"Volim život i žao mi je što ću umrijeti. Ako mi se to uopšte jednom dogodi. A izgleda da hoće. Mada, vazda velim da ne idemo nigdje; sve što se vidi i čuje, traje vječno", rekao je Vojo Stanić u velikom intervjuu za „Vreme“ pre 12 godina. Povodom njegove smrti, objavljujemo ga u celosti
Ako uprostim, Jugoslavija je bila zemlja koja je omogućavala da svi Srbi žive istoj državi. Kako se u postojećim uslovima i kroz decenije taj, da ga nazovem, “iskonski interes” može ostvariti, to je drugo pitanje. Način na koji je tadašnje rukovodstvo Srbije to pokušalo doveo je, pored ostalog, do raspada zemlje. I to one jedine, ponavljam, u kojoj su svi Srbi zaista živeli u jednoj državi
„Tokom svoje vladavine, Demokratska stranka je – kao Staljinov Politbiro – suspendovala sve institucije, pa su, umesto u Vladi ili u Skupštini, odluke donošene na takozvanom predsedničkom dvoru. Andrićev venac je bilo mesto sa koga se upravljalo državom“, rekao je Aleksandar Vučić u svojstvu vd predsednika Srpske napredne stranke u intervjuu za „Vreme“ u julu 2012. nakon što je Boris Tadić izgubio predsedničke a DS parlamentarne izbore, pa je on potpisao koalicioni sporazum sa Ivicom Dačićem i Mlađanom Dinkićem o formiranju Vlade. Od tada je prošlo 10 naprednjačkih godina. Kako je mislio i šta je govorio Vučić pre nego što je postao prvi potpredsednik Vlade i ministar odbrane, pa predsednik SNS-a, premijer, predsednik države i apsolutni vladar Srbije koji vlada sa Andrićevog venca na kome se donose sve odluke, zabeležila je u intervjuu sa njim Tamara Nikčević u tekstu „Mišković i Beko nisu sastavljali Vladu“
"Kratak prilog demistifikaciji"; "Vreme" broj 1247, 27. novembar 2014
Režimi poput Vučićevog ne umeju da se zaustave; nesposobni su da vide da društvo u datom momentu više nije u stanju da podnese nesklad između stvarnosti i onoga što mu govore da ta stvarnost jeste. U vreme Slobodana Miloševića, taj trenutak nastupio je dosta kasno, tek posle NATO bombardovanja: odjednom, ljudi su videli ogroman raskorak između onoga što Milošević govori i stvarnosti, pa su tek onda stvoreni uslovi da taj režim bude pobeđen
U svojoj političkoj nezrelosti, možda su se oni koji danas Vučića upoređuju sa Zoranom Đinđićem jedno vreme zaista nadali da će mu na taj način dati vetar u leđa, da će ga okuražiti i podstaći da se transformiše u reformatora. Sa druge strane, sam Vučić ne odustaje od tih poređenja, trudeći se da se javnosti predstavi kao nekakav hibrid Zorana Đinđića i Vladimira Putina. Hoću da kažem da u svom izokrenutom ogledalu Vučić sigurno sebe sa jedne strane vidi kao reformatora, a sa druge kao čoveka čvrste ruke koji donosi važne državničke odluke. Naravno da ni jednom ni drugom svom uzoru Vučić nije ni do članaka
"Aleksandar je Vučić naprosto zbirna imenica za sve političke neprincipijelnosti koje smo, s rijetkim izuzecima, gledali na prostoru bivše Jugoslavije proteklih dvadeset godina. Zašto kao pozorišni redatelj otvaram teme koje su traumatične za društva u kojima radim. Kakav god odnos imao prema tim sredinama, unutar onoga čime se bavim želim dati osobni mali doprinos nastojanjima da se ta društva koliko-toliko poprave. Ili da barem otvore teme koje bi, po mom sudu, bile važne za njihovo ozdravljenje"
"Kažu, vreme socijalizma bilo je ‘Periklovo doba’. Pa, bilo je, znate... Eto, doživeo sam i to da se s nostalgijom sećam takozvane Titove epohe. Zašto? Možda zato što trideset godina ovde nije sagrađeno gotovo ništa! Vozimo putevima napravljenim u periodu ‘titoizma’; sa tih česmi pijemo vodu; beogradska rasveta postavljena je u vreme Branka Pešića, Živorada Kovačevića, Bogdana Bogdanovića... Šta su napravili oni koji su došli nakon njih?! Najzad, oprostite, u tom ‘Periklovom dobu’ kultura je bila programski određena kao stavka važna taman koliko i teška industrija"
"Na Terazijama sam, u majici Otpora, 4. oktobra 2000. igrao fudbal pred dvadesetak hiljada ljudi. To svi pamte... Kada smo ušli na mali improvizovani teren, ugledavši ozarena lica okupljenih, shvatio sam da nisam pogrešio. Negde između dva driblinga, u publici sam ugledao svoju tetku, od mene stariju svega godinu dana, koja je bila ushićena i ponosna zbog toga što sam baš ja čovek koji je te ljude za trenutak učinio srećnim"
"Samo budale mogu da kažu da su srećne, tako nešto i ne pomišljam da izgovorim. Umesto toga, kažem da sam zahvalan okolnostima i ovom društvu koje me je do te mere prihvatilo, pruživši mi šansu da radim nešto što volim. Dakle, imao sam sreću, ali ne mogu da kažem da sam srećan. Pogotovu živeći u ovakvom užasnom svetu"
"Nadam se da je građanima ove zemlje jasno gde se danas nalazi demokratija, na kojoj adresi. Uostalom, šta je i ko je poslednja odbrana slobode, normalnosti, pristojnosti, kulturnog i civilizovanog ponašanja u Srbiji? Ko može i ko sme da se suprotstavi nameri režima da nas vrati u prošlost? Da kaže da je car go? Pa, niko osim naše liste, koja je jedina opozicija režimu i koja jedina odbija da s njima uđe u bilo kakav savez"
"Bio sam prvi jugoslovenski kompozitor koji se nije bavio samo usko orijentisanom i određenom vrstom muzike. Umesto toga, kombinovao sam rok, klasiku, džez, etno, filmsku i pozorišnu muziku, želeći na taj način da pokažem i da, ako je prava, muzika zapravo nema granica; da je igra. I da je kao takva – najbolja... Ako bih na kraju morao da napravim neki zaključak, da sumiram, reći ću vam iskreno: nisam ni zadovoljan, a ni nezadovoljan onim što sam uradio. Najzad, imao sam sreću da živim u sjajnim vremenima"
"Mi te ljude poznajemo, pamtimo ih. I samo mi nemojte govoriti kako su se promenili; nisu! Isti su! Zašto su isti? Zato što, za razliku od levice koja obrazuje i razmišlja, desnica uvek samo regrutuje, reprodukuje. Isti jezik, ista mimika; ista lica koja su maja 1991. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu prekinula premijeru predstave Siniše Kovačevića Sveti Sava, u režiji Vladimira Milčina. Upravo onako kako su se te noći ponašali oni koji su prekinuli predstavu, tako su se ponašali i devedesetih; tako se ponašaju i danas"
Budući da su obe strane u sporu – Srbija i Hrvatska – dostavile sudu listu svojih svedoka, verujem da je informaciju pustio državni vrh. Naime, videvši moje ime na spisku svedoka, neko iz srpskog pravnog tima je vest prosledio vrhu države, a oni medijima. Pojavljivanje mog imena u kontekstu svedoka hrvatske strane u tužbi za genocid protiv Srbije očito je sračunat potez sa ciljem da se izložim novim pritiscima, šikaniranju, da se zastrašim
"Kultura u Srbiji danas ima status romskog deteta u nezainteresovanoj hraniteljskoj porodici"
"Čini mi se da pripadam svugde. Ili nigde… Teško pristajem na ograničenja, na kulturnu ili bilo koju drugu vrstu izolovanosti; zbog toga sam, uostalom, i otišao. I upravo me je odluka da odem definisala kao čoveka koji ne pripada. Što je i blagoslov i kazna."
Ne možete u svakome ko drugačije misli videti neprijatelja! Pored toga, odavno smo prestali da vodimo ozbiljne polemike o bilo čemu. Umesto argumenata, imate diskreditacije, uvrede ad hominem… Zašto? Čemu uopšte služi prosipanje takvog otrova po hartiji i po ekranima? Zašto bismo se morali obračunavati na taj način? Pobogu, ne možete čoveku, samo zato što se sa njim ne slažete, uništi dostojanstvo! Sa druge strane, kritika vlasti, podsećanje ljudi na njihovu prošlost, na ono što su rečima ili konkretnim činjenjem proizveli, nije vređanje; ono je racionalno upozorenje
Mislim da bi od Tita i Jugoslavije valjalo uzeti ono što je najbolje, a odbaciti ono što ne valja. Interesantan je način na koji je taj sistem u to vreme razmišljao o svetu, o velikom svetu: postojala je empatija za druge, male, udaljene
Odjednom, odnekud je zalajao njemački ker. Bilo je jasno da je naš položaj otkriven. Nismo smjeli da čekamo noć, morali smo odmah preći na drugu stranu Sutjeske. Onih osam "breda" je otvorilo vatru po Nijemcima na Tjentištu. Bitka je bila jeziva... Sjećam se, prvi sam zagazio Sutjesku
"Moj filmski stil je mešavina tragičnog i komičnog, humora i užasa. Valjda je to deo mene; biće da sam i sam takav... Uzgred, mislim da je smeh oblik jaukanja. Čovek se ne smeje nečemu što ga ne dotiče; i obratno: smešno mu je ono što ga boli, ma koliko, inače, bilo krvavo"
"Moj filmski stil je mešavina tragičnog i komičnog, humora i užasa. Valjda je to deo mene; biće da sam i sam takav... Uzgred, mislim da je smeh oblik jaukanja. Čovek se ne smeje nečemu što ga ne dotiče; i obratno: smešno mu je ono što ga boli, ma koliko, inače, bilo krvavo" "Deo šezdesetosmaša je postao vlast: Bil Klinton, Joška Fišer... O našim šezdesetosmašima-kolaborantima, koji su se utopili upravo u ono protiv čega su se borili ‘68, da i ne govorim. A mi ostali? Naša jedina krivica je što smo – izgubili... Da, mi smo gubitnici"
Vučić se, hteo – ne hteo, javnosti prikazuje kao ekstremno autoritaran vladar od koga – kao jedinog poštenog i čestitog, je li – uvek sve zavisi. Ostali su, naravno, pod znakom pitanja. Na kraju, evo, navešću vam i primer: dugo godina sam poslanik u Skupštini i moram da kažem da nikada u životu nisam video prizor na kakav sam slučajno naleteo pre nekoliko meseci... Kada su čuli da dolazi Aleksandar Vučić, poslanici su izašli iz skupštinske sale i u hodniku napravili špalir kako bi ga dočekali
Vučić se, hteo – ne hteo, javnosti prikazuje kao ekstremno autoritaran vladar od koga – kao jedinog poštenog i čestitog, je li – uvek sve zavisi. Ostali su, naravno, pod znakom pitanja. Na kraju, evo, navešću vam i primer: dugo godina sam poslanik u Skupštini i moram da kažem da nikada u životu nisam video prizor na kakav sam slučajno naleteo pre nekoliko meseci... Kada su čuli da dolazi Aleksandar Vučić, poslanici su izašli iz skupštinske sale i u hodniku napravili špalir kako bi ga dočekali
Đinđićeva glavna ideja je bila kako Srbiju izvući iz zaostalosti. U nekim stvarima je bio prebrz, često donosio ishitrene zaključke; bio je energičan, gnevan na našu zaostalost i opsednut namerom da modernizuje Srbiju
Đinđićeva glavna ideja je bila kako Srbiju izvući iz zaostalosti. U nekim stvarima je bio prebrz, često donosio ishitrene zaključke; bio je energičan, gnevan na našu zaostalost i opsednut namerom da modernizuje Srbiju
Dimitrije Vojvodić, komandant, tokom borbe je ubio svog komesara Smiljanića, koji je, opkoljen njemačkim trupama, htio da se preda. Bitka za Jajce je bila izuzetno teška, krvava... Drugog dana sam dobio visoku temperaturu; nisu znali je li tifus ili zapaljenje pluća. Poslali su me u Bukovaču, u bolnicu; preostale ranjenike su, u Mrkonjić Gradu, sutradan poklali četnici
Čuli ste za Titovo naređenje: Prozor mora pasti? Trebalo je zaustaviti neuporedivo jače njemačke, ustaške, italijanske i četničke jedinice kako bismo omogućili proboj partizana prema Jablanici i Neretvi. Prozor je bio opkoljen bunkerima i žicom. Bitke su vođene bukvalno za svaku ulicu. Oslobađali smo jednu po jednu... Luka Vučinić i ja smo prvi ušli u Prozor. Leševi svuda oko nas, zapaljene kuće... Išli smo krvavim ulicama kao u bunilu, zaboravljajući da je grad još uvijek pun neprijateljske vojske
