Vojska Srbije i Crne Gore
Generalštab i načelniciKonačno je jedan načelnik Generalštaba otišao sa svog mesta na normalan način – u penziju. Prvi put je jedan general-major postao načelnik Generalštaba. Neke stvari menjaju se sporo, ali sigurno
Konačno je jedan načelnik Generalštaba otišao sa svog mesta na normalan način – u penziju. Prvi put je jedan general-major postao načelnik Generalštaba. Neke stvari menjaju se sporo, ali sigurno
"Nacionalova" najnovija svinjarija nekako je baš koincidirala sa eksplozijom već šest godina suzbijane frustracije javnosti zbog ubistva Slavka Ćuruvije
Kako se Jovica Stanišić našao u Hagu? Šta će on njima? Zašto nama ovde nije bio potreban? Šta je sve radio od 5. oktobra pa do izručenja u Hag? Zanima li to bilo koga u ovoj državi?
Apelaciono veće Tribunala odbilo je žalbu Tužilaštva na odluku prvostepenog veća o puštanju Jovice Stanišića iz pritvora do početka glavnog pretresa. Veće je pritom pokazalo veliko razumevanje za obećanja Vlade Srbije i ministra Zorana Stojkovića, kao i za garancije Vlade Sjedinjenih Država za Jovicu Stanišića
Milorad Ulemek latio se u jednom trenutku kompjutera i počeo da sastavlja pisma raznim ljudima. "Vreme" je došlo u posed četiri takva pisma – ili koncepata pisama – namenjenih američkom ambasadoru Vilijemu Montgomeriju, Miroljubu Labusu, Velimiru Iliću i Slobodanu Vuksanoviću. Pažljivo čitanje tih pisama može u velikoj meri da osvetli ličnost Ulemeka Legije, jer – čovek je ono što sam napiše
Tragedija od pre mesec dana polako pokazuje da je civilna kontrola vojske nešto mnogo više od civila na mestu ministra odbrane, pa bio on Boris Tadić ili Prvoslav Davinić. Kad Vrhovni savet odbrane kao kolektivni Vrhovni Komandant prvi put u istoriji vojske osnuje nezavisnu komisiju, da li je to sa svrhom da se otkrije istina ili da se iznervira oficirski kor
"Svi koji su imali posla sa mnom dok sam bio načelnik SID-a ispitivani su: te ima li nešto o Ibarskoj magistrali, o Vuku, o Dani; jesam li pričao o Sablji; imam li kontakta sa kriminalcima? Ljudi su pozivani iz inostranstva da odgovaraju na takva pitanja. I nisu našli ništa"
Da novinare tajna policija sluša povremeno ili stalno, poznato je. Retko se, međutim, događa da to izađe i u javnost. Pitanje je zašto i kako i baš sad
Postoji li – ili, pak, ne postoji? – čuveni snimak razgovora Dejana Milenkovića Bagzija i advokata Biljane Kajganić? Oko tog jednostavnog pitanja – da ili ne? – nikako da se postigne konsenzus u našoj izvršnoj i pravosudnoj vlasti. Pošto jedna stvar ili postoji ili ne postoji, ona ne može istovremeno i da postoji i da ne postoji; reč je o elementarnoj logici, koja, međutim, u vlasti ne mora da postoji, kao što nam iskustvo pokazuje
Sada je i grčka policija počela da se pita šta se zapravo događalo u onoj tajanstvenoj junskoj solunskoj noći kada je uhapsila Dejana Milenkovića: zašto nije imao nikakva dokumenta, ali je imao mnogo para; kud je krenuo, jadan; i zašto sve to upadljivo ne zanima ovdašnje vlasti
Sa jednog suđenja na drugo pronosi se ista priča: ništa nije istina, a prava je istina sasvim suprotna i videćete vi već kad mi iznesemo dokaze. Taj cirkus praćen je odgovarajućom medijskom logistikom, koja sada već prelazi na uvijene pretnje
Prošle subote (25. septembar) automobil u kome su bili Milan Veruović, telohranitelj Zorana Đinđića, teško ranjen u atentatu od 12. marta, njegova supruga i policajac koji ga štiti bio je predmet napada. Plava "opel astra" bez registarskih tablica pokušala je da im preseče put; tom prilikom Veruović je video dva lica, vozača i suvozača koji je imao kačket nabijen na oči i automatsku pušku u rukama; taman je krenuo da spušta desni prozor. Veruović je viknuo policajcu, koji je bio za volanom, da beži; ovaj, okretan i pametan momak, smesta je dao gas i došlo je do jurnjave po beogradskim ulicama, uključujući i vožnju po trotoarima
Nastavak suđenja polako otkriva ne samo čudovišnost samog zločina nego i nakaznost unutrašnjeg uređenja JSO-a, Miloševićevog eskadrona smrti i oružane ruke organizovanog kriminala u Srbiji. Tim nesrećnicima kažu "ubij!", a oni pitaju samo – "koga?", jer je to, kao i prodaja narkotika, "državni posao", što reče njihov šef Ulemek. Posao je jasan: odbij "zadatak" i ode glava; a nađe se i po dvadesetak hiljada maraka. Sve ide usmeno i nasamo, obična policija ne sme ni da ih pogleda jer su oni iznad zakona zemlje, oni su "Jedinica" sa "pijetetom"
Bura koju je prošli broj "Vremena" izazvao postavila je više pitanja nego što je dala odgovora. Neki se češu tamo gde ih ne svrbi; neki su se samo uvredili, bez dalje argumentacije; a neki se ponašaju po sopstvenim navikama iz realnog socijalizma. Niko pritom ne demantuje da je do spornog događaja zaista došlo; niko se nije ponudio da javnosti Srbije objasni šta se, kako i zašto desilo; svi su naglo zaboravili predistoriju te tužne priče, mada ta predistorija traje nekoliko meseci
Svaki put kada ga pritesne nezgodnim pitanjima, Milorad Ulemek Legija i njegovi advokati počnu da se vade da kako će, eto, "najvažnije i ključne dokaze" izneti tek na kraju. Tako se polako izduvava onaj propagandni balon od proletos. Ne pomažu ni prateći skandali Legijine medijske logistike, a neki planovi i dogovori, izgleda, propadaju usput. Sve je jasnije da je ovde reč o pukom razvlačenju procesa po svaku cenu, dok se zločin ne banalizuje do apsurda
Bagzi neće biti jedini koji je pao u Solunu: neka se pripreme Dućine, Legijine i druge poslovne veze, ali i neki od begunaca sa optužnice za ubistvo Zorana Đinđića. Operativna obrada grčke policije trajala je dovoljno dugo da pohvata razne zanimljive "veze lica", a tehnička inteligencija službi bezbednosti opet je nadmašila konkurenciju zaposlenu kod organizovanog kriminala
Oprezni ljudi upozoravali su i pre 17 meseci da se u vanrednom stanju ne prenagljuje. Ustavni sud Srbije tada je ćutao, ali sada donosi odluku prema kojoj su neki delovi vladinih uredbi u vanrednom stanju bili neustavni. Advokati odbrane u procesu za ubistvo Zorana Đinđića trljaju ruke, a dve udovice već od države Srbije traže šeststo miliona dinara odštete za rušenje čuvene zgrade u Šilerovoj 38–40 u Zemunu
Lonac ide na vodu dok se ne razbije, a svako pile nađe svoj lonac. Miloradu Ulemeku Legiji u utorak je ponestalo mangupskih trikova: naglo se zbunio i smotao kad je došlo do konkretnih detalja dokaznog postupka, a advokati su mu pali u paniku. Naime, ispitivanje prvooptuženog naglo i nepredviđeno krenulo je u pogrešnom smeru, za koji se ekipa nije bila pripremila. Na brzinu je traženo odlaganje, pa će Legija i advokati imati do 20. septembra da se dogovore šta će dalje
Da je po otkrivanju onih 660 kilograma heroina, u martu 2001, ta stvar rasvetljena smesta i energično, umesto što je droga samo spaljena, danas bismo tačno znali koji zločinci su za šta krivi. Iz nekog razloga, međutim, Kertesa, Stanišića, Markovića i saučesnike niko nije optužio i procesuirao
Milorad Ulemek mnogo je putovao i svašta radio; sigurno nije živeo samo od plate u Jedinici za specijalne operacije Državne bezbednosti MUP-a Srbije; sigurno nije imao samo naše pasoše, onaj obični i onaj službeni na kome piše da je po zanimanju "ekspert". Putovanja i poslovi dovodili su ga u vezu sa nadasve zanimljivim licima: kako u Makedoniji tako i u Hrvatskoj, ali i drugim zemljama
Milorad Ulemek Legija viđen je i pozitivno identifikovan desetak dana po atentatu na Zorana Đinđića u zapadnom Mostaru, ali i u Grudama, prestonici mafijaške paradržavice "Herceg Bosne". To je ono što je nesporno utvrđeno operativnim radom organa bezbednosti dve države: SCG i Hrvatske; podaci su uzajamno razmenjeni
Golim okom vidi se: kako mafijaški consiglieri hrane tabloide bestidnim teorijama zavere; kako "patriotski" blok seiri nad budućim Ulemekovim, je li, "svedočenjem"; kako se polako rehabilituju i iznova glamurizuju "crvene beretke"; kako su se obezobrazili "nacionalni radenici i radenice", pa im je sada već kriv svako ko ne zavija s njima u istom čoporu i ne uzima zdravo za gotovo poslanice Radomira Markovića iz Ce-Zea. Njima je svima sve jasno, kukala im majka; mi ostali moramo da čekamo ishod suđenja koja traju
Ime Legija prolazi od samog početka kroz istragu oko ubistva Zorana Đinđića; jedva da ga neko od optuženih i svedoka ne pominje. Pažljivo čitanje dosadašnjih iskaza svedoka u istrazi i na glavnom pretresu počinje da daje sve precizniju ukupnu sliku samog događaja, ali i konteksta u kome je atentat pripreman. Teško da će bilo šta što bi Ulemek Luković mogao da izjavi u nastavku suđenja bitno izmeniti tu sliku – osim ako svedoci i optuženi ne počnu naglo da gube pamćenje i revidiraju svoje iskaze. To nije isključeno, s obzirom na Legijin obnovljeni glamur. Ali, sud ima poslednju reč
Prvooptuženi Luković može biti koloritna ličnost i temperamentan karakter; on, međutim, nije naivan. Po podacima do kojih je "Vreme" došlo, pregovori optuženog Lukovića i nespecifikovanih "vlasti" u Srbiji trajali su danima
U tok glavnog pretresa u predmetu ubistva Zorana Đinđića neko stalno pušta šum i skreće pažnju sa osnovnih pitanja. Odjednom je strašno važno šta je pokojni premijer mislio o ovom i o onom svom saradniku, a manje je važno to ko ga je i zašto ubio. Pa je važnije podržati sopstvenu hipotezu o "drugom strelcu" natežući najnovije iskaze svedoka, iako ti iskazi govore suprotno. Opet ispada da je potpuna i pažljiva rekonstrukcija zločina neophodna
Kako je čuveni švercer ljudima bio uhapšen u Ulcinju po međunarodnoj poternici; kako je to proglašeno velikim uspehom Amerikanaca i Evropljana i kako su se posle svi napravili navni, kad je trebalo ispuniti obaveze
