Kako je Madrid dočekao svetske prvake u fudbalu i pretvorio se u jednu veliku navijačku tribinu koja se presijava u bojama španske zastave
Za “Vreme” iz Madrida
Probijanje kroz masu do prvog mesta na kojem je moglo da se diše trajalo je gotovo pola sata.
Bina na kojoj su se pojavili novi svetski prvaci bila je tek nekoliko desetina metara dalje, ali svaki korak kroz nepreglednu reku ljudi bio je mali podvig.
Bila sam na brojnim masovnim skupovima, ali u ovolikoj gužvi nikada.
Koliko je ljudi zapravo bilo na ulicama Madrida shvatila sam tek kada sam se vratila u stan. Procena je da je u ponedeljak, 20. jula, španske fudbalere dočekalo oko dva miliona ljudi. To je otprilike kao da je gotovo trećina stanovnika Srbije izašla na ulice jednog grada.
Dva miliona ljudi izašlo je da pozdravi „kraljeve sveta“, kako je pisalo na autobusu bez krova kojim su reprezentativci prolazili ulicama Madrida ka trgu na kojem im je priređen svečani doček.
Sam Madrid ima oko tri i po miliona stanovnika, dok u širem gradskom području živi gotovo sedam miliona ljudi. Da su mnogi stigli iz okolnih mesta bilo je jasno i po prizoru na železničkoj stanici posle dočeka – vozovi su bili prepuni navijača koji su se vraćali kućama.
Grad je za slavlje bio spreman još pre početka finala. Bina, veliki video bimovi, ograđeni prostor i ozvučenje bili su postavljeni unapred, kao da niko nije ni pomišljao da bi pehar mogao da završi u drugim rukama.
Pošto je slavlje posle finala protiv Argentine potrajalo duboko u noć, centar Madrida je već u ranim popodnevnim satima narednog dana bio zatvoren za saobraćaj. Ljudi su počeli da se okupljaju čak šest sati pre planiranog dočeka.
Kako se približavao početak programa, trg se pretvarao u more crvenih i žutih dresova, zastava, šešira i truba. Sunce nije popuštalo, ali nisu ni navijači.
Neki su sa sobom doneli sklopive stolice za kampovanje, rešeni da čekanje učine što udobnijim. Drugi su sedeli na toplom asfaltu ili ivičnjacima, razgovarali, pevali i igrali. Većina je, pak, stajala i iščekivala dolazak svetskih šampiona. Sa zvučnika je dopirala muzika, a kada se prvi put na velikim ekranima pojavio kadar autobusa sa reprezentativcima, čuo se veliki aplauz.
Na svakom mostu, raskrsnici i u gotovo svakoj ulici kroz koju je prolazio autobus čekale su ih hiljade ljudi. Mnogi su se peli na ograde, autobuska stajališta i druga uzvišenja samo da bi na trenutak ugledali svoje šampione.
Zbog toga je i njihov dolazak na trg kasnio. Umesto u planiranih 21 čas, fudbaleri su stigli sat i po kasnije.
Ali, u trenutku kada se autobus konačno pojavio, čekanje je postalo nevažno. Podigle su se zastave i telefoni, začuo se huk, a čitav trg pretvorio se u jedan veliki glas koji je pozdravljao svetske prvake.
„Vredelo je čekati. Ovo je istorijski trenutak“, rekla mi je kroz osmeh jedna devojka dok je pokušavala da se probije kroz masu.
Dok su se ljudi polako razilazili, slavlje nije prestajalo. Na putu ka železničkoj stanici i dalje se pevalo, vijorile su se zastave, a prepuni vozovi vozili su kućama navijače koji će ovu noć dugo pamtiti.
Kući su stigli i svetski prvaci.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Vučićev apetit za medijskim prostorom na televizijama zapravo je dostigao maksimum koji sistem može da izdrži. Sledeći korak bi jedino mogao biti direktan prenos ili rijaliti u kojem bi ga kamere uživo pratile od jutra do sutra
Stranka slobode i pravde, Srbija Centar, pokret Solidarnost i Novi DSS imaju legitimno pravo da 25. oktobra izađu na izbore sa sopstvenim listama. Ali imati pravo i doneti moralno ispravnu odluku nisu iste stvari. U trenutku kada je poraz režima bliži nego ikada u poslednjih trinaest godina, insistiranje na sopstvenim kolonama nije demonstracija pluralizma, već rasipanje glasova koje šteti isključivo jednoj strani – opozicionoj. Argument je jednostavan: ove liste neće preći cenzus
Vreme da se levica, kao društveno orijentisana opcija, vrati svojoj snazi. Ovo nije pitanje političke mode ili trenutnog interesa, već temeljne potrebe da se isprave nepravde predatorskog kapitalizma, šovinističke i autokratske politike koja građane tretira kao neprijatelje, a krupni kapital kao robu
Koje elemente bi mogla posedovati zvanična definicija ropstva? Prvo je posedovanje – neka osoba u potpunosti pripada nekome drugom, nema slobodu, prava, izbore, kao da je “alat koji govori”; drugo je mogućnost i pravo robovlasnika da proda svog roba ne tražeći nikakvu saglasnost, da ga trampi ili izgubi na ruletu; treće, robovi najčešće služe tome da obavljaju neki prisilni rad, koji ne mogu da odbiju, o čemu ne mogu da diskutuju ili da nešto promene. I konačno, robove je dozvoljeno fizički i seksualno zlostavljati, pa čak i ubijati. Bez lanaca na rukama ili opasnosti da ih neko razmeni za novac, barem tri velike grupe ljudi i dan-danas žive poput robova
Pokušaj debate Ane Brnabić i prof. Mirjane Nikolić na TV N1 pokazao je još jednom ono, što se slutilo: funkcioneri SNS-a ne žele, ili nisu sposobni da vode civilizovan dijalog
Kako su studenti od „izdajnika“ i „terorista“ već na početku zvanične naprednjačke predizborne kampanje postali „silovatelji“? Hoće li do 25. oktobra biti preimenovani u pedofile i ubice, recimo?
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
