Krv siromaha: Zašto „Igra lignje“ i dalje fascinira

Ima ona scena u „Tito i ja“ kad Tito zove malog Zorana na rođendan. Valja kupiti i poklon.

„A šta čovek to njemu može da pokloni, a da on to već nema?“, pita Zoranova baka koju igra Olivera Marković.

Tako slično mora da se pitao i Hvang Dong Hjuk kada je spremao drugu sezonu „Igre lignje“ („Squid Game“). Prva sezona južnokorejske serije na Netfliksu bila je daleko najgledanija ikada.

To nije bio verovatan događaj. Hvang je imao priču u glavi desetak godina, tokom kojih je i sam teško živeo, dok Netfliks nije zagrizao.

Ali, šta je seriju iz jedne velike, ali ipak rubne kulture, načinilo globalnim fenomenom?

Ko preživi…

Ili ste gledali ili ste načuli – misteriozni organizatori okupe stotine ljudi u teškim dugovima da učestvuju u igrama smrti. Ko preživi, nosi velike pare.

Na priču glavnog lika, Gi Huna, Hvanga je inspirisao stvarni talas otkaza kod jednog korejskog proizvođača automobila 2009. godine.

„Hteo sam da pokažem da, u svetu u kojem danas živimo, svaka obična osoba iz srednje klase može pasti na dno ekonomske lestvice preko noći“, rekao je Hvang.

Gi gubi posao, kocka i upada u dugove. U prvoj sezoni, pobeđuje u igrama smrti, uparađenim po ugledu na korejske dečije igre. Kulise su kontrastne – mnogo pink i tirkiznog kiča sa mnogo krvi.

Hvang nije morao mnogo da crta – gledaoci širom sveta prepoznaju očajnike u igrama. U njima vide sebe ili nekog bliskog.

I prepoznaju neuvijenu Hvangovu metaforu – nepravdu globalnog kapitalizma, na čijem vrhu su najbogatiji. Daju silne pare (koje njima ništa ne znače) da bi gledali kako se raja ubija.

Ali, nije samo to. I ne brinite, ako niste gledali drugu sezonu, ovde neće biti otkrivani detalji radnje.

Navijamo i psujemo

Gledaoce fascinira i rijaliti momenat. Kako siromasi u igrama i između igara sarađuju i izdaju jedni druge, kakve odluke donose kad imaju izbor između sopstvene smrti i ubijanja.

Likovi su dobro razrađeni, šareni, pohlepni i zli, saosećajni i strašljivi, slojeviti, tako da gledalac ne zna koju će odluku doneti. Mada, kao i kada gleda pravi rijaliti, počinje da navija za nekog, a psuje nekog drugog.

„Vidi kakvo govno od čoveka!“, rekao sam i ja ne jednom, kao da nije igrana serija nego pravi život.

Hvang je rekao da mu je „muka“ od ove serije koja je postala – kultna. Ljudi nose trenerke poput takmičara, maske poput osoblja igara.

Šta je dakle Hvang „odneo Titu na rođendan“, to jest kako je nastavio seriju koja je već imala sve?

Dobar nastavak

Krenuo je verovatno jedinim pravim putem i u drugoj sezoni doneo brže, jače, bolje (krvavije) igre, ali izbegao da to bude samo više istog.

Priča se grana na nekoliko sporednih. Gi Hun – kojeg odlično tumači Li Jung Jae – vraća se mračan i rešen da uništi Igru. Sasvim drukčiji nego u prvoj u kojoj je još bio otužni poluidiot.

Dodato je tu u bitne uloge nekoliko velikih zvezda K-popa, muzičkog žanra koji, zajedno sa filmom, čini novu meku moć zemlje poznate po sumanutom radu, kompetitivnosti i visokoj stopi samoubistava.

Druga sezona nastavlja da pokazuje patologije u koje vode nakaradni proizvodni odnosi u društvu, ali paradoksalno – druga sezona postoji upravo jer sledi pravila kapitalizma u industriji zabave. Ako je prva sezona uspela – mora da se pravi druga, makar na silu.

Ta druga je ipak sasvim dobro ispala iako je nasilno prekinuta tako da će se sve razrešiti tek u trećoj sezoni, verovatno na leto ove godine.

I, treba li reći, „Igra lignje 2“ oborila je rekord gledanosti za novu seriju na Netfliksu.