Ako nije javna tvorevina (ako nije politička), države nema. Tada, recimo, institucije poput policije, vojske, tužilaštva ili obaveštajnih službi ne rade u interesu građana, već u interesu male grupe ljudi koja je uzurpirala vlast
„Nije dovoljno promeniti vlast, već i sistem“, tvrdnja je koja se veoma često može čuti u slobodnom delu javnosti, naročito kada se tumače zahtevi pobunjenih studenata. Ta tvrdnja, međutim, nije samorazumljiva i valjalo bi je pojasniti
Podrazumeva se da se „sistem“ ne može promeniti bez promene ove vlasti koja je – i to se podrazumeva – zanemarila javni interes (interes građana) i „sistem“ (državu) prilagodila sebi. Drugim rečima, država radi za partiju i pojedince iz te partije (a ne za građane), te je, samim tim, država prestala biti državom, političkom tvorevinom, javnom organizacijom, i postala privatan posed (feud).
Ako nije javna tvorevina (ako nije politička), države nema. Tada, recimo, institucije poput policije, vojske, tužilaštva ili obaveštajnih službi ne rade u interesu građana, već u interesu male grupe ljudi koja je uzurpirala vlast.
Ako se, na primer, preti upotrebom vojne jedinice (specijalizovane za zaštitu predsednika) za obračun sa sopstvenim građanima (studentima), to znači da je promenjena namena vojske, odnosno ona ne štiti građane od spoljašnjeg neprijatelja, već se upotrebljava za održavanje privatne vlasti i privilegija koje otud slede.
Ukoliko se, recimo, obaveštajna i kontraobaveštajna služba ne bave informativnom delatnošću za račun i u korist građana, već iste te građane nezakonito podrvrgavaju merama za račun i u korist osoba koje su privatizovale državu, onda je, ponovo, reč o preobražaju javne institucije u privatnu organizaciju.
Javni i privatni sistem
Ukoliko, dakle, sistemom nazovemo javnu organizaciju, onda je ovde reč o svojevrsnom sistemu bez sistema. I privatna organizacija može da uspostavi nekakav sistem – mafijaška organizacija takođe uspostavlja sistem, ali to je sistem suprotstavljen javnom interesu – no ovde je naglasak isključivo na javnoj organizaciji, dakle na političkom sistemu koji, međutim, više ne postoji.
Otud dilema na šta se misli kada se govori o promeni sistema.
Precizan odgovor glasio bi da građani traže uspostavljanje javnog (političkog) sistema, umesto privatnog koji je na delu i koji ne radi u interesu građana. Otud neprestani pokušaji depolitizacije javnog prostora: sklon je predsednik primetiti da je mesto studentima na fakultetima (gde imaju učiti, učiti i samo učiti, baš kao on što je radio i evo ga sad, šta mu fali) a ne u javnom prostoru koji je, kao što je očigledno, rezervisan samo za njega.
Studenti se, dakle, okreću protiv sistema koji je ispunio javni prostor, jedino što taj sistem nije javni, nego privatni. Nepolitički. Sistem zasnovan na privilegijama, na institucionalnom aranžmanu.
„Promena sistema“, utoliko, znači „povlačenje privatnog sistema i uspostavljanje javne ogranizacije pod kontrolom građana“. „Promena“, u ovom slučaju, znači „upostavljanje“, „konstituisanje“. Otud zgodna dvosmislenost pojma constituition: poredak i ustav istovremeno. Građani zahtevaju poredak koji je uspostavljen na ustavu, na ugovoru između građana i vlasti, koji (ugovor) ograničava vlast u svome delovanju. Ustav je, dakle, negativna veličina koja građane štiti od proizvoljnog (privatnog) postupanja vlasti. Poštovati ustav znači poštovati javni poredak.
Ako je ustav, kao u Srbiji, zgažen, ako je republika (princip podele vlasti) srušena, a institucijama oduzet njihov javni karakter, onda zahtev za promenom sistema znači zahtev za uspostavljanjem slobodne javnosti.
Za republiku protiv diktature
Građani Srbije nemaju revolucionarne ambicije kojima bi se jedan javni poredak (sistem) zamenio drugim. Uostalom, strogo uzev, samo je republika sistem koji počiva na slobodnoj javnosti.
Građani Srbije bore se protiv diktature (privatnog sitema), a za uspostavljanje republike (javnog sistema), za upostavljanje sistema sa slobodnim javnim prostorom, podelom vlasti (zakonodavna, izvršna i sudska, pa se u zdravim republikama glavna tužiteljka ne krije od javnosti, nego radi svoj posao u interesu građana; ovdašnja tužiteljka, da budemo precizni, ne radi svoj posao u interesu privatne grupe ljudi) i institucijama kao posrednicima između izabrane vlasti i građana. Prosto.
Šta hoće Aleksandar Vučić? Sudeći po njegovim svakodnevnim poslanicama, on bi da mu guslari opevavaju navijačka junaštva, a narod da ga obožava u strahu nad svakom svojom izgovorenom rečju i sluša oborene glave dok ga ponižava i vređa sa ekrana
Nema rata i nema embarga, ali smo opet zapatili one koji su nam i devedesetih sisali krv, kao neke neiskorenjive vaške. I onda je nekako logično da nema ni autobusa, pa i da je prevoz iznova prividno besplatan, u onoj meri u kojoj uopšte postoji
Poslednjeg dana godine predsednik Aleksandar Vučić pripretio je kolebljivcima iz partije, studentima i građanima Srbije ličnom falangom koja broji 17.000 ljudi i krvlju se zavetuje samo njemu, Vučiću
Hoće li studenti biti ostavljeni na vetrometini pobune protiv nenormalnosti, ili će „mladost Srbije“ okuražiti i odrasle da nešto učine? Srećna nam 13. godina apsolutne vlasti Aleksandra Vučića
Odredbe „stabilnost“ i „sigurnost“ izbrisane su iz Zakona o planiranju i izgradnji. To jest: usvojene su zakonske izmene kojima su stvoreni zakonski uslovi za pad nadstrešnice i smrt petnaestoro građana
Ako nije javna tvorevina (ako nije politička), države nema. Tada, recimo, institucije poput policije, vojske, tužilaštva ili obaveštajnih službi ne rade u interesu građana, već u interesu male grupe ljudi koja je uzurpirala vlast
Šta hoće Aleksandar Vučić? Sudeći po njegovim svakodnevnim poslanicama, on bi da mu guslari opevavaju navijačka junaštva, a narod da ga obožava u strahu nad svakom svojom izgovorenom rečju i sluša oborene glave dok ga ponižava i vređa sa ekrana
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
