Autobiografija mašte

U istoriji svetske književnosti malo koja epoha može se meriti sa ruskom avangardom. U tih burnih dvadesetak godina, koje zahvataju vreme neposredno pre Prvog svetskog rata, kao i sam rat, potom Oktobarsku revoluciju i Građanski rat, sve do početka Staljinovog terora polovinom tridesetih godina – pojavilo se, u čudesnoj erupciji stvaralačkih sloboda, toliko mnogo umetnika na svim poljima da se mnogi među njima još uvek otkrivaju i to ne samo u Rusiji, nego i u svetu. Kada je o književnosti reč, radi se o piscima koji bi u sređenijim, mirnijim epohama, sasvim sigurno bez mnogo prepreka dosezali status klasika, dočim u kontekstu ove stilske formacije oni ostaju kamičak u ogromnom i složenom mozaiku. Jedno od tih imena koja se, počev od perestrojke pa do danas, otkrivaju i dospevaju u središte književne pažnje, jeste i Sigizmund Dominikanovič Kržižanovski (1887–1950). Njegova izabrana dela – u lepom, reprezentativnom izdanju Bukefala i u izvrsnom prevodu Nade Uzelac – stižu kod nas nakon što su objavljeni kompletni umetnički opusi Gazdanova, Vaginova, Dobičina, ali i Harmsa i Vedenskog, uz čitav niz pojedinačnih, zapravo izabranih dela (na primer Belog, Platonova ili Andrejeva), koja je objavio Logos Vladimira Medenice, između ostalih izdavača. Ovaj pisac, koga prate epiteti “neprimećeni genije”, “ruski Kafka/Borhes” i slični, svaki, razume se, sa određenim osnovama, iako je čitav svoj radni vek proveo u službi nauke i umetnosti, radeći kao redaktor Velike sovjetske enciklopedije, a potom i kao dramaturg i predavač u pozorištu – za života nije uspeo da objavi nijedan red svoje umetničke proze. Ta okolnost može donekle podsetiti na Kafku, budući da, za razliku od pisca Procesa, neobjavljivanje nije bilo izbor samog Kržižanovskog već tadašnjih sovjetskih urednika, ali poetička doslednost, tvrdoglava vera u svoj književni svet, jesu činjenice koje potvrđuju pravog pisca.

...

Kržižanovskog, međutim, sa Kafkom povezuje svest o kraju jednog sveta kao skupa vrednosti, što se može videti u kratkim parabolama kakve su “Dijalog”, “Orfej u paklu” ili “Tri sestre”, u kojima se starim obrascima i klasičnim mitološkim figurama karikiranjem zapravo udahnjuje novi život, ali i u pričama poput “Spinoza i pauk”, “Okovao je Prometej”, “Bog je umro” ili “Istorija proroka”, u kojima su glavni protagonisti pisci i filozofi, odnosno u kojima se tematizuju stari filozofsko-metafizički problemi i motivi. U pripovetkama “Životopis jedne misli”, “Odbegli prsti”, “Autobiografija leša” ili “Besposleni eho”, gde se fantastika gradi antropomorfizacijom apstraktnih pojmova, delova ljudskog tela ili zalaženjem s onu stranu života, Kržižanovski zapravo, ispod glavnog pripovedačkog toka ili paralelno s njim, kritički progovara o novoj socijalno-političkoj stvarnosti. Ova ravan je naročito upečatljiva u jednoj od njegovih najuspelijih priča, “Kvadraturin”, u kojoj pripovedača posećuje tajanstveni stranac, predstavnik “ugledne inostrane firme”, koji nudi “sredstvo za rast soba”. Glavni junak, s obzirom na to da živi u sobičku od 8 kvm, pristaje da bude deo eksperimenta i njegova soba, dan za danom, raste u širinu i dužinu, ali, budući da mu sredstvo nehotice iscuri, ne i u visinu. Priča zbilja neodoljivo podseća na Kafku, kod koga su plafoni takođe uvek preniski, a treba naglasiti da ni kod jednog ni kod drugog pisca ovaj motiv/simbol nije proizvod mašte već stambenih prostora u kojima su obojica živeli.

Srodan književni postupak, koji podrazumeva da se izmaštana stvarnost koristi kao kritika socijalno-političke stvarnosti, Kržižanovski je primenio i u izvanrednom kratkom romanu Povratak Minhauzena. Kao i u nekim pričama, ali i u drugim romanima, Kržižanovski preuzima slavne književne junake i zaplete i stavlja ih u nove istorijske okolnosti. Minhauzen, maštar nad maštarima, u ovom romanu predočava različite pukotine u društvenoj stvarnosti Engleske i Sovjetskog Saveza, koje njegova luda mašta uspeva da na različite načine zakrpi. Istovremeno, Kržižanovski ulazi u složen književni dijalog sa delima Raspea i Birgera, ali preko Minahauzena promišlja i samu prirodu umetničkog stvaralaštva. Kada na kraju romana baron uskoči među korice prvog izdanja, a pesnik Unding tu knjigu stavi na policu između Adama Smita i Hiljadu i jedne noći, onda ovo potonje smeštanje treba razumeti i kao poetički znak prvog reda, odnosno: i samog Kržižanovskog treba tražiti upravo na tom mestu.

Roman Materijal za biografiju Georgisa Katafalakija, koji se u ovom izdanju premijerno pojavljuje kod nas, predstavlja sličnog fantastu koji se ne snalazi u stvarnom svetu, s tim što su njegova lutanja možda bliža Floberovom Buvaru i Pekišeu, dok roman Klub ubica slova govori o kružoku pisaca koji, odbijajući da objavljuju, svake subote pričaju jedni drugima priče. Iako i u ovom romanu nesumnjivo ima upućivanja na život pisaca u tadašnjem Sovjetskom Savezu, u rastućem strahu od izgovorenog, a naročito od napisanog, težište romana je na dijalogu sa različitim delima svetske književnosti, od Biblije do Šekspira, i promišljanju umetničkog stvaranja i odnosa umetnosti i stvarnosti.

Formiran na nasleđu najboljih fantastičara – Hofmana, Poa, Grina, ali i satiričara Svifta, Kržižanovski je svojim diskretnim avangardizmom od savremenika, pored Kafke, blizak i Serapionovoj braći. Zadivljujućeg renesansnog obrazovanja, vanredni stilista, ovaj pisac je u svojim ključnim delima dolazio do poslednjih metafizičkih pitanja, i u epohi u kojoj je fokus bio na drugim temama, spremno na ta pitanja nudio odgovore. Iako su prošle dve godine otkad se ovo izdanje kod nas pojavilo, ono je prošlo potpuno ispod radara književne javnosti. A ne bi smelo da bude tako.