Tri dana marta

7. mart – Predsednikov rođendan. Za razliku od raspevanog maja u vreme Tita, mart je mesec rođenja najvećeg sina Srbije. Videli smo fotografije Vučića iz dečačkih dana. Videli smo čestitku kineskog vođe, sa svojeručnim potpisom, što je totalno van strogog protokola, ali je pokazatelj čeličnog prijateljstva. Čestitao je i brkica Alijev iz Azerbejdžana, a onda je počela lavina lepih želja iz svih krajeva naše zemlje. Noćna bakljada, sa horskim pevanjem, pomalo zastrašujuća, mnogo liči na desničarske mitinge u Nemačkoj. Rođendan je oglašen i na Kuli u Beogradu na vodi, kao što je red. Deca iz Republike Srpske horski čitaju čestitku, koja je em preduga, em konfuzna, pa sve skupa izgleda kao da je neko pijan pisao vojničku zakletvu. Slovačka delegacija donosi doboš-tortu, deca su u nošnjama, a stiglo i nekoliko flaša belog vina.

Marko Đurić objavljuje genijalni rođendanski sistem obaveštavanja građana u obliku semafora gde Hrvatska dobija žuto svetlo, baš uoči sezonske migracije tokom osmomartovskih praznika. Tada se Srbi raspoređuju u tri pravca nadiranja – prvi ka mađarskim banjama, drugi ka Jadranu i treći ka Grčkoj. Ova poslednja grupa baštini tradiciju Gige Moravca, koji je sa drugaricama iz preduzeća izveo istorijsku neuspešnu šverc turu.

Učesnik Farme Kristijan Golubović u svojoj emisiji “Bajke iz podzemlja” zvanično priznaje da je ćaci, pa je posle 20 godina političke neutralnosti rijaliti ušao u politiku.

Pobednička čestitka stigla je i iz Pionirskog parka, gde u klipu ćaci budi kuma i uz pesmu Srećan ti rođendan, sunce moje drago počinje slavlje. Dražesno.

Onda su zapevale sestre Gobović i počeo je Osmi mart. Vučić se krindžovo u svom kabinetu uz Kemala Montena Nije htjela, al’ sve koleginice ‘oće. Opet torta, opet šećer i ugljeni hidrati. No, no. Siniša Mali se tada krindžovao u jutarnjem Dnevniku RTS, kada je osmomartovski poklapao koleginicu Čkonjević i na kraju njoj i prezenterki uručio buketčinu na teret budžeta.

Prigodno, a zatim smo kolektivno zavirili u budućnosti kroz Viziju Srbije do 2030-35. ugledali veštačku inteligenciju, robote iz Loznice za koje još ne postoji tržište, al’ ćemo mi svejedno da ih proizvodimo, zajedno sa robodogovima. To vam je pas robot-Džeki, koji će uz Ekspo biti naš generator razvoja. Iako do pre par nedelja Vučić, po sopstvenim rečima, nije imao pojma o veštačkoj inteligenciji, danas nam je predstavlja kao okosnicu razvoja Srbije u narednoj deceniji. Važno je da “prihvatimo vezu između hardvera i softvera, više radimo i prihvatimo vezu između veštačke inteligencije i… rada”.

Najebasmo ako mene pitate, vratimo se letećim automobilima i baterijama, deluju realnije.

9. mart – uprkos istorijskom nasleđu, ovaj datum sada označava samo početak predizborne kampanje. Predsednik je putovao Banatom i najavio novi, “smajli koridor”, ma šta to bilo. U Kuli je predstavio SNS kao Galsko selo iz Taličnog Toma i potpuno pobrkao lončiće. (Tužni smajli). U Rumi su ga penzioneri čekali uz prisustvo njegovog dvojnika, koji će mu očigledno biti potreban u nastavku kampanje jer, ruku na srce, malo je samo jedan Vučić. Simpatizerke su ga pozvale na “penzionerski viski”, poseban brend sremskih penzionerki namenjen samo Vučiću. OK, možda i izabranom lekaru.

Ljubav prema stranci i Predsedniku posebno je zamirisala u Paraćinu gde su na štandovima SNS delili parfem sa mirisnom notom stranke. Zlobnici su ovaj miris posprdno nazvali “Ćacika”, ali ideja da se Ćacika poznaje po mirisu je dostojna vizije Merlinke odevene samo u omiljeni parfem Šanel 5. Nisam siguran da je isti opštinski odbor lansirao i poklon za gospodu ćacije, a to su bele čarapke sa logom SNS, takozvane “laserke” namenjene živahnom disko plesu u uslovima strobo osvetljenja. Zlobnici će reći da samo u kombinaciji mirisa parfema i čarapki dan posle dobijate sinergiju mirisa za njega i nju. Ima i neka kafa, ali ne bih da prejudiciram kvalitet, nisam probao.

Na kraju, 9. mart obeležio je i masovni pokušaj revizije istorije, od feljtona u Večernjim novostima o Miloševiću kao žrtvi globalizma, preko pojavljivanja njegove unuke na Informeru i organizovanja kvazinaučnog skupa o “delu Slobodana Miloševića”. Tu je, osim uobičajenih čuvara groba u Požarevcu, bio i predsednik Ustavnog suda Petrov, ali je nažalost propuštena prilika da ga neko pita da li je možda sa ove istorijske distance realno tražiti osudu za one koji su na Miloševićev zahtev izveli JNA na ulice Beograda protivno ustavnoj ulozi armije. Da li su građani koji su, podsećam, tražili slobodu medija, smenjivanje urednika RTS-a i kažnjavanje policije koja je tukla demonstrante, bili pretnja poretku i teritorijalnom integritetu, pa je bilo potrebno dovesti tenkove na ulice?

Ti isti tenkovi su, nedugo zatim, krenuli put Hrvatske, tačnije Vukovara. Da podsetim, danas, 35 godina kasnije, prema rečima Vučića i Marka Đurića, Hrvati samo što nisu udarili na nas.

Ova semafor diplomatija podseća me na žurke gde nosite zeleno ako ste za muvanje, crveno ako niste (što ste onda dolazili, al’ ajde), i žuto gde se ne zna pa morate da se potrudite ako želite da se smuvate. Mi trenutno furamo na žurci Ćaciku i bele čarapke, pa se čudimo što niko neće da se druži. Ma ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine!