Navijač Crvene Zvezde D. M. je na trećoj utakmici finalne serije ABA lige pljuvao i psovao igrače Partizana i pokušao da ih gađa stolicom. D. M. je Draško Marković, izvršni direktor Telekoma zadužen za ljudske resurse
Kako se SNS i predsednik Srbije ponašaju suočeni sa desetinama i desetinama hiljada građana koji svakog petka šetaju? Šta (ni)su shvatili? Kako se nose sa zahtevima protesta? Šta čine i govore u prvim danima juna? I kakvu to reakciju izaziva i tek može da izazove
Kome je namenjeno gromoglasno okupljanje naprednjaka u Beogradu, dobrovoljnih i privedenih? Kakvog smisla ima trošenje stotina hiljada evra za bezidejnu manifestaciju moći? Šta bi se sa svim tim novcem moglo uraditi za društvo, uključujući mentalno zdravlje mladih? I zbog čega je predsednik Srbije konačno posetio porodice žrtava u okolini Mladenovca i Smedereva
Kome je namenjeno gromoglasno okupljanje naprednjaka u Beogradu, dobrovoljnih i privedenih? Kakvog smisla ima trošenje stotina hiljada evra za bezidejnu manifestaciju moći? Šta bi se sa svim tim novcem moglo uraditi za društvo, uključujući mentalno zdravlje mladih? I zbog čega je predsednik Srbije konačno posetio porodice žrtava u okolini Mladenovca i Smedereva
“Vučićeva namera da on bude taj koji će okupljati ljude u trenucima opšte žalosti ne može da uspe. On, izgubljen u predugom i u stvari nepodnošljivom monologu, dahćući i kolutajući očima kao da je on najveća žrtva u celoj tragediji, i ministri postrojeni iz njegovih leđa nisu prizor koji se uopšte može povezati sa nezaboravnom slikom ljudi koji u povorkama stižu na mesta gde će položiti cveće i upaliti sveću. Ova dva snimka, ova dva prizora, pokazuju dva sveta”
“Vučićeva namera da on bude taj koji će okupljati ljude u trenucima opšte žalosti ne može da uspe. On, izgubljen u predugom i u stvari nepodnošljivom monologu, dahćući i kolutajući očima kao da je on najveća žrtva u celoj tragediji, i ministri postrojeni iz njegovih leđa nisu prizor koji se uopšte može povezati sa nezaboravnom slikom ljudi koji u povorkama stižu na mesta gde će položiti cveće i upaliti sveću. Ova dva snimka, ova dva prizora, pokazuju dva sveta”
Kako društva i pojedinci reaguju na kolektivne traume? Šta možemo da očekujemo od sebe i drugih? Šta se može učiniti da (društveni) odgovor na tragedije ide u pravcu zalečenja? Koji su konstruktivni, zdravi načini? Možemo li sprečiti ili makar umanjiti mogućnost za ovakve tragedije u budućnosti? Koji bi trebalo da bude odgovor na vršnjačko nasilje? Kada se kaže “razgovarajmo sa decom”, šta to zaista (treba da) znači? Konačno, koliki je jaz između mera koje je vlast predložila i mera za koje struka kaže da su potrebne
Veoma je važno da se nakon traumatičnog događaja deci ograniči pristup medijima i društvenim mrežama. Neprestana izloženost tragediji koji se dogodila – kroz medijske izveštaje, užasne slike, potresna svedočenja – može da izazove sekundarnu traumu
Kako razgovarati sa decom koja su bila prisutna kada se pucnjava u OŠ „Vladislav Ribnikar“ dogodila? Kako razgovarati sa drugom decom u Beogradu i Srbija koja sada o tome čitaju, gledaju slike i snimke sa mesta tragedije? Na šta roditelji i profesori treba da obrate pažnju u narednim danima i mesecima? Kakav bi trebalo da bude društveni odgovor?
Tragičan događaj koji se jutros dogodio u OŠ "Vladislav Ribnikar", u kojem je maloletnik ubio čuvara i osmoro svojih vršnjaka, otvara mnoga pitanja. Koliko razgovaramo sa svojom decom? U kakvom je stanju naše društvo? Kako je moguće da se to dogodilo?
“Ljudi su u kreditima, čekaju da odgoje decu, pa se i ne usuđuju, a i nemaju vremena, da se posvete nečemu ili nekom ko nije, recimo, njihov poslodavac. Nije odlika ovog naroda da ćuti pred onima koji pokušavaju zemlju da pokore. Pokazalo se da smo ćutali – mnogo je ljudi moglo nešto reći u ono vreme Miloševića, Tuđmana i Izetbegovića. Očigledno je da mi 30 godina posle i dalje od sličnog patimo. I dalje su tu neki koji hoće naciju nad nacijom. I dalje drugi ćute. A usput smo i prave reči izgubili, ostali smo bez ispravnih pojmova, pa smo i otud zanemeli. Pa smo glagol ‘obožavati’ stavili uz političara, uz naciju...”
“Na ovim prostorima mi treba da ohrabrimo ljude da biraju svoj put. Ali je na nama da sarađujemo, nezavisno od toga ko je većina, a ko je manjina, jer je toliko životnih pitanja, pitanja važnih za društvo koje traže zajedničko delovanje i zajedničke odgovore. Ako se budemo samo svađali, ljudi će kazati – šta oni to propovedaju, kakvo je to hrišćanstvo uopšte”
