Muke s hororom

Ako bismo ovu filmsku godinu na izmaku sagledali kroz prizmu horora, zaključili bismo da je publika tokom 2025. počašćena retko dobrim nizom žanrovskih ostvarenja – od raspevano-krvavih Grešnika, preko jezivo kamernog Zajedno i apokaliptičnog 28 godina kasnije, sve do uvrnuto sjajnog Trenutka nestajanja. Činilo se da horor ne samo da beleži tržišni i festivalski uspeh već i da iznova pronalazi izraz, kombinujući žanrovsku snagu sa visokom umetničkom ambicijom. Međutim, ne mogu svi filmovi biti pobednici, niti svi likovi postati legendarni. Legenda spada u ovu drugu kategoriju – među promašene naslove, nalik Besonovom Drakuli ili drugom delu zlosrećne Megan, među filmove, dakle, koji veoma brzo postanu fusnota i netragom nestanu iz kolektivnog sećanja.

foto: promo

Film Legenda je režirao Džastin Tiping, autor koji se do sada dokazao u domenu televizijskih projekata i manjih, intimističkih drama. Scenario potpisuju Skip Bronki, Zak Ejkers i sam Tiping, dok među producentima prednjači Džordan Pil i njegova kompanija Monkeypaw Productions. Samo Pilovo ime budi pažnju i automatski podiže očekivanja: reditelj hvaljenih hitova Beži!, Mi i Ne! nametnuo se kao jedan od najznačajnijih horor inovatora savremenog doba. Iznenađenje je tim veće što se Legenda ni po dometu ni po ambiciji ne može meriti s njegovim filmovima. Iako je početna zamisao obećavala snažan i komunikativan art-haus horor, rezultat je neskladno ostvarenje koje posrće u pokušaju da poveže svoju visceralnu simboliku sa konzistentnim pripovedanjem.

Glavne uloge nose Marlon Vejans i Tajrik Viters, uz Džuliju Foks i Tima Hajdekea. Vejans, poznat uglavnom po komedijama, pokazuje da ima snage i za dramski zahtevne role. Viters je, pak, novo ime na sceni, mladi glumac koji svojim energičnim nastupom i pojavom obećava značajnu karijeru. Odnos likova koje tumače ova dvojica glumaca ujedno je i centralna osovina filma: Viters igra Kamerona Kejda, mladog kvoterbeka koji je život posvetio treninzima da bi postao sledeći Isaja Vajt (Vejans), osmostruki šampion i fudbalska legenda. Iako Kameron poseduje ogroman potencijal, karijera mu je ugrožena zbog serije ozbiljnih povreda glave. Kada Isaja ponudi da ga tokom jedne nedelje podučava u svom izolovanom domu, to deluje kao dobročinstvo i lep gest starijeg kolege. Međutim, ispod površine krije se mračna i smrtonosna tajna koja preti da uništi mladićevu budućnost i, u metaforičkom ključu, njegovu dušu.

Uprkos obećavajućem početku, odnos iskusnog sportiste i mladog naslednika ubrzo sklizne u kliše. Umesto dublje psihološke studije o mentorstvu, rivalstvu i iskupljenju, dobijamo niz predvidivih scena koje vode ka razrešenju lišenom snage i iznenađenja. Od epizodista najviše prostora dobija Džulija Foks, stilizovana kao mešavina Kim Kardašijan i Lejdi Gage, ali taj vizuelni koncept je prazan jer ispod šminke i ekstravagantne odeće nema ničega – njena influenserka Elzi je karikatura, prazna ljuštura. Ostali likovi su tek senke, bez nijansi i dramaturške težine.

Zanimljivo je da je film prvobitno trebalo da nosi naslov G.O.A.T. (greatest of all time), što bi bilo prilično efektno rešenje: s jedne strane, ovaj akronim označava “najvećeg svih vremena”, dok s druge upućuje na “jarca” – i to žrtvenog. Takva dvostruka igra značenja savršeno bi se rimovala s temom filma. Na kraju smo dobili neutralniji naslov Him (On), koji u domaćoj distribuciji postaje Legenda, čime se gubi deo slojevitosti i ironije. Mada, to je u redu, jer ovaj film i ne zaslužuje kreativniji naslov.

Tiping i saradnici očigledno su pokušali da spoje sportsku metaforiku i horor ikonografiju, a uz to i da film učine angažovanim u pilovskom duhu – da progovore o telu, nasilju, kapitalističkoj gladi za slavom i demonu uspeha po svaku cenu. Ipak, nakon što su se dosetili intrigantne postavke, ključni autori kao da ne znaju šta dalje da urade sa pričom i likovima. Legenda se napinje da šokira i provocira, ali to joj ne polazi za rukom jer zapravo ne zna kojim putem da krene. Kad god Tiping posegne za nadrealnim, sa željom da dočara tamniju stranu potpunog prepuštanja sportu koji nemilosrdno uništava svoje heroje, film se spotiče. Scene se ređaju bez unutrašnje logike, dok pokušaj uvođenja religijskog motiva deluje trapavo i banalno.

Najveći kvalitet filma leži u njegovom vizuelnom rukopisu – direktorka fotografije Kajra Keli kreirala je, uz pomoć obojenih kontrasta i ekspresivne svetlosti, niz upečatljivih kadrova. Muziku je komponovao Bobi Krlić, britanski muzičar srpskog porekla, poznat i po saradnji sa Arijem Asterom na Midsomaru. Keli i Krlić unose energiju i atmosferu, ali ne uspevaju da prikriju krupne nedostatke narativa. U završnici dobijamo raskošno krvavo finale, tehnički impresivno, ali dramaturški zakasnelo, već viđeno i potpuno, ali potpuno šuplje.

Uprkos svemu, treba naglasiti da Viters daje sve od sebe i da iz filma izlazi kao njegov najveći dobitnik. Ranije ove godine ovog smo junošu gledali u novom nastavku slešer sage Znam šta ste radili prošlog leta, još jednom ovogodišnjem razočaranju, ali jasno je da pred Vitersom, pod uslovom da ga posluži sreća, stoji solidna karijera, možda i van žanra. Vejans je, s druge strane, iskoristio priliku da se okuša u ozbiljnijoj ulozi, te oba glumca povremeno uspevaju da izađu iz senke loše postavljenog scenarija i suludih dijaloga.

Kritika je Legendu dočekala na nož. Vejans je na to odgovorio rečima: “Poštujem kritičare. Njihov posao je da kritikuju. To oblikuje našu industriju. Ali njihovo mišljenje nije uvek i svačije mišljenje. Neki filmovi su ispred svog vremena. Inovacija se ne prihvata lako i umetnost je subjektivna. Klasici su postajali i filmovi koji inicijano nisu bili dobro primljeni. Zato nemojte slušati samo tuđa mišljenja – idite i pogledajte sami.” To je stav vredan poštovanja, ali teško da će publika masovno stati uz Legendu.

U godini kada horor pokazuje zube i beleži izuzetnu formu, ovo ostvarenje, paradoksalno naslovljeno Legenda, ostaće zapamćeno kao jedna od slabih karika u nizu. Njegova jedina prava uloga, možda, jeste da podseti koliko je teško napraviti horor koji zaista pogađa, i da čak i u najblistavijim godinama žanra postoji prostor za omaške. Do kraja godine nas očekuje još nekoliko horor naslova na koje treba obratiti pažnju (Stranci, drugo poglavlje, Čuvar, Crni telefon 2, Pet noći kod Fredija 2), mada je već i ono što je do sada prikazano dovljno da budemo zadovoljni. Sasvim je sigurno da, kada dođe vreme da se podvuče crta, Legenda neće biti među naslovima koji zavređuju preporuku.