Na delu je opšta narodna samoodbrana od zla

Kao gotovo svi kandidati za narodne poslanike Studentske liste, Slobodan Bubnjević nije ni sanjao da će se baviti politikom. I kao većina onih koje su studenti odabrali da ih predstavljaju, on je već ranije započeo borbu protiv korupcije i bahatosti ovog režima u svojoj lokalnoj sredini, u svom kolektivu, svom zboru građana u Pančevu u kome živi sa suprugom i dve ćerke.

Pored stručnosti, to da su se u okršaj sa naprednjačkom autokratskom vlašću upustili svojom voljom, na svoju inicijativu, bez stranaka, bez podrške privrednika ili stranih sponzora, bez ikakve koristi za sebe, bio je jedan od kriterijuma Studentskog pokreta.

Bubnjević (1978) je diplomirani fizičar, zaposlen u Institutu za fiziku u Beogradu. Završio je Fizički fakultet u Beogradu i bio saradnik Istraživačke stanice Petnica. Profesionalnu karijeru posvetio je komunikaciji nauke i od 2003. godine radi kao naučni novinar, od kada je postao i član redakcije nedeljnika „Vreme“. Napisao je popularnu knjigu „Alhemija bombe“ o istoriji nuklearne ere, više knjiga proze i devet radio-drama. Dobio je nagradu „Borislav Pekić“ i član je Srpskog književnog društva.

Sada je svu svoju energiju podredio cilju da „Studenti pobeđuju“, jer to, smatra, znači da Srbija pobeđuje. Čvrsto veruje da je to ne samo moguće, već neminovnost koja će konačno nabolje promeniti zemlju. Veru da je ono što se čini nemogućim zapravo itekako moguće crpi i iz sveobuhvatnog programa Studentske liste.

„Nikada jedna politička organizacija u srpskoj istoriji nije imala tako razrađen i obiman program kakav je razvio Studentski pokret“, kaže Bubnjević.

Pa, kakav je, ukratko, taj famozni program Studentske liste?

Građani su već videli, a mnogi su u okviru kampanje na ulicama i potpisali Studentski plan koji u najkraćem počiva na tri ključne reči: pravda, znanje, razvoj. Plan obuhvata jedanaest konkretnih i međusobno povezanih tačaka koje moraju odmah da se urade kako bi naša Republika opstala nakon što je okupirana zlom kakvo naši preci nisu videli, a potomci nikada ne treba da dožive.

Lično, ovaj plan doživljavam kao svojevrsni lekarski protokol, kao niz postupaka kojim će se pacijent u predinfarktnom stanju, kome bolest korupcije izjeda organizam, održati u životu i podići na noge.

Kroz naizgled raznorodne, ali oprobane mere poput tužilačke policije, poreske kontrole imovine, lustracije, oslobađanja medija, ali i ulaganja u znanje, stanovanje, lekare u svakom selu i ukidanje zavisnosti od ugovora na određeno vreme, razobličavaju se mehanizmi kojim korupcija sada razara društvo kroz ucene, zavisnost i krađe, simultano se oslobađaju institucije i „zarobljena država“ se vraća građanima.

Studentski plan je okosnica programa koji će u Srbiju vratiti pravdu, omogućiti društvo zasnovano na znanju i stvoriti osnovne uslove za dalji razvoj.

Svi razumeju da se to ne može lako ostvariti, da će borba za ove vrednosti biti duga i prepuna izazova, kako spoljnih, tako onih i u nama samima, ali moć Studentskog pokreta je neprekidno potcenjena – zar pre samo nekog vremena nije izgledalo potpuno nemoguće da se uzdrma režim koji poseduje tolike finansijske resurse, stranu podršku i bezbednosni aparat?

Jedna od najbizarnijih stvari u nepoštenoj kampanji režima je kad navodni analitičari, a sa njima i armija botova, koja živi samo od onog jednog programa „koliko sam ja tu dobar“, kritikuju studente kako nemaju program. To je, ako razmislimo, retorički instrument kome ih uče na obukama jer niko ne očekuje da druga strana ima program za građane, pa onda tako napadaju i Studentsku listu.

Mi prosto imamo politički sistem gde je već decenijama javni život samo neki oblik političke trgovine i gde su prava retkost akteri koji zagovaraju bilo kakav, pa i najslabiji program. Ironija je, međutim, da tom svojom praksom udaraju u najtvrđe mesto ove borbe.

Imao sam priliku da, na poziv studenata, protekle godine učestvujem u radu jedne od desetina radnih grupa koje uključuju naše najbolje eksperte i koje su razrađivale različite grane programa. Da biste osetili koliki je obim ukupnog plana mogu da kažem da je samo naša radna grupa proizvela detaljan akcioni plan na 218 strana, sa desetinama i desetinama konkretnih, brižljivo osmišljenih mera. A to je samo jedna od oblasti, samo fragment studentskog programa koji će Srbiju učiniti zemljom slobodnih ljudi.

Koji je profil ljudi na Studentskoj listi?

Nikada se nisam bavio politikom, kao i većina građana sa zebnjom i nekom vrstom gađenja gledam na to zanimanje, pa kao oblik preventive, otkako je Studentska lista objavljena, sebi svakog dana po više puta govorim kako se nadam da ću biti dostojan poverenja studenata.

Kako, iz dana u dan otkrivam i upoznajem ko su druga lica na Studentskoj listi, sve više uviđam da je izazov sasvim suprotan – u takvom, izvanrednom društvu ne da ne bi trebalo da se pokvarim, nego ću, da bih bio dostojan, morati biti istrajniji, snažniji i mudriji nego što sam ikada pre bio.

Zbog prirode mog posla da pišem o nauci, imam sreću da poznajem mnogo istraživača, profesora i eksperata iz raznih oblasti, pa sam neke kandidate dobro poznavao i pre nego što su me studenti pitali da li bih se priključio listi. Njihova imena su mi govorila da studenti biraju ljude vrlo stručne, izuzetno cenjene, čak voljene u svojim zajednicama i ono što režim u svojoj banalnosti sasvim potcenjuje – mnoge ljude natprosečne inteligencije, sposobne da reše neočekivane probleme.

No, kao što građani dobro znaju, studenti su svakako već daleko pametniji od režima, uz to i odvažniji, ali očigledno je da politika zahteva i neke druge osobine, pa sam se, polazeći od meni poznatog, malog uzorka, pitao kako će to sve izgledati. A onda se dogodilo da sam učestvovao na jednom tehničkom sastanku gde sam proveo vreme sa nešto većom grupom, koja je samo deo od 250 kandidata, ali slika o Studentskoj listi mi se sasvim upotpunila. Do tada sam video pojedinačna stabla, a onda se ukazala šuma i mogao sam da vidim šta odlikuje Studenstku listu.

Naime, ako prođete kroz nju, pored znanja i integriteta, zapazićete i da je svaki član liste već u nekoj vrsti borbe, u svom kolektivu, zboru, gradu, široj zajednici. Kandidati Studentske liste su odavno radili na smanjivanju posledica korupcije i bahatosti režima, ali su to radili sami, samo sa svojim saradnicima i prijateljima. Neki su u tome uspeli, neki se i dalje bore, ali u svaku od tih borbi oni su ušli svojom voljom, na svoju inicijativu, bez stranaka, privrednika ili stranih sponzora, bez ikakve koristi za sebe. Mnogo pre nego što su ih studenti pozvali, kandidati su doneli one velike odluke – da li su spremni da žrtvuju sebe, svoj komfor i pozicije. Kandidati su različiti ljudi, ali su svi na svojoj koži iskusili mračnu stranu ovog sistema.

Kao grupa jako dobro, odozdo, iz ličnog iskustva, znaju njegove strasti i mane, njegove slabosti i snage, njegove puteve zla, njegovu prirodu. Možete potceniti studentske kandidate jer su, eto, čestiti i obrazovani, pa kako govore, naivni, ali oni poznaju sistem bolje od bilo kog političara.

I tako će ga i pobediti – znanjem.

Foto: Relja Jarkovaćki

Kako će izgledati predizborna kampanja?

Meni je i pre raspisivanja izbora bilo zabavno kako je režim sam definisao sopstvenu propast, pa je, iako gubi incijativu i svakog dana uzmiče pred studentima i građanima, sam definisao okosnicu studentske kampanje onim svojim sloganom „Srbija pobeđuje“.

Nije stvar u tome da je građanima, i pre nego što su nesretnici u vlasti spiskali milione evra na bilborde i grafite, sasvim jasno da oni nisu Srbija, nego šta će pomenuta Srbija uraditi.

Tehnički posmatrano, studenti su se organizovali i horizontalno i vertikalno, umreženi su sa zborovima, raznim organizacijama građana, idu od vrata do vrata, mobilisan je neverovatan aparat na dobrovoljnoj bazi, a sprema se i armija kontrolora čija obučenost nije viđena u istoriji evropskog parlamentarizma.

Ali, sve to funkcioniše bez novca, bez stranih sila, bez televizija i bilborda, zato što je ovo veći društveni fenomen, jedna opšta narodna samoodbrana od zla.

Nije čudno što su analitičari zbunjeni i što će ova faza naše istorije kasnije biti zanimljiv slučaj za razumevanje stvarnih mehanizama demokratije i ponašanja društva. Ali, ako nešto ne možete da izmerite, nije problem u tome, nego u aparatu kojim merite. To se prosto događa.

Možete pokušavati da nađete pametan presedan, da kažete kako to ne ide, možete se cenjkati, ali to je kao da pokušavate kalkulaciju da ostanete suvi na obali dok se sa pučine približava cunami.

Slika kampanje i njenog tumačenja su oni viralni snimci gde tabloidne televizije govore nešto o protestu, a onda čovek okrene telefon i pokaže kako to izgleda sa terase. U stvarnosti, na ulici, više nego jasno se vidi da cela zemlja vri sama od sebe i da su se sami građani podigli na hiljadu nezamislivih načina.

Ukratko, režim je od Srbije ukrao legitimitet i sada lično ona radi kampanju za studente.

Da li očekujete da pobedite?

Ne, ne očekujem. Kao i apsolutna većina građana Republike Srbije, ja to znam. To je očigledna neizbežnost koju vide svi politički akteri, pa i sama vlast. To je izvesna nedoumica samo za one koje režim još uvek drži u tabloidnom mehuru svojih neistina. To je istorijska neminovnost. Studenti pobeđuju.

Da li imate plan ako režim ne prizna poraz?

Da.

Da li imate kandidate za premijera i članove Vlade?

Mogu da vam na ovo nemoguće pitanje odgovorim neprecizno, ali tačno. Jedna od važnih vrednosti kojima se retko vraćamo, a koja karakteriše Studentski pokret od početka je – ustavni patriotizam.

Ustav kaže da svaki građanin Republike Srbije može birati i može biti biran, pa će, prema tome, biti neko od njih. Možda neko od mojih kolega novinara misli da je to naivno, da nam sad i odmah treba ekskluzivno vest čak i ako je nepouzdana, ali zaista mislim da je poruka o dostupnosti javne funkcije važna stvar, da su smenjivost i odgovornost budućeg predsednika Vlade, kao jednog među građanima Republike, daleko važnija od njegovog konkretnog imena.

Znam, naravno, da će mediji nastaviti da pitaju za ime. I treba da nastave, bez medija koji slobodno pitaju nema slobodnog društva. Zato, u međuvremenu, evo jedne stare vesti na ovu temu. Znam koje ime sigurno neće biti premijer. Znate i vi. Njegovo ime je prošlost.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!