao i svim vladarima posle njega, RTS bio jedna od najvažnijih karika vlasti, aparatčici imenovani na uredničke pozicije zavodili su red i u manjim redakcijama: iskusnim novinarima dodeljivani su ponižavajući zadaci, dok su iz kabineta stizali gotovi tekstovi – preteče onih koji će svoj procvat doživeti devedesetih. Za ovu priliku dovoljno reći da je ta situacija dovela do masovnog pregrupisavanja, prelaska novinara iz jednih medija u druge i – postepeno – pokretanja novih medija koji će tokom istih tih devedesetih osvetlati obraz inače ukaljanog novinarstva
Poslednjih sedam dana pokazali su da je između režima devedesetih i ovog sada najneuporediviji jezik kojim se Vučić i njegova političko-pretorijanska garda obraćaju građanima. Tek u tom domenu stižemo do one često ponavljanje teze da je Milošević bio pravi "gospodin" i "državnik" u odnosu na Vučića
"Vreme" je imalo uvid u pregled prekršajnih postupaka na osnovu prijava koje je podnelo Ministarstvo kulture i informisanja od 2018. godine, na osnovu Zakona o javnom informisanju. Reč je o ukupno 49 prijava raspoređenih u 57 sudskih predmeta. Osuđujućom presudom završeno je svega njih devet, tri su odbačene, a u jednom slučaju postupak je obustavljen iz proceduralnih razloga. Sve ostale, njih 36, i dalje su na čekanju – neke već dve godine. Nije, naravno, ni potrebno naglašavati da su glavne "mušterije" na ovom zanimljivom spisku prijava mediji miljenici vlasti
Predsednik Srbije rekao je da je protiv njega u poslednjih nekoliko godina odštampano 575 miliona stranica. Pre nepuna tri meseca, gostujući na TV Hepi, istakao je da je takođe protiv njega u dnevnicima i nedeljnicima odštampano 27 miliona stranica. Kako je za samo tri meseca taj broj porastao za čitavih 548 miliona
Aktuelna vlast i njeni saradnici nemaju nikakvu predstavu o ulozi medija u društvu, odranije su spremni da protiv njih učine baš sve, a sada im maska borbe protiv bolesti daje zgodno opravdanje da to "sve" i praktično primene
Nesretni zaključak/uredba Vlade o informisanju usvojen je suprotno zdravom razumu, povučen suprotno Ustavu, a jedna novinarka provela je noć u zatvoru suprotno bazičnim demokratskim vrednostima i zakonima. Suprotno pristojnosti i solidarnosti, suprotno svim načelima ljudskih prava, na nju su istovremeno nasrnuli najviši predstavnici vlasti i tabloidni jurišnici
Na konferencijama za novinare najviših državnih funkcionera upadljivo je odsustvo novinara štampanih i onlajn medija, dok pitanja mogu da postavljaju samo novinari Tanjuga, Pinka i RTS-a: to je stvar koja nije ozvaničena, ali je jasna svakom ko prati prenose konferencija. Od nezavisnih medija, priliku da pitaju dobijaju povremeno samo novinari N1 i Al Džazire i to samo da bi se fingirao balans, ili da bi predsednik Srbije pokazao da zna imena svih novinara tih redakcija, da bi ih podsetio na njihove "grehe" od pet ili deset godina, ili pokušao da ih ponizi
Nije važno ko će i da li će gledati koju emisiju, kojoj će grupi sagovornika verovati, s kojom će se grupom složiti. Važno je da se na primeru ova dva ostvarenja, koliko god različita bila, jasno vidi kako ovde nikakvog dijaloga više nema i kako on nije ni moguć
Da je postojala (politička) volja da se ovaj skandal spreči, bio je dovoljan jedan telefonski poziv, jedini koji se u tabloidima sluša. Bilo je dovoljno jedno "povucite tekst", "povucite naslovnu" ili "povucite tiraž". Do toga ipak nije došlo, verovatno zato što je procenjeno da bi ovako "sočna" stvar mogla da zabavi živalj inače željan zabave gladijatorskog tipa
Slobodno se može reći da u trenutnim uslovima rešenja nema i da ćemo – kako sada stvari stoje – još dugo gledati čerečenje ljudi koji su odlučili da zauvek odu, kao i da će sve to sigurno uticati na ljude koji i sami razmišljaju o samoubistvu
Šala je, dakle, reći da ti Tači i Haradinaj naređuju? Šala je reći da nemaš pravo da sudiš o nečijem moralu pošto imaš sumnjivo prezime? Šala je kad slažeš da profesor narodne religije Srba predaje albanski jezik? Duhovito je zaista, evo, smejemo se naglas
Nemamo mi ovde posla samo s bezličnim štreberom sklonom gafovima, kako Nebojša Stefanović na prvi pogled deluje, već s čovekom koji je jedna od najvažnijih karika Vučićevog režima – spremna na akciju, sposobna za sve, bez opterećujućih etičkih barijera, sasvim uronjena u ovaj i ovakav režim, kojem bespogovorno služi i u čijem kreiranju aktivno učestvuje
Srbija i sve nadležne institucije Vojislava Šešelja i inače tretiraju kao osobu za koju ne važe zakoni koji se odnose na ostale ljude. On, naime, ne bi trebalo ni da sedi u parlamentu: na osnovu tačke 88 Zakona o izboru narodnih poslanika, u Skupštini ne bi smela da bude osoba "pravosnažno osuđena na kaznu zatvora bezuslovno u trajanju od najmanje šest meseci"
Vučićev režim učinio je sve kako bi devalvirao ovdašnji univerzitet, njegove profesore, sve one koji su svoja zvanja i znanja pošteno stekli i zaradili, pa samim tim i svaku reč kritike koja bi iz tih krugova mogla da dođe
Ime D. Đ. nije smelo da bude objavljeno, sve i da je D. Đ. ušao u kancelariju Mladena Šarčevića i tamo polupao nameštaj i polomio sve slike sa zidova; sve i da je sam-samcit (bez stotina drugih osnovaca) zaustavio saobraćaj u gradu; sve i da je svojeručno ukrao maturske testove, kako bi osakatio i obrukao Aleksandra Vučića i na vlast doveo Đilasa ili svog tatu lično
Nacrt medijske strategije poslat je u Brisel. Članovi radne grupe, medijska udruženja, pa ni Ministarstvo kulture i informisanja (direktno nadležno za ovu stvar) ne znaju šta u tom nacrtu piše, ko ga je, kako i zašto "redigovao" i na šta će sve to na kraju da liči
Milionima koje su pljačkom prikupili članovi porodice Mirjane Marković i njima bliski krugovi, obezbeđena su nova pokolenja, potomci koji se danas školuju u prestižnim školama svuda po svetu, a koja baštine ista moralna i(li) politička načela. U prevodu to znači da će nasleđe ove žene trajati još dugo posle nas, a da će posledice njenog delovanja, delovanja njenog supruga i njihove klike, koja je i danas na vlasti – osećati i naši unuci. A to se, gospodo, ne oprašta. Čak ni posle smrti
Žena – inače plaćena da organizuje, priprema i koordiniše medijske nastupe predsednika – odjedared postala najvažniji državni autoritet za razgovor o medijskim slobodama. Ako se zna da ovde postoji Ministarstvo kulture i informisanja, državni sekretar za informisanje, ako postoji regulatorno telo za elektronske medije, a najvažnija i zapravo jedina relevantna sagovornica je savetnica Vasiljević – ta se situacija ne može smatrati normalnom. A mi je, eto, živimo
Vest o hapšenju nesumnjivo je dobra. Međutim, svi oni koji su je pozdravili, morali su – u ime Ustava, zakona, demokratije – da napomenu kako u toj priči ima jedno veliko ali
Kako je moguće da neko ko je tako formulisao temu "Sloboda medija u krizi" dovede na panele čoveka koji je stvorio atmosferu u kojoj je pristojnim medijima praktično nemoguće da rade, u kojoj je vređanje i medijsko čerečenje neposlušnih postalo sasvim normalna pojava, u kojoj novinaru neko zapali kuću
Medijska savetnica šefa države istupila je sa nejasnom, nedovoljno preciznom, pa samim tim i zlokobnom najavom mera za rano otkrivanje medijskih laži. Da li je reč o nekoj novoj formi moderne inkvizicije, koja bi išla okolo i komisijski uništavala veštice ili možda o telu koje bi pod firmom borbe protiv lažnih vesti zapravo sprovodilo cenzuru? Sva ta pitanja, siguran su put, garantovani recept za dodatnu dozu straha
Stati u odbranu Dragana J. Vučićevića kojem ne preti nikakva opasnost, bilo bi u najmanju ruku besmisleno i budalasto. Ti koje on zove da "dignu svoj glas", neuporedivo su ugroženiji od njega. Naime, o njima je pisao da su "miševi", "bolesnici", "ludaci", da piju "lekiće", da su "lažni moralisti", "nezavisni licemeri", preko Tvitera ih je pozivao da mu se provozaju na polnom organu, optuživao da su narkomani, špijuni, egzibicionisti, perverznjaci, da zarađuju milione na izdaji svoje države... Jer, osim prema opozicionim političarima, Vučićević je najoštriji bio upravo prema novinarima nerežimskih medija
Realizator čitavog tog zakonskog projekta, tadašnji ministar informisanja Aleksandar Vučić, u međuvremenu je nagrađen pozicijom koja mu danas omogućava da modernijim metodama i prilično potkovan dodatnim veštinama pokuša da sa zemljom sravni ono što nije uspeo od oktobra 1998. do oktobra 2000.
