Mala lična utopija

Ova neka konačno probuđena nada koju vidimo na našim ulicama izgleda da nas je navela da opet počnemo da zamišljamo obrise našeg budućeg društva i države, čak i ako ta očekivanja nisu sasvim realistična ili čak ni moguća.

Krenuli smo tako tragom drugih nekih studenata, onih francuskih iz ‘68. sa njihovim čuvenim “Budimo realni, tražimo nemoguće”, da tragamo za našom utopijom. S vremenom, pojavio ih je u svetu čitav niz – socijalistička, komunistička, hipi, feministička, anarho, naturalistička… Posebno su se isticale one dve iz XX veka koje su okušane i u praksi – Lenjin-Staljin-Trocki proleterski raj, a njih je sledio onaj ambiciozni moler iz Beča. I evo sada imamo sličan pokušaj jednog njemu sličnog heroja, ama se više ne radi o tom arijevcu tevtoncu, već pravoslavnom Herkulu iz Moskovije.

E sad, mnogi bi rekli da se u ova poslednja tri slučaja ne radi o utopiji već o njenoj suprotnosti distopiji, ali znate kakvi su ljudi – što je za jedne raj, za druge je pakao i obratno. Ja sam, pak, pre na tragu razmišljanja Oskara Vajlda: “Mapa sveta koja ne uključuje Utopiju nije vredna ni pogleda (…) Progres je ostvarenje te Utopije”. Pa ako je već tako, da ne okolišamo dalje, usudiću se da predložim i svoj model našeg društva i države, o kome bi se složilo, siguran sam, dovoljno ljudi da se napravi makar jedna pristojna žurka.

Ustav da počinje sa – Srbija je geografski, istorijski, ekonomski, kulturno, moralno i civilzacijski deo Evrope. Političke i vojne veze sa totalitarnim i fašističkim režimima imaju se smatrati veleizdajom. Propagiranje nacističkih, šovinističkih, rasističkih ideja i negiranje sudski potvrđenih zločina je zakonom najstrože zabranjeno svuda i na svakom mestu. Crkva ima da se bavi crkvenim pitanjima a svi ostali državnim. Svako mešanje ova dva je zabranjeno pod pretnjom zatvora. Crkva ima da plaća porez, kao i svi drugi grešnici. Izbacivanje popova iz škola se podrazumeva. Zastava je trobojka iz Sretenjskog ustava sa natpisom Modernizacija – Inovacija – Kreacija. Himna je Kad se neko nečem dobrom nada ili ako baš mora, Dositejeva Vostani Serbie. Sudstvo u Srbiji je nezavisno. Štampa u Srbiji je slobodna. Ćirilica i latinica su ravnopravne i za sticanje građanskih prava mora se pokazati poznavanje oba pisma.

Pravo glasa imaju svi stariji od 16 godina. Pre glasanja za sve je obavezan test poznavanja političkog sistema i opšte kulture, a da bi se steklo pravo glasa neophodno je dati tačan odgovor na najmanje osam od deset pitanja. Skupština je dvodomna: Donji dom sa 120 poslanika, Gornji dom – Senat, 50 senatora; kandidati koji se prijave prolaze rigorozne testove znanja i političkih veština. Sto njih, sa najboljim rezultatima, naći će se na glasačkom listiću, od kojih glasači zaokružuju 50. Predsednik zemlje ima striktno ceremonijalne dužnosti, sa protokolom kao u vreme Tita, da se više ne brukamo pred svetom. Predsednika predlaže Senat. Vlada ima najviše 12 ministarstava.

Zemlja je podeljena na pokrajinu Vojvodinu i okruge, sa jačom centralnom kontrolom u prvih deset godina. Za to vreme se radi na postepenom prenošenju nadležnosti i finansiranja na lokalni nivo. Nakon toga, visok stepen decentralizacije. Dva doma Skupštine i velika ovlašćenja lokalnim samoupravama su garancija da nikad, nikad, baš nikad više u Srbiji neki umišljeni despot neće sam odlučivati o životu i smrti.

U svakom budžetu, republičkom i lokalnom, prve četiri stavke su redom: prosveta, nauka, kultura i UBI. Ostalima šta preostane. Svi građani imaju pravo na Univerzalni osnovni dohodak (UBI). To je svota novca koja se isplaćuje iz budžeta svim stanovnicima a koja pokriva osnovne životne troškove – ishranu, stanovanje i osnovnu zdravstvenu zaštitu. Uprkos uvreženom mišljenju, uopšte se ne radi o astronomskim svotama, izračunato je da bi to, na primer, u Velikoj Britaniji bilo oko 8 odsto državnog budžeta. U Srbiji niko ne sme biti gladan, na ulici i bez elementarne zdravstvene nege.

Kaznena politika za krvne delikte se drastično pooštrava a za druga dela ublažuje. Za ubistvo doživotni zatvor, za silovanje ista kazna kao za pokušaj ubistva, za napastvovanje dece doživotni zatvor i da se baci ključ. Autonomija Univerziteta je apsolutna. Puna legalizacija svih lakih droga na biljnoj bazi i prostitucije. Zločini prema životinjama se kažnjavaju istim kaznama kao i oni prema ljudima.

Eto. Sve to, naravno, zahteva više detalja, a mnoge važne oblasti nisu ni pomenute zbog ograničenog prostora. Ali evo, to su nade i maštarije jednog srpskog reditelja, krici i šaputanja o Srbiji koja će nastati ili će nestati. Uostalom, kako nas iskustvo uči, ako ne budemo imali hrabrosti da tragamo za utopijom, bojim se da će nam neki manje maštoviti od nas nametnuti neku njihovu novu distopiju.