Revolucionarna rotacija: Da li su studenti pokrenuli Šesti oktobar?

Već dva meseca Srbija se nalazi u sve većim previranjima i sve je veći broj pojmova koji se upotrebljavaju da bi se dao odgovor na pitanje: šta se to dešava. Počelo se od petnaestominutnog pijetetskog ćutanja koje su studenti najpre pretvorili u protest, a zatim i u blokadu svojih fakulteta, pa i celih univerziteta, nakon čega se počelo govoriti o građanskoj neposlušnosti, da bi se naposletku čuo i poziv na generalni štrajk.

Osim generalnog štrajka (koji je, onako kako je rudimentarno i anahrono regulisan članom 3, stavom 3 Zakona o štrajku davne 1996, danas u potpunosti neprimenjiv), svaki od ovih pojmova se može upotrebiti da bi se objasnili neki od fenomena kojima smo danas svedoci, ali zapravo šira slika o aktuelnim dešavanjima u Srbiji nedostaje. Hvatajući se u koštac sa tom neugodnom prazninom, rekao bih da jedan deo građana u Srbiji danas nastoji da poništi tekovine revolucionarne rotacije (2000-2012) na način koji bi omogućio da se konačno učini sve ono što je propušteno nakon 5. oktobra 2000.

„Revolucionarna rotacija“

Ali, šta uopšte znači „revolucionarna rotacija“?

Malo ko danas, osim istoričara političkih ideja, zna da je pojam „revolucija“ pozajmljen iz astronomije, gde se koristio da označi kružno – revolucionarno ili rotaciono – kretanje nebeskih tela. Prvu teoriju političke revolucije dao je engleski filozof Tomas Hobz u knjizi Behemot iz 1679. U njoj je burna dešavanja u Engleskoj u periodu 1640-1660. objasnio kao kružno kretanje uzurpirane vlasti – iz ruku svrgnutog i pogubljenog kralja Čarlsa I Stjuarta, preko ruku dvojice uzrurpatora, Olivera i Ričarda Kromvela, nazad u ruke legitimnog prestolonaslednika Džejmsa II (Čarlsovog starijeg sina). Revolucija je za Hobza bila „prirodno“ kretanje uzurpirane vlasti – nalik kretanju nebeskih tela – koje se može jedino završiti povratkom na sam početak.

Ako je to tako izgledalo Hobzu i njegovim mnogobrojnim savremenicima 1679, mišljenje su promenili vrlo brzo nakon što je na vlast došao mlađi Čarlsov sin, Čarls II, koji je vladao apsolutistički kao i njegov otac. Samo devet godina nakon što je objavljen Behemot, sedmorica uglednih Engleza – šestorica političara (iz obe parlamentarne političke partije) i jedan biskup – pozvali su nizozemskog štadholedra Viljema III Oranskog da dođe u Englesku i razreši sporne stvari vezane za vladavinu Čarlsa II. Nizozemac je zaista došao u Englesku – ali sa svojim elitnim trupama – i, ograničavajući se isključivo na demonstraciju sile bez pribegavanja nasilju, učinio ono što se od njega očekivalo.

Njegov pravi cilj je, naravno, bio da se dokopa engleskog trezora i ogromnim količinama funti finansira rat evropske koalicije protiv kralja Francuske, Luja XIV. No, bez obzira na vlastite interese, Oranski je u Engleskoj obavio odličan posao: umirio je političke strasti, ljubazno ispratio Čarlsa II i njegovu svitu na brod kojim ih je ekspedovao u Francusku i, naposletku, omogućio da se Zakonom o pravima iz 1689. (tzv. Četvrtom Poveljom o pravima) uobliči tzv. „Engleski ustav“ koji će skoro do samog kraja 18. veka važiti kao najnapredniji u svetu. Izvesno je da bez njega Engleska ne bi bila u stanju da sprovede Industrijsku revoluciju do 1789, kada je Francuska, bitno unazađena istrajnim apsolutizmom kraljeva iz dinastije Burbona, tek zakoračila na put političke revolucije.

Pouka iz grešaka

Pouka ove istorijske priče vrlo je jednostavna. Politička i intelektualna elita Engleske je već u 17. veku bila isuviše civilizovana da bi trpela samovlašće dvojice Stjuarta i zato je potražila način da se tome suprotstavi: prvi put oružjem, a drugi put diplomatijom.

Prvi način bio je „revolucionaran“ u Hobzovom značenju te reči – vratio je stvari na početak, tamo odakle je „revolucija“ započela. Kretanje se, ipak, tu nije zaustavilo. Novo angažovanje političke i intelektualne elite ponovo je pokrenulo Englesku, i to u pravcu ustavnog aranžmana neophodnog za stabilizaciju zemlje i njen prosperitet. Engleska revolucija zato nije okončana neuspešno, rotacijom iz 1660, nego uspešno, 1689, učvršćenjem dostignutih tekovina u zaštiti ljudskih prava, neophodnih za dalji politički, socijalni i ekonomski razvoj. Na kraju krajeva, u istoriju je ušla „Slavna revolucija (Glorious Revolution)“ koja će iz sećanja brzo izbrisati neugodnu „rotaciju“ iz 1640-1660. i koja će poslužiti kao svetao primer nebrojenim revolucionarima narednih vekova (pri čemu će „policijsko shvatanje revolucije“ – metež, nasilje i haos – postepeno potisnuti ono što je Englezima u tom pojmu bilo najvažnije: efikasna ustavna zaštita ljudskih prava bez ijedne kapi prolivene krvi).

Promašaji Petog oktobra

U nizu radova koje sam objavio prvih godina 21. veka tvrdio sam, a tvrdim i danas, da je post-petooktobarska Srbija nažalost takođe krenula pogrešnim putem – onim kojim je krenula Engleska davne 1640.

Rotacioni put revolucije je osiguran 27. januara 2003, kada je dokrajčena poslednja (Treća) Jugoslavija i to, kako se ispostavilo, sa jedinim ciljem – otklanjanjem Crnogoraca iz otimačine za vlast koja se u Srbiji vodila između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice, kao i njihovih pristalica. Umesto da glavninu napora usmere ka ispunjenju prvog na listi sopstvenih predizbornih obećanja iz septembra 2000. – a to je trebalo da bude prevazilaženje ustavnog haosa nasleđenog od Slobodana Miloševića – prepucavanjima i zađevicama uveli su petooktobarsku revoluciju direktno u rotaciono kretanje.

Ustav koji je na brzinu sklepan u septembru 2006, a na snagu stupio nelegalno i nelegitimno 8. novembra iste godine, bio je tek smešni ukras nabačen preko političkog bojišta na kojem se sve ono što je bilo bitno dešavalo van institucija predviđenih tim Ustavom. Obesmišljavanje institucija nije bilo, po prirodi stvari, ograničeno samo na političku sferu. Srbija se polako ali sigurno pretvarala u Eldorado „Divljeg Istoka“ u kojem su svi „papiri“ postali devalvirani: od Ustava, preko zakona i podzakonskih akata, pa sve do elementarnih stručnih uzusa. Tako nam se moglo desiti da su se upravo po modelu Ustava iz 2006. i zgrade počele praviti nabrzinu i koristiti proizvoljno (bez upotrebne dozvole), ugrožavajući potencijalno svakog od nas.

Putevi krivične odgovornosti vode do Vučića

Bilo je samo pitanje vremena kada će rotacija petooktobarske revolucije opisati pun krug. To se na kraju desilo 2012. godine. Politička vlast nije se, istina, vratila u ruke nekoga iz Miloševićeve dinastije; nije se našla ni u rukama nekog njegovog partijskog čeda. Vlasti su se, legitimno, na talasu dubokog razočarenja građanstva post-petooktobarskom političkom elitom, domogli oni koji su devedesetih godina 20. veka bili visoko pozicionirani članovi njegovog glavnog koalicionog partnera, Srpske Radikalne Stranke, sada samo preimenovani u Srpsku Naprednu Stranku.

Nakon kompletirane rotacije počeli su da se, kao što se i moglo očekivati, malo po malo obnavljaju elementi Miloševićeve vladavine: koncentracija vlasti u rukama jednog čoveka, izborne manipulacije, pretvaranje najvećeg dela medijskog prostora u političku propagandnu mašineriju, (kontra)mitinzi sa potplaćenim učesnicima, partijska podobnost kao primarni kriterijum za zapošljavanje i napredovanje u službi (sa katastrofalnim posledicama po celokupnu ekonomiju), itd.

U nečemu je, međutim, Vučićeva Srbija uznapredovala u odnosu na Miloševićevu – u bahatosti vlasti koja je poslednjih godina poprimila karikaturalne razmere. Zgodan primer pruža priprema terena za izgradnju Beograda na vodi. Nakon što je u noći 24. aprila 2016. grupa maskiranih muškaraca, uz pasivnu podršku policije, bagerima sravnila poslednje ometajuće objekte u Hercegovačkoj ulici, Aleksandar Vučić (tada „samo“ premijer) je izjavio da je tako nešto mogao da naredi samo „kompletni idiot“. Godine 2023. isti taj Vučić proslavio je sedmogodišnjicu opisanog događaja ponosnom potvrdom onoga u šta su mnogi odmah posumnjali – da je taj „kompletni idiot“ bio on sam. Pritom je zaboravio da se taj predmet i dalje nalazi u Javnom tužilaštvu i više ne postoje nikakve sumnje da je jedini razlog što tokom sedam godina nije odmakao dalje od predistražnog postupka to što postoji „sprečavanje službenog lica u vršenju službene radnje“, inkriminisano članom 322. Krivičnog zakona.

Postoje dva razloga ovakve bahatosti.

Prvi leži u psihologiji: za razliku od „aparatčika“ Miloševića, kojeg je na oprez teralo iskustvo nebrojenih diferencijacija u redovima komunista, Vučić je vođa navijača. Predsednik Republike je za njega onaj ko komunicira isključivo sa navijačima („Srbija“) i organizuje ih za tim koji igra utakmicu (Vlada), pri čemu je sasvim „prirodno“ da onaj „najhrabriji“ deo navijača ima i dodatne uloge – iza tribina, bez obzira na fer plej i sa mogućnošću ostvarivanja posebnog užitka.

Drugi razlog je taj što, za razliku od Miloševića, Vučić nije ugrožen spolja. Spoljni pritisak on je uspeo da u velikoj meri ublaži (litijum?), iako ne i da eliminiše – što je jedini razlog zbog kojeg (još uvek?) u zemlji nije uvedeno vanredno stanje. Studentski zahtevi, a prevashodno onaj prvi koji se odnosi na dokumentaciju radova na Željezničkoj stanici u Novom Sadu, isprovocirali su rovito stanje u kojem smo svi zatečeni: krivičnopravna i politička Pandorina kutija je otvorena, Aleksandar Vučić je u konfuziji (do kontramitinga u Jagodini 24. januara on je kontinuirano tvrdio da su svi zahtevi studenata ispunjeni, a već sutradan ja naredio da se objave nedostajući dokumenti, priznajući tako da sve vreme prvi zahtev studenata nije bio ispunjen) i svima je jasno da više ništa neće biti kao pre, ali ne i kako će se zahuktavajuća politička kriza okončati.

Posebno je u tom kontekstu značajno svedočenje v.d. direktorke Infrastrukture železnica Srbije Jelene Tanasković na saslušanju u Javnom tužilaštvu 16. decembra 2024. (onako kako ga je ona sama prenela u medijima), koje je stvorilo sumnju da je i pogibija 15 ljudi usled pada nadstrešnice na željezničkoj stanici u Novom Sadu proizašla iz krivičnog dela predviđenog članom 322. Krivičnog zakona, u čijem su izvršenju učestvovali ne samo ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture nego i predsednik Republike. Kako će Aleksandru Vučiću poći za rukom da otkloni tu sumnju, kada se nedavno hvalio da je još 2016. počeo da se meša u građevinske radove, implicirajući da je to razlog što Javno tužilaštvo ne može da napreduje u istrazi nezakonitog rušenja objekata u Hercegovačkoj ulici? Sama ta sumnja – bez obzira na to kako će biti krivičnopravno procesuirana – neće prestati da opterećuje politički život Srbije, čak i ako je on u međuvremenu postao spreman da žrtvuje pojedince iz njegovog okruženja kako bi sam opstao na vlasti.

Može li u Srbiji konačno da osvane 6. oktobar 2000?

Ako se ovaj slučaj stavi u širi društveno-politički kontekst onda postaje jasno kako pojam „revolucionarne rotacije“ može da pomogne u sticanju adekvatnog uvida u postojeću situaciju u Srbiji.

Tokom potonjih 25 godina Srbija ne samo što je opisala pun krug (2012) nego se naposletku i vratila tamo gde je bila 5. oktobra 2000. Pomenuta tragedija u Novom Sadu ne bi pokrenula ovakav bunt kakav danas izražavaju mnogobrojni građani Srbije da kod njih ne postoji – manje ili više artikulisana – svest da smo vraćeni 25 godina unazad. Studenti ne bi bili prvi koji su se pobunili da i kod njih ne postoji – manje ili više artikulisana – svest da će, ako se u Srbiji ništa ne promeni, biti upropašteno (barem) 25 narednih godina njihovih života. Prosvetari ne bi štrajkovali da i kod njih ne postoji – manje ili više artikulisana – svest da postaju marginalna grupa u Vučićevoj Srbiji maskiranih batinaša i pauperizovanih posetilaca kontramitinga kojima je već i jedna pljeskavica dovoljna da bi, srećni i veseli, klicali i pljeskali. Naposletku, ni politička opozicija ne bi danas bila ovako pasivna da i kod nje ne postoji – manje ili više artikulisana – svest da su saučesnici u dospevanju Srbije u situaciju u kojoj se danas nalazi.

Postavljeno je pitanje: da li je moguće poništiti tekovine revolucionarne rotacije na način koji bi omogućio da se konačno učini sve ono što je propušteno nakon 5. oktobra 2000. Može li u Srbiji da osvane 6. oktobar 2000?

Mislim da je svima koji požele da sebe izmuče takvim pitanjem jasno da smo trenutno još daleko od toga.

Prvo, baš kao i u Engleskoj 1688. – ali, ne treba zaboraviti, kao i u Srbiji 2000. – nikakve promene neće biti moguće bez pojačavanja spoljnog pritiska.

Drugo, nikakve promene neće biti moguće bez aktivnog doprinosa političkih partija koje danas stoje na repu događanja.

Treće, nikakve promene neće biti moguće ako se političkim partijama prepusti „spasavanje Srbije“. Nedugo nakon 5. oktobra 2000. godine omladinska organizacija „Otpor“, koja je imala iste zasluge za obaranje režima Slobodana Miloševića kao i opozicioni DOS, istakla je slogan „Samo vas posmatramo!“, svesna da revolucija skreće u pogrešnom pravcu. To je bila velika greška na kojoj treba učiti: političari se u Srbiji ne smeju „samo posmatrati“ pošto većinski odgovaraju Maks Veberovom određenju „glasačke marve“ koja pasivno sprovodi odluke donete u neprozirnim partijskim vrhovima.

Ako hoćemo ono što je engleska politička i intelektualna elita uspela da izdejstvuje 1688-1689. potreban nam je Ustav čije će se institucije ispuniti životom i koje će ući u živote ljudi – onih koji obnašaju vlast ništa manje od onih koji to ne čine.

A ako smo ušli u političku krizu koja će u narednom periodu uveliko opteretiti ne samo Vučićevu vlast nego i društvo u celini, onda bi možda trebalo (ponovo) početi razmišljati o inicijativi koja bi društveni konsenzus uspostavila na ustavotvornoj skupštini. Sve političke partije u Srbiji su u 21. veku pokazale da gaje animozitet prema toj instituciji. Možda je konačno vreme da se to promeni?

Autor je redovni profesor Univerziteta u Beogradu