Šta sve čovek čuje kad su otvoreni prozori

Leto je vreme za otvorene prozore. Ako stanujete u maloj ulici, u stan vam ulaze i delovi razgovora prolaznika i uvlače vas u njihove živote.

Velike prometne ulice to nemaju jer buka je kao zvučni fon konstante jačine koji se ne primećuje.

U uskoj, jednosmernoj ulici kakva je moja čuburska, kroz koju retko kad prođe vozilo, a ni slučajni prolaznici nisu baš česti, svaki korak, svaka reč iskaču iz tišine, i istisnu ono o čemu ste u tom trenutnu razmišljali.

Ljudi koji prolaze tihom ulicom, umesto da govor utišaju, oni postaju glasniji, bilo da razgovaraju sa nekim pored sebe ili telefonom. Nemoguće je ne čuti njihove reči.

Krvna slika prolaznika

Još ni jednom, tvrdim, nisam čula nešto što bi mi koristilo ili me zanimalo.

„Mama, da ti kažem nešto. Dobila sam otkaz… Šta znam šta ću, kako možeš tako da me pitaš. Pričaću ti… Sutra. Aj ćao“, čula sam maločas mlađi ženski glas kao da mi je u sobi.

Najčešće stižu izveštaji o rezultatima šećera i holesterola u krvi i o visini pritiska, retko kad su dobri. „Ma kakvo pivo, to mi je od nerviranja! Pazi šta ti kažem!“

Pre neko veče sam uhvatila preporuku za limara koji je mnogo dobar ne zato što je zet prolaznika koji ga reklamira „nego je stvarno dobar. Da si samo video kako je sredio Miletovu dačiju… ma Mile, znaš ga, onaj što tera onu crnu dačiju…“

Ima i vedrih. Dve devojčice gotovo da trče sredinom kolovoza, ali im to ne smeta da ogovaraju treću. Sipaju tračeve, sve brzo-brzo bez da udahnu između rečenica.

Tako sam saznala da se više ne nose majice na jedno rame, a da je ta treća baš juče kupila jednu takvu, „koja glupača“, da je napravila dredove „zato što imitira Natašu, ali su joj krivi, sigurno ih je sama pravila“, da se loži na Rakića kod koga nema šanse zato što se on loži na Jelisavetu iz VII/2.

Prelepo. I tako nepovratno.

Javno mnjenje

Sećam se informacije koju valjda nije trebalo da čuje niko osim onog na drugoj strani telefonske linije. „Da, da, može palica… Odakle ti utoka? A, Krle, zaboravio sam. Kaži mu gde ideš, odma’ će da ti da šta ’oćeš. Neka dođe i on, ulaz je slobodan ha-ha-ha.“

Zvala sam policiju. Rekli su mi: „Nabavite još podataka“.

Imam uvid u javno mnjenje. Svi tvrde da je Vučić propast za Srbiju. I da bi država blistala kad bi svi korumpirani i nestručni otišli iz fotelja. Jasno kažu da su mnogo ljuti i očajni. „Samo da mi je da doživim da ih više ne gledam“, govore i stari i mladi.

Sa dvorišne strane je zgrada koju su početkom veka zidali na sedam metara od moje, zaklonili mi i vazduh i svetlost, a bez pitanja mi dali kurs iz knjigovodstva – ako je to ono čime se bave u kancelariji preko puta, a radi se o računima firmi.

Stalno rešavaju račune jedne muške osobe čije prezime zaposleni jasno i glasno koriste, a ja ne bih da ga navodim jer nije u redu.

Međutim, rado bih da ispričam sa kakvom lakoćom pretvaraju njegove negativne račune u pozitivne, ali ne umem. Deluje mi da to rade – virtuozno.

Kakvi su njihovi telefonski razgovori kojima rešavaju stvari! Red opomene, red naredbe, pa malo ljubaznosti, ponekad kad prigusti i snishodljivosti, ali bez popuštanja. Isključivo pravo! Treba da mi završite to i to. I tačka.

Nikad to neću naučiti.

Da sam sad u kamenoj uličici na moru, gde je normalno da te čuju i kad ćutiš, ne bih ni primetila ništa od ovog, pomislim, i bude mi dobro. Jer, leto je i otvoreni su prozori.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!