U dvobroju “Vremena” pred Novu 2026. godinu pročitah test Sare Dević “Zašto padaju beogradske fasade”, koji je informativan i potkrepljen primerima iz domaće i svetske prakse.
U tekstu se navodi da je 1990 godine donet Zakona o stambenim odnosima sa kojim je “u narednih šest godina 98 odsto stanova prešlo u privatno vlasništvo”. Istim zakonom se desilo da se “prebacivanjem imovine nad stanovima na stanare država oslobodila odgovornosti za njeno održavanje”. Dalje, da se problem održavanja zgrada godinam nalazio u “vakuumu odgovornosti”. Osnovu za rešenje problema nagovestio je Zakon o stanovanju i održavanju zgrada iz 2016. On je na scenu izbacio upravitelje zgrada, za koje se na početku činilo da će uspeti da reše nagomilane interne i eksterne probleme stambenih zgrada.
Ipak je ovo Balkan, tako da bi se o našim upraviteljima mogao da napiše jedan poseban tekst. Koju reč da napišem o ovoj problematici daje mi činjenica da sam u jednom trenutku bio tzv. predsednik kućnog saveta u “svojoj” zgradi. To je u praksi značilo skupljanje para za čišćenje stepeništa i plaćanje potrošnje električne energije za zajednički prostor sa glavnim ulazom u zgradu i pripadajućim podrumima. Sećam se da pojednici nisu hteli da uplate ni tih dvesta dinara za tekuće troškove – čišćenje zgrade i potrošnju struje za stepenišno svetlo. Pokušavao sam da im objasnim kako postoji razlika između tekućeg i investiconog održvanja, ali oni to nisu hteli da prihvate.
Sada se upravitelju vrše uplate preko računa, koje prelaze 1000 din. U njegovom radu nema transaprentnosti jer upravitelj ne postavlja na oglasnu tablu spisak stanara sa podacima o njihovim uplatama. Zato postoji objektivna sumnja da ima onih koji ne plaćaju troškove održavanja zgrade, ali su možda na neki način zaštićeni, kao i sami upravitelji koji nikome ne polažu račune za svoj rad. Sara Dević najavljuje i još veći najam na vlasnike stanova u zgradama, koji će se desiti sa uvođenjem obaveznog plaćanja osiguranja zgrade. To jednom godišnje već čine oni vlasnici stanova koji ga otplaćuju putem bankarskog kredita,
Igom slučaja, sarađivao sam sa dva upravitelja: beogradskim upraviteljem zgrade (solitera) i njegovim kolegom iz Valjeva. U njihovom radu postoji orgomna razlika. Beogradski mlađi upravitelj mi se odmah javio na poziv. I problem koji se pojavio – zapušenje glavnog odvoda u kupatilu – ekspeditivno rešio, u roku od nekoliko sati. Za valjevskog upravitelja se može reći da nema brze reflekse kao njegov beogradski kolega i da reaguje ekspeditivno samo kada je u pitanju problem trećeg lica.
Naime, pre par godina, odronom fasade sa naše zgrade oštećen je automobil koji je bio nepropisno parkiran. Ispostavilo se da je bio u vlasništvu samohrane majke koja je u to vreme radila u Poreskoj službi. Mladoj ženi koja je u međuvremenu trebalo da pređe u Policijsku upravu, naš upravitelj je isplatio 200.000 dinara iz našeg zajedničkog fonda. Na sastanku sa vlasnicima stanova došlo je do žučne rasprave. I pored nečije konstatacije da ispod kritične fasade nema praking mesta, odgovoreno je da je oštećena bila u prolazu kada se desio pad fasade na njen auto.
Jednog dana sam skupio hrabrost i prišao službenom uniformisanom licu iz Parking službe gradskog komunalnog preduzeća da ga zamolim da slika nepropisno parkiran automobil koji se nalazio ispod problematične fasade. Dobio sam odgovor da to nije u njegovoj nadležnosti, već da treba da nazovem Parking službu. Raspitao sam se i saznao da se na tim mestima parkiraju “jaki” ljudi iz kvarta sa kojim se nije igrati. Nakon svega, presavio sam tabak i sa fotografijama otišao u Opštinu da prijavim problem. Kada sam se pojavio na opštinskom šalteru sa prijavom za sanaciju fasade, svi su se razbežali. Rečeneo mi je da oni ne mogu da prime moju prijavu, već da idem u Komunalnu policiju. Rekao sam im da ja nemam primedbe na rad upravitelja nego na fasadu koja se ruši. I da je jedan od krivaca za odron fasade izvođač radova nadograđenih stanova na zgradi, jer nije koristio adekvatan materijal. Kao da je koristio višak polikolora za eksterne radove, bez obavezne mrežice koja se stavlja da bi se bolje vezao malter.
Kada sam video da upravitelj sa papirom u ruci žurnim korakom ide prema našoj zgradi, znao sam o čemu se radi. Kaže da je iz Opštine dobio dopis koji se odnosi na problem sa fasadom koja je počela da otpada sa dela zgrade na kojoj se nalaze manji stanovi na spoljnoj vertikali. Upravitelj je zaključio da se sanacija fasade može rešiti jedino ako svi stanari budu učestovali, što je nemoguća misija. Po grubim procenama, svaki vlasnik bi trebao da izdvoji oko 1000 evra.
U međuvremenu, dok sam se dopisivao sa svojim upraviteljem u Valjevu, sanirano je pet fasada preko donacije američke ambasade. Kako sada stvari stoje, za našu fasadu ne vidi se rešenje. Naš problem je što u samoj zgradi ne potoji jedinstvo. Na jednoj strain, veći deo stanara je nezainteresovan. Upravitelj navodi vodu na svoju vodenicu instirajući da u obnovi fasade učestvuje što više stanara, u čemu on vidi nekakav svoj interes.
Autor je sociolog
