Rizikovao je sopstvenu slobodu radi slobode svih nas i 1968. i posle pada Berlinskog zida. Hteo je demokratsku državu. Borio se da monopol jedne partije, jedne ideologije bude zamenjen demokratijom u kojoj vladaju zakoni. Za podelu, a ne jedinstvo vlasti, za stvarni, a ne fingirani pluralizam. Nije umesto ideologije komunizma kao alternativu nudio agresivni nacionalizam. Naprotiv, od samog početka borbe za uređenu demokratsku državu Mićun je bio čovek tolerancije, borac za ljudska prava, socijalnu pravdu, prosvećivanje.
Borba za demokratiju i slobodu su profesora Mićunovića obeležili i kao političara, i kao naučnika, i kao građanina. Nije bio populista, nije se dodvoravao većini. Govorio je neprijatne stvari koje drugi nisu smeli, ili nisu hteli, poput neprijatne istine da se naše slobodarstvo iscrpljivalo u borbi protiv stranih, ali ne i domaćih zavojevača, kao i da nikada nismo u dovoljnoj meri bili okrenuti ka izgradnji slobodnog i demokratskog društva. Nije bio nacionalista, ali je bio patriota otvorenog evropskog identiteta, zasnovanog na samokritici i kritici. Sopstvenim primerom je pokazivao da superiornost duha potiče iz samozapitanosti, a ne iz hvalisanja i samodopadanja.
Hteo je da našeg prosečnog građanina približi Aristotelovom dobrom građaninu koji nije puki podanik, nego član zajednice spreman da se angažuje i lično doprinese opštem dobru. Da ne bude “sluga pokorni” koji traži gospodara, onaj koji vođi nudi servilnost i poslušnost. Želeo je da građanin bude slobodan, angažovan i odgovoran, posvećen javnom dobru koji hrabro prihvata svoju slobodu i sa njom ne trguje.
Nije lako biti slobodan. Naličje slobode je odgovornost – biti odgovoran za izgovorenu reč, za učinjeno delo ili za okretanje glave i neutralnost u vreme krize. Mnogi se, zapravo, teško nose sa slobodom. Radije bi bili neupadljivi, bez bremena odgovornosti, bez straha od pogrešnog poteza, promašaja, bez ofsajda i propuštenih prilika. Nije lako bilo biti Mićun – pratiti svoje i univerzalne demokratske vrednosti koje su nas, kako on sam kaže, “otrgle od varvarstva”. Bio je među onima koji hrabro iskoračuju u borbi za te vrednosti držeći pravac, držeći baklju u mraku epohe koju nismo birali.
Mićun je često govorio o prošlosti, ali njegova poruka je uvek bila okrenuta budućnosti. Strastveno se borio da Skupština bude centralno mesto političkog života, a ne tek puki servis izvršne vlasti. Zato je bilo logično da posle petooktobarskih promena bude prvi predsednik Narodne skupštine. Bio je strastveni promoter rodne ravnopravnosti mnogo pre uvođenja kvota. Rado je citirao Hegela koji je rekao da “ideje u susretu sa stvarnošću često pocrvene od stida”. Bio je tu da brani ideje dostojne čoveka u vremenima koja su obeležili diktatori i autoritarci. Podsećao je na to da je zadatak kritičke javnosti da preispituje, da pita diktatore i autoritarce koji govore o “teškim i bolnim reformama”, šta je teško i bolno u tome da postoje slobodni mediji i vladavina prava?
Kada dođe trenutak da se podvuče crta i napravi životni rezime, određuje nas ono šta smo radili, kakve smo ciljeve imali, za kakve smo se vrednosti borili. Tu vrstu spomenika sami sebi, za života, gradimo. Mićun je ostavio za sobom blistavi spomenik i vredno slobodarsko i demokratsko nasleđe.
Autor je istraživač u Institutu društvenih nauka
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
