Da li je epizoda s puštanjem Zorana Marjanovića još jedan pokušaj da mediji i istražni organi "zajedničkim snagama" dođu do priznanja ili nekog novog potencijalnog ubice? Da li je i to puštanje neka velika režija, rijaliti kojeg nismo svesni, a koji nam se odigrava pred očima? Da li iko još misli o ubijenoj ženi i njenom detetu? I konačno, a to je i najvažnije pitanje, da li je normalna zemlja u kojoj ovakva pitanja uopšte moraju da budu postavljena
Pristojna kazna Mirjani Marković, ne samo za stan – bila bi pokazna vežba pravne države, siguran znak da će sve Mirjane i svi Slobodani jednog dana ipak platiti za ono što su učinili. Tim pre što se i ovog trenutka, sigurno, radi isto ono što je radila supruga bivšeg predsednika i što raznorazne Cice sada dodeljuju stanove dadiljama, bodigardima, kelnerima i ostalim služiteljima vladajuće kaste
I ono malo novinara i medija koji su dugo opstajali u borbi, sve su tiši. Posrću u besparici, izmučeni su harangama koje protiv njih godinama vode tabloidi i neki elegantniji, tiši i podmukliji službenici režima. Nemaju više saveznika, ali ni snage, volje ili motiva, a tek im sledi odsudna bitka
Ista netrpeljivost prema kritičkom stavu, prema drugom i drugačijem, koja je kod Vučića više nego očigledna, kod Brnabić se sve teže skriva i sve češće izbija na površinu. Na isti se način njih dvoje izjašnjavaju o radnicima u štrajku, o medijima, o opoziciji, o penzijama, o siromaštvu, o svakoj po njih negativnoj konstataciji, samo što se premijerka koliko-toliko kontroliše
Sudeći po nezvaničnom nacrtu nove Medijske strategije, čini se da je jedan od osnovnih ciljeva države da i zvanično ojača svoju ulogu u "ostvarivanju javnog interesa", odnosno da – makar na mala vrata – uđe u oblasti koje su do sada bile nezavisne od državnog uticaja. Između ostalog, najavljuje se da će upravo država rešiti pitanje opstanka "Politike", "Večernjih novosti", "Dnevnika", ali i Tanjuga
Da u zemlji Srbiji postoji neko ko institucionalno prati i stručno nadzire da li mediji poštuju zakone, posle ovih izbora sigurno bismo imali raspravu o medijskim hajkama, funkcionerskoj kampanji i neravnopravnom i ostrašćenom izveštavanju u predizbornom periodu. No, pošto se ovde nadzorom i praćenjem medija bave samo nevladine organizacije, a sve druge uloge su pomešane – teme su sasvim drugačije
Iako se ni prethodnici Aleksandra Gajovića nisu istakli uspesima i dostignućima, nijedan dosadašnji državni sekretar za informisanje nije se usudio da novinare i medije tako i toliko vređa, diskredituje i nipodaštava
Čini se da je međunarodna delegacija EFJ, IPI i SEEMO, svojom posetom i preporukama dodatno razjarila i onako razularene lovce na novinarske glave i slobodu govora i mišljenja
Nakon višemesečne bure zbog medijskog mraka i pritisaka na medije, aktuelna vlast odlučila je da Briselu objasni kako zapravo stoje stvari i statistički pokaže kako ovde ni govora nema o bilo kakvim problemima. Za domaćine su izabrani "Prijatelji Srbije", predvođeni evropskim parlamentarcem Francom Bogovičem, dok su u izaslanstvu sa srpskog dvora bili analitičari Dejan Vuk Stanković i Velimir Ćurguz Kazimir. Predstava je mogla da počne
Moguće je da je Briselu važno da ovde ima nekoga ko će „deliverovati", odnosno obavljati ono što se od njega očekuje i koji će održavati takozvanu stabilnost. Lično se više plašim nečeg drugog – da je to procena da mi i ne možemo mnogo više od ovoga u čemu živimo. Da mi i ne bismo mogli da izgradimo zreliju demokratiju, da prevaziđemo nacionalizam, da stvorimo ozbiljnu alternativu, da sami odbranimo slobodu medija… Odnosno, plašim se da se procenjuje da ovde nema ni potrebe za svim tim, pa da se računa da je ovo mera slobode koja nam pripada, jer više i ne tražimo
Kako izgleda ta zamišljena medijska budućnost, dalo se zapravo i naslutiti u danima nakon briselske predstave Ane Brnabić. Aleksandar Vučić otvoreno se pobunio zbog toga što je Ivica Dačić na N1 dobio osam sekundi više od njega, Goran Vesić samo što fizički nije nasrnuo na koleginicu Maju Nikolić, "Kuriru" je ukazana milost, a nastup predsednika na TV Pinku bio je dvoiposatni monolog održan u prisustvu osoba koje rade u medijima, a koje nisu smele, uspele, želele ili umele da postave nijedno iole suvislo pitanje. Da li tako, po mišljenju Ane Brnabić, Jadranke Joksimović i Aleksandra Vučića izgleda to famozno objektivno novinarstvo? Da li je takvo medijsko okruženje ono što nas očekuje, ili bar ono čemu se vladajuća elita nada? Da li je to slika pred kojom će – kao i do sada – raznorazni evropski i svetski zvaničnici koji pohode Vučića nemo klimati glavom i praviti se da ništa ne primećuju? Da li je to ideal kojem bi trebalo da stremimo uz njihovu podršku
Surovo je i nečovečno da se roditelj potpuno isključi iz procesa odlučivanja – kao da nije dovoljno što je umro pre vremena i dok mu je dete još maloletno. Apsurdno je čak da građanin i građanka Srbije imaju pravo da za života odrede ko će raspolagati njihovom imovinom, da napišu testament, a da istovremeno nemaju nikakvo pravo glasa kada je u pitanju sudbina njihove dece
