Teško je i zamisliti nepovoljniju situaciju za jednog političara od one u kojoj se našao srpski premijer. Ivica Dačić više nema saveznike ni u zemlji ni u inostranstvu, javno je kompromitovan sumnjičenjem za vezu sa narko-klanom Darka Šarića, pod pretnjom je mogućeg spektakularnog sudskog procesa i potpuno zavisi od milosti jakog koalicionog partnera. Međutim, postoji čitav niz razloga zašto je, bar za sada, njegova vlada opstala
Kada je Franjo Tuđman u predvečerje "Oluje" na Brionima rekao "da Srbima treba dati puta, sve im tobože garantujući ljudska prava", Ante Gotovina i Mladen Markač dobro su ga razumeli: ko god je u Hrvatskoj vojsci hteo da pljačka, pali i ubija dobio je odrešene ruke
"Ne vjerujem u teorije zavjere, ali vjerujem da su mediji zaposleni u službi zaglupljivanja svojih vlastitih čitalaca. Trebalo bi osnovati jedan međunarodni sud, jedan Haški tribunal, i privesti vlasnike medijskih konglomerata i novinare, kojih će biti 95 odsto, da svi odgovaraju za deprofesionalizaciju, za fabrikacije, za krive podatke, za laži, za potpirivanje mržnje, za dezinformiranje, za desetine sličnih "kriminalnih" djelatnosti vršenih u cilju podrivanja mentalnog i moralnog zdravlja čitalaca"
Demokratska stranka je došla u potencijalnu situaciju da 7. maja, pa onda 21. maja može da predloži predsednika vlade, ali je Boris Tadić odlučio da on bude premijer a ne ja. Tačno je, pričali smo o mestu premijera. Rekao sam tada predsedniku države i stranke da ja hoću da budem premijer kada premijer zaista bude premijer i da ne želim da budem predsednik vlade a da je zaista ne vodim već da služim za ukras
Dragan Đilas u intervjuu nedeljniku "Vreme" govori, pored ostalog, o poziciji Demokratske stranke i odnosima unutar nje, kritikama da je pragmatičan čovek bez ideologije, pregovorima o formiranju vlade, ponudama da bude premijer, izbornim rezultatima na svim nivoima u Beogradu, Izbornoj skupštini Demokratske stranke i načinu odlučivanja, odgovornosti za kampanju, ulozi krupnog kapitala u politici, Borisu Tadiću, Goranu Vesiću, Miškoviću i Beku, Tomislavu Nikoliću, Aleksandru Vučiću...
Ubistvo Boška Raičevića ukazuje da je jedno od obeležja mafijaških obračuna u Srbiji, ali i političkih atentata, podmetanje bombi, pucanje na osobe dok sede u kolima i, uopšte, korišćenje vozila. Kada su i zašto započele ovakve naručene likvidacije? Kako su se razvijale i kakve su se metode primenjivale od ranih devedesetih, preko Dušana Spasojevića i njegovog Zemunskog klana do kriminalne grupe Luke Bojovića
"Bio sam rešen da isteram Ustaničku ulicu. Dva projekta su mi propala, a ovaj sam želeo da isteram. Ako i propadnem kao producent, uvek mi ostaje gluma, ali pre toga sam želeo sam da napravim film o ljudima koji idu glavom kroz zid, koji idu protiv struje"
Ko je Luka Bojović, kako je pokušao i zbog čega nije uspeo da zavlada srpskim podzemljem, šta ga je u tome pokretalo, čime se sve bavio i kako je na kraju pao u Španiji
Kada se sluša Fond za humanitarno pravo, neko neutralan ko ne poznaje problematiku može da zaključi da je Vojska otišla na Kosovo da bi palila, pljačkala i ubijala sve redom. Nije tako bilo. A protiv svakog za kog se saznalo da je vršio zločine, pokrenuti su zakonima i propisima utvrđeni postupci
Izuzimanje LGBT populacije kao devijantne, antinacionalne i protivprirodne iz čuvenih tradicionalnih vrednosti predstavlja čistu dehumanizaciju; nekažnjena hajka na ovu nezaštićenu i prokaženu manjinu ima opojnu privlačnost pogroma; pritisak na društvo da prihvati zastrašivanje i nasilje kao način političkog delovanja nije ništa drugo do ideološka platforma za permanentni teror protiv svega i svakog drugačijeg i različitog
