Rešenjem da već naredne godine uvede državnu maturu, Ministarstvo prosvete napravilo je potpunu pometnju. Kako bi objasnili nadležnim organima da i oni treba da se pitaju za nešto što njih direktno pogađa, učenici beogradskih srednjih škola okupili su se danas na Cvetnom trgu i odatle krenuli do Ministarstva prosvete da uruče peticiju neformalnog Udruženja „I mi se pitamo“ koja broji preko 25.000 potpisa.
„Smatramo da je matura važna, ali se mora mnogo ozbiljnije pristupiti njenoj organizaciji i informisanju. Potrebno je i objaviti materijal za državnu maturu bar nekoliko godina ranije jer, za razliku od male mature, ovde ne postoje priručnici, kao ni zadaci iz prethodnih godina. Tokom diskusije na ovu temu smo zaključili da će verovatan ishod takve mature biti loš i zato želimo da se to popravi i da pomogne, a ne da odmogne pri upisu na željeni fakultet“
“Moramo prvo da rehabilitujemo politiku da bi institucionalni narativ odozgo prestao biti do te mere dominantan. Upravo sam zato uvek prizivao ulogu organizovane religije u pomenutim procesima, jer je ona jedina na ovim prostorima dovoljno snažna i dovoljno autonomna da može parirati državi. Ako religijske zajednice, kao organizovane institucije, ne smognu snage da pruže podršku autentičnim pamćenjima odozgo, da priznaju tuđoj žrtvi da jeste žrtva i priznaju njenu patnju, teško će se stvari značajnije promeniti”
Teško je racionalnim argumentima pobijati tvrdnje koje su očigledno neistinite ali, kad ih izgovara predsednik države, ne mogu se samo prenebregnuti. A rekao je: „Nismo mi sad završili Hram nego smo ga sad napravili!“. To nije tačno
“Svi ljudi koji iz raznih razloga pričaju kako treba da se ratuje i kako ratova mora biti, trebalo bi da se savetuju s nama koji smo rat živeli. Jer rat je strašan, i to ne samo u pogledu toga da možeš da izgubiš glavu ili da možeš da izgubiš nekog bližnjeg, kao što sam ja izgubio nekolicinu ljudi koje sam mnogo voleo... Ali zamislite trenutak: moj brat ide sa svojim tastom na razmenu leševa. A taj je njegov tast izgubio sina od 23 godine, i kaže mom bratu: ‘Da mi je neko pričao da ću se obradovati mrtvom sinu...’”
Zaista, malo je šta strašnije od tišine i ćutnje na nedela svojih, odnosno svoje zajednice. Ali problem je što svi oni koji to izgovaraju najpre misle na ove druge. Odsustvo pogleda u sebe i svoje postupke izostaje, osude svoje zajednice takođe. Jednako kao kada se kritikuje instrumentalizacija religije u političke svrhe – ali samo kada to radi onaj drugi
“Svi ljudi koji iz raznih razloga pričaju kako treba da se ratuje i kako ratova mora biti, trebalo bi da se savetuju s nama koji smo rat živeli. Jer rat je strašan, i to ne samo u pogledu toga da možeš da izgubiš glavu ili da možeš da izgubiš nekog bližnjeg, kao što sam ja izgubio nekolicinu ljudi koje sam mnogo voleo... Ali zamislite trenutak: moj brat ide sa svojim tastom na razmenu leševa. A taj je njegov tast izgubio sina od 23 godine, i kaže mom bratu: ‘Da mi je neko pričao da ću se obradovati mrtvom sinu...’”
Šta je patrijarh i kome poručio na prvom molebanu u Hramu Svetog Save? Kakve su reakcije potom nastupile
Šta spaja Bojanu Mirosavljević, Igora Jurića, An Mari Alves Čurčić i Draganu Janković? Oni su roditelji koji pomažu društvu da se nekoj drugoj deci ne desi ono što se desilo njihovoj
Deo novinarskog zanata danas je i umeće da se brzo pronađu oni koji zaista jesu autoriteti u određenom polju. Zašto? Zato što sa svih strana vrebaju izmišljene biografije ali i izmišljene ličnosti, eksperti bez ekspertize i televizijski analitičari bez kičme, opskurne “zvezde” društvenih mreža i još gori botovi. Kako plivati u svemu tome i šta kada se greška već desi
„Srpska zajednica bi htela da Crkva direktno učestvuje, tačnije da njeni predstavnici budu deo zvanične delegacije. Međutim, predstavnici Eparhije raško-prizrenske ne bi hteli da budu u zvaničnoj delegaciji, već da imaju direktne kontakte sa tehničkim timom Miroslava Lajčaka“
Koliko je potreba za junakom-osvetnikom, koji uzima pravdu u svoje ruke, univerzalan fenomen? U kojoj meri i u kojim oblicima je prisutna u našem društvu? I zašto? Kakvu ulogu u tome igra (ne)poverenje u institucije, posebno sudstva, i šta slavljenje takvog razrešenja problema govori o nama? Koliko su udaljeni pravo i pravda i zašto je selektivna pravda – vrhunac nepravde? Kako ovo pitanje vide profesorka psihologije Tamara Džamonja Ignjatović, profesor prava Bojan Pajtić i filozof Vladimir Cvetković
