Sentimental(no) putovanje

Šta reći kad je godina natovarena tolikim jubilejima – 60 od osnivanja Doma omladine Beograda (DOB, vekovni organizator ovog festivala), 40. izdanje Beogradskog džez festivala (BJF), 20 godina obnovljenog BJF, 10. izdanje Serbian Showcase? Idemo redom. DOB je osvežio neke od sopstvenih prostora (dekor/scenografija, projekcija…) i postavio dobru, modernu izložbu o svojim programima/dometima tokom decenija kad je Beograd bio parnjak evropskim metropolama, pa i kroz razdoblje kad ga napr’dnjaci srozavaju na brlog Balkana. BJF je počeo svirku da kanališe razumnije, kasnovečernje koncerte ostavivši samo vikendom (3 od 5 dana ovogodišnjeg izdanja u DOB-u).

Otvaranje/zatvaranje festivala s glavnim zvezdama smešteno je u Mts dvoranu (ex Doma sindikata) gde je 1971. BJF i počeo paketom Newport Jazz Festival-a. Po starom običaju, krenuo je veliki džez orkestar RTS, u jednom od svojih najboljih pojavljivanja, opet s gostujućim dirigentom/kompozitorom/aranžerom Alenom Brodbentom i namenskim programom Od Njuporta do Beograda. Od Povratka 100-godišnjeg Bubiše Simića, radosno zvučeči, raznolik u čujnim bojama, Big bend je sledio Brodbenda (rođen 1947. na Novom Zelandu, pijanista i cenjeni saradnik, najviše u orkestru Vudija Hermana) kroz par standarda (Majlsov Walkin, komemorativni I Remember Clifford u aranžmanu Duška Gojkovića) i kompozicije/posvete na motive Gilespija, Parkera… ali i R. Čendlera (The Long Goodbye). Pred kraj pridružili su se trombonista Đanluka Petrela i pijanista Matija Dedić.

Ipak, nije sve doslovno pod sloganom “Jazz nasleđe/legacy”, pa je otvaranje krunisala nova vokalna zvezda Sesil MekLorin Salvan (Cecile McLorin Salvant, rođena 1989. u SAD), pravnički, klasično-muzički i džezerski obrazovana u postojbini svoje majke, Francuskoj. Uz odličan multikulti klavirski trio i eklektičan repertoar, s lakoćom je pokazala kako je zaslužila brojne nagrade i pohvale – uglaste, rastresite numere su ređi put nego standardi da demonstrirate raspon, boje i pokretljivost glasa i istančanu tehniku pevanja. Izvrsnom mešavinom sopstvenih numera i neočekivanih radova poznatijih pevačica (Mista D. Rivs, Wuthering Heights K. Buš), uz najtiši bubnjarski solo (samo “metlice”), dovela je do bisa i ovacija. Izvrsno, to i zaslužuje.

foto: stanislav milojković

Neki od istaknutih učesnika (Schime, drumbooty…) prve decenije festivalskog programa za afirmaciju domaćeg džeza – Serbian Showcase – tokom ovogodišnjeg BJF snimili su svoje nastupe u velikom, starom Studiju 6 Radio Beograda, što je odlična inicijativa, a pošto taj studio već ima tradiciju koncerata s malo publike, nadajmo se da će nastaviti i prihvatiti i obične posetioce. Dotle, u velikoj sali DOB …showcase je imao novi format i lepo podigao letvicu: pod nazivom Serbian All Stars, kvartet profesora katedre za džez beogradskog Fakulteta muzičke umetnosti (FMU) efektno je prosvirao kompozicije domaćih autora/džez internacionalaca i vedeta BJF (Gojković, Roković, Kovačev, Mića Marković, Gut), a na ravnoj nozi gostovali su im mlađi talenti/studenti (flautistkinja Milena Jančurić, saksofonista Rastko Obradović, itd.). Naslovljen Past, Present and Future, ovaj originalni program BJF zaslužuje posebnu pohvalu. Kad imaš kvalitet, imaš identitet; spretno upotrebljen folk-motiv je dobrodošao, ali nikako obavezan.

Većina izvođača u DOB-u (3 večeri po 4 koncerta) već je učestvovala na obnovljenom BJF pa zapravo pratimo njihov rast i razvoj. Vodeći, ne samo evropski džez-trombonista Đanluka (Gianluca) Petrel(l)a jedini se vratio s istim sastavom – Cosmic Renaissance (Italija) – i prebirao po elektronskim klavijaturama vodeći retro-fanki postavu odličnog limenog zvuka s jakim ehom. Nije loše ni kao pozadinska muzika, a (novosrpski) vintidž efekti obeležili su i Diatom Ribbons, kvartet klavijaturistkinje Kris Dejvis. Da Haićanka Val Dženti nije radila za DJ-stolom, zvučali bi samo kao povratnici iz (kon)fuzije ‘70ih, a svakako je vredelo odslušati ih i zbog čuvene bubnjarke Teri Lin Kerington.

Još jednim kvartetom – Quartabe (Brazil) – dominirale su žene i vodile zamišljenu učionicu na teme (kod nas manje) popularnih kompozitora iz svoje zemlje. Posle par albuma i Moasira Santosa, ovde su stigli s nasleđem Dorivala Kaimija. Klarineti i saksofoni, podržani klavijaturama i bubnjevima, išli su na sve strane od početnih pesama koje nije ni neophodno znati da biste uživali u muziciranju Quartabe, jednog od prijatnijih iznenađenja 40. BJF. No, nismo te sreće bili sa svim “slobodnim formama” u kasnim/ponoćnim terminima, u gornjoj/Amerikana sali DOB. Naime, kad neko u glavnom programu podere svirku kao A. Koen ili Dž. Karter, posle želite samo još svirke i najbolje bi “legao” džem-sešn, o čijem oživljavanju bi BJF trebalo ponovo da razmisli. Radost muziciranja i doživljaj improvizacije čine da kao antiklimaks (čitaj: kofu ‘ladne vode) doživite zvučne pejzaže austrijskog Kompost 3, ili zanimljive postave kao multi-evropski Daniel Erdmann’s Velvet Revolution (violina/saks/vibrafon). Ipak, ove godine nije bilo većih kašnjenja, i poseta vidno bolja (ulaznice samo za ovaj prostor 1.500 din), pa su svi koncerti imali smisla i više nego zadovoljili probranu publiku, kao brzi kvartet saksofoniste Emila Parisiena (Francuska, naravno), takođe povratnički na BJF.

Upečatljiv glavni program, dostojan i većih festivala na E-kontinentu, odvijao se u velikoj sali DOB (ulaznice 2.000 i 2.500 din). Briljantna klarinetistkinja Anat Koen (rođena 1975, Izrael/SAD), ovog puta s malim ali izvanrednim sastavom Quartetinho, opet je potvrdila da pojam džez/klarinet – još od Gudmena, V. Hermana i A. Šoa – nije zamrznut dok ona radi. Istom lakoćom barata svojim instrumentom i mešavinom širokosvetskih muzika – rafinirani klecmer? – pa je sad začinila i čorom i tangom iz J. Amerike, izvorištem njenih višegodišnjih uticaja. Besprekorna pratnja bili su joj pijanista/harmonikaš (i to velika, dugmetara!), kontrabasista/gitarista i vibrafonista/bubnjar, a baladnu tačku izvela je bas-klarinetom, koji smo te noći čuli i kod Quartabe. Vreme proletelo, završilo se gotovo plesno, i jasno – ovacijama.

Multi-saksofonista Džejms Karter (rođen 1969, SAD) još kao jedan od mladih lavova zapažen je i u filmu Kanzas Siti R. Altmana, modernizam je uravnotežio trad-projektima posvećenim Bili Holidej i Đangu R, a 2022. povodom 100-godišnjice rođenja upustio se u Looking at Lock, omaž velikanu tenor-saksofona Ediju “Lokdžo” Dejvisu (Eddie Lockjaw Davis), čija je duga i plodna karijera stilski “pokrila” sve od bluza i svinga do plesnog soula (a 1974. je na BJF nastupio u omažu Č. Parkeru). Karter se posvetio i ranim Lokovim dometima (Dr. Jazz) i furioznim bopom s kvartetom pokazao koliko je Dejvis – odavno smatran klasikom džeza glavne struje – u svoje doba bio inovativan tj. zašto je napuštao čak i najbolje big bendove (npr. Kaunta Bejsija). Sloboda malih sastava i improvizacije, ali i istraživanje krajnjih mogućnosti sopstvenog instrumenta (pištanje, ritmička upotreba klapni i sl.) omogućili su i muziku samog Kartera. Trijumfalan završetak, takođe.

foto: stanislav milojković

Blago obrazovni pristup imao je i pijanistički resital Ellingtonia proslavljenog Džejsona Morana (rođen 1975, SAD), posvećen, naravno, onom drugom (uz Bejsija) najvećem bendlideru u džezu, Djuku Elingtonu koji je sa svojim orkestrom 1971. otvorio prvi Njuport džez festival u Beogradu. Svestran kao bilo koji značajan džezer njegovog naraštaja, u osnovi klavirista i kompozitor kao i Djuk, povodom 125. godišnjice rođenja potonjeg, Moran se, posle Monka, udubio u autorstvo i muziciranje samog Elingtona te nije navaljivao na brojne Djukove standarde. Dinamičnost pa i eksplozivnost sopstvenih radova Džejson je sad zamenio zemljotresnom razradom Black and Tan Fantasy, zanimacijom Dancers In Love i za bis baladom Single Petal Of Rose. Komorna i poetična, poželjna promena u odnosu na žestoke svirke ostalih.

foto: stanislav milojković

Alt-saksofonista Rudreš Mahantapa (rođen 1971, Trst; poreklom Indijac, odrastao/školovan u SAD) debitovao je na BJF 2015. leteći nadahnut Č. Parkerom, ali ovog puta bio mi je najprijatnije iznenađenje: u hrabrom fri-triju (praćen samo kontrabasom i bubnjevima) nastavlja se na isti format S. Rolinsa, Konica i Kolmena, i dostiže vrhunce kakve smo prošli put imali kad je to u Beogradu radio Džošua Redman. Repertoarski, Rudreš doslovno proždire i prerađuje sve, od uticaja Koltrejna i detinjih uspomena na Ulicu Sezam, do Overjoyed S. Vondera (prema arr. pijaniste D. Pereza) i varijacija na temu video-igrice Animal Crossing. Jednako brz i nesputano duhovit i u najavama, izgleda uživa u bizarnim poduhvatima kao što je efektna obrada The Windup K. Džereta bez klavira u postavi. Većina toga je na njegovom aktuelnom albumu Hero Trio (2020, Whirlwind – savršen, podudaran naziv izdavača!), uključujući biser Ring Of Fire, kantri-hit Dž. Keša uz čiji kaskajući ritam Rudreš vitla do horizonta i natrag. Briljantno, ali za gunđave čistunce je poređenje/otrežnjenje nastupilo posle ponoći, kad je cenjeni portugalski tenorista Rodrigo Amado sa svojim triom Attic radio svirao u istom formatu, no isključivo “ozbiljan” materijal bez zabavljačkog pristupa. Ostajte mi zdravo!

Završni koncert 40. BJF opet u krcatoj Mts dvorani (ulaznice 2.500-4.500 din), koju su prvo punili pažljivi slušaoci čuvenog eksperimentalnog/avangardnog gitariste Bila Frizela (rođen 1951, SAD). Sa stanovišta gitar-heroja, Frizel je takoreći autističan i muzički i scenski, vrhunsko poštovanje stekao je više kao kompozitor i neprekidno promenljiv izvođač, ali svakako je i među vodećim instrumentalistima modernog džeza. Posle dugogodišnje vernosti elitnim etiketama ECM i Nonesuch, stilski neuhvatljiv, “the gitarista” je sad kod kuće Blue Note s albumom Four (2022).

Uz virtuoznu trojku – pijanista Džerald Klejton, saks/klarinetista Greg Tardi, bubnjar Džonatan Blejk – nizao je meditativne, lirične instrumentale s gotovo stidljivim žičanim doprinosima, pomalo “zamenjujući” bas, više kantri i bluz (Amerikana?) nego džez njegovih mlađih tamnoputih saradnika, uz diskretne elektronske prizvuke. Porinut pandemijskim osećanjima, dinamički sporo rastući materijal naveo me je na pomisao da bi Bil bio savršen producent za Kralja Čačka (‘opa!). U završnici, posle vendersovski filmskih pasaža, jedina prava, neamorfna pesma, prvobitno evergrin-valcerčić What The World Needs Now (Is Love) izmamio je i Frizelov solo/čistu melodiju (!) i doveo do ovacija. Dublja, antiratna potka pesme verovatno je Bilu mnogo bliža od ovogodišnje upotrebe u reklami za Džoker-film, no to je sticaj okolnosti koji ne narušava uživanje u Frizelovom koncertu.

Onda se natiskalo još publike, a da je malo ko primetio cedulju na info-pultu da Ibrahim Ferer Jr. neće nastupiti zbog više sile. Nije da nam je Ibrin mali poznat i bitan, ali ako ga najavljujete kao predvodnika/glavnog pevača zvezda večeri, red je i da kupcima ulaznica pravilno saopštite ko i zašto izostaje. Umesto toga, čak dva puta tretirani smo istom dugom, samopohvalnom, gotovo soc-realističkom konferansom bez pominjanja nestalog vokalnog soliste. BJF je imao i većih propusta te vrste, no očito još nije naučio da se nosi s takvim, ponekad neizbežnim problemima. Buena Vista No Stars…pardon, …All Stars jedna je od nekoliko slično (neopravdano pompezno) naslovljenih postava koje eksploatišu (čitaj: cede) repove legendarnog poduhvata Buena Vista Social Club/Afro Cuban All Stars iz sredine ‘90ih; da nije živ, Raj Kuder bi se u grobu prevrtao.

Ali, u zemlji gde je čak i A. Vulin čegevarao, i gde šminkeri skupo plaćaju mohito s belim šećerom i mineralnom vodom, s par listića nane tek za ukras, sve može. Solidan svirački kvartet podržavao je projekcije/razglednice Kube (inače, počasnog gosta ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu) i troje pratećih pevača koji su podelili manje poznate numere, čak ne insistirajući na BVSC-hitovima. Program Jedna noć u Havani sad bi bio pravilnije naslovljen Havana Unplugged, ali zapravo nije ni imao veze s ionako decenijama slabo osvetljenom prestonicom Kube, nego je predstava benda s hotelske terase rizorta u Varaderu (što valjda i jeste težnja većinske Srbadije). Prosečno izvedena kubanska muzika naravno oduševila je prisutne (tako masa kod nas reaguje i na n-tu derivaciju Gipsy Kings npr.), a ja sam ostao jer je na bini bio i Barbarito Tor(r)es, izvorni član BVSC/ACAS, svirajući španski laud (instrument s 2×6 žica), jednom čak i držeći ga iza leđa.

Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije, valjda pomogli i mesecima unapred prodavani vaučeri/kompleti ulaznica od 5.000 dinara uzbrdo. Živi bili, i još više sreće u sledećem izvlačenju!