Četiri minuta delilo je finale Evropskog prvenstva od produžetaka, što je išlo u korist snažne Engleske i njenog kalkulantskog pristupa, ali tada je reprezentacija Španije odigrala još jednu školsku akciju, kreativnu a i jednostavnu, koju je golom krunisao Mikel Ojarzabal, i titula je zasluženo pripala ekipi koja je igrala najlepši fudbal i redom pobedila sve rivale. Sa pobedom Španije pobedio je fudbal, čuje se sa svih strana, ali pobeda Engleske bila bi pobeda većine na turniru u Nemačkoj, jer su i drugi selektori pribegli taktici engleskog Gareta Sautgejta, počev od francuskog Didijea Dešana do našeg Dragana Stojkovića, a i ne bi bili prvi koji su do evropske titule stigli preko produžetaka i penala, svesno gušeći igru i igrajući na nerešeno.
Velika takmičenja nacionalnih selekcija često ne ispune očekivanja i uvek je više loših utakmica, bez ili sa malo golova, jer većina u grupnoj, a posebno u eliminacionoj fazi kalkuliše i čeka grešku protivnika, ali čini se da je upravo završeni EURO 2024 bio nekakva kulminacija fudbalske dekadencije, zbog čega bi trebalo da se zabrinu i UEFA i FIFA, jer, ako se ovako nastavi, turniri će im uskoro biti potpuno negledljivi.
SVI SU ZARADILI
Ali i mnoge očajne utakmice, kao i one dobre, donele su u zbiru mnogo novca Uniji evropskih fudbalskih asocijacija (UEFA): procenjuje se da će čist profit od 17. Evropskog prvenstva iznositi preko 1,7 milijardi evra. Najveći deo – 935 miliona evra, UEFA će uložiti u “Het-trik program”, odnosno distribuirati svim nacionalnim savezima tokom naredne četiri godine. Novac se ulaže u fudbalsku infrastrukturu i do sada je širom Evrope izgrađeno 35 nacionalnih stadiona i više hiljada terena i stadiona. U finansijskom smislu dodatno su dobitnici i svi učesnici Evropskog prvenstva, jer je svim savezima bilo garantovano po 9,2 miliona evra za učešće, a broj se povećavao sa svakim osvojenim bodom i daljim plasmanom.
Finansijsku dobit od Evropskog prvenstva imali su i mnogi drugi, direktnu ili indirektnu: mediji, kladionice, proizvođači sportske opreme, pivare, kafedžije… Zemlja domaćin predviđa da će od dolaska navijača iz drugih zemalja prihodovati blizu milijardu evra. A Nemačka je, osim u finansijskom pogledu, dobitnik i u organizacionom, pa i fudbalskom.
Sama činjenica da će utakmice privući i brojne huligane i nasilnike sa svih strana pozivale su na opreznost i veliku mobilizaciju nemačke policije, a dodatni strah ulivale su moguće refleksije na ratne strahote u Ukrajini, više stotina kilometara istočno od nemačkih stadiona, kao i novo ratno stanje u Palestini. No, na kraju se može konstatovati da su javna i tajna policija uradile odličan posao i da je turnir prošao bez ijednog većeg incidenta. Manjih je bilo, a akteri većine bili su navijači reprezentacija sa Balkana – Hrvatske, Srbije i Albanije. Bilo je i propusta u Nemačkoj, za mnoge posetioce neočekivanih, s obzirom na to da je u pitanju zemlja sinonim za red i tačnost – od kašnjenja vozova do loših hotelskih soba, ali, ono što je najvažnije, bezbednost je bila na najvišem nivou u tih mesec dana, a odigrana je 51 utakmica, uz skoro 2,7 miliona gledalaca na stadionima i veliki broj u fan-zonama.
MLADOST JE BUDUĆNOST
Vratimo se sportskim pobednicima, a oni su najvažniji, počev od novih evropskih šampiona – reprezentacije Španije. Pred prvenstvo nije bila u prvom redu favorita, bez obzira na dobre igre i rezultate u poslednje dve godine i pobedu u Ligi nacija prošlog leta i, po procenama bukmejkera i stručnjaka, bila je po šansama iza Engleske, Francuske, Nemačke i Portugala, a neznatno ispred Italije i Belgije. Na kraju je došla do titule na impresivan način: pobedila je u svih sedam utakmica, što nijednom evropskom prvaku do sada nije uspelo, a redom je u direktnim duelima porazila sve glavne i potajne favorite – Hrvatsku, Italiju, Nemačku, Francusku i Englesku.
A novi zlatni period španske reprezentacije počeo je sa dolaskom Luisa de la Fuentea (61) na selektorsko mesto krajem 2022. godine, iako je malo ko verovao da će on uspeti da prekine niz slabih rezultata na velikim takmičenjima od 2014. godine i bude uspešniji od svojih prethodnika Visentea del Boskea, Julena Lopetegija, Fernanda Jera i Luisa Enrikea. Naročito nakon što je u drugoj utakmici kvalifikacija za EURO, u martu prošle godine, španska reprezentacija izgubila u Škotskoj sa 2:0. Ali to je bio poslednji poraz u zvaničnim utakmicama i od tada je Španija u 15 zvaničnih utakmica (kvalifikacije, Liga nacija i EURO) zabeležila 14 pobeda i jedan remi (u finalu Lige nacija sa Hrvatskom, ali je i taj meč dobila na penale).
De la Fuente je trenersko ime stekao u radu sa mlađim selekcijama Španije: pre osam godina osvojio je zlato na EP za omladince (U19), potom je 2018. bio prvak Evrope i sa mladom selekcijom (U21), a sa olimpijskom je u Tokiju pre tri godine bio drugi, i kada je preuzeo “A” selekciju, oslonio se na igrače koje je već vodio (Simon, Rodri, Kukurelja, Olmo, Merino, Zubimendi, Fabijan Ruiz) i od njih napravio kostur buduće šampionske ekipe. Nije se libio da pruži šansu mladima, pa su tako u prvoj postavi zaigrali Lamin Jamal, Niko Vilijams i Pedri, a oslonio se i na nekoliko prekaljenih asova (Karvahal, Naćo, Laporta, Hoselu, Morata), te uspešno spojio mladost i iskustvo. I što je najbitnije, opredelio se za napadački fudbal, i ova reprezentacija je neka vrsta replike one iz 2008. godine, koju je do šampionske titule vodio selektor Luis Aragones. Zato mnogi poznavaoci fudbalske igre veruju da je sa evropskom titulom u Nemačkoj započela nova dugogodišnja vladavina Španije.
DOPRINOS SRBIJE
Pored Španije, u dobitnike na 17. Evropskom prvenstvu mogu se ubrojiti i reprezentacije Holandije, Švajcarske, Turske, Gruzije, Slovačke i Slovenije. I naravno Nemačke, bez obzira na to što je kao domaćin završila takmičenje u četvrfinalu. Naletela je na buduće šampione i tek u produžecima izgubila, i ta utakmica je zaista bila finale pre finala. Nemačka je, nakon niza loših plasmana i očajnih igara na velikim takmičenjima, konačno proigrala pod vođstvom selektora Julijana Negelsmana, i može se reći da je uz Španiju i još poneku reprezentaciju svojom otvorenom igrom spasila prvenstvo.
U gubitnike se najpre mogu ubrojiti Engleska i Francuska, uprkos činjenici da su jedni stigli do finala, a drugi do polufinala. U pitanju su dve najskuplje selekcije, koje su zbog mnoštva zvezda u svojim redovima bile na vrhu liste favorita, no nije ih to presudno svrstalo u gubitnike, jer se i do sada dešavalo da po imenima najbolji timovi ne ispune očekivanja navijača i kladioničara, već kalkulantski i dosadni fudbal koji su prezentovale. Provukle su se kroz grupe i eliminacionu fazu ubijajući igru i oslanjajući se na individualne kreacije svojih zvezda, a da su se smučili i svojim navijačima najbolje govori i neprimetni povratak reprezentativaca u zemlju sa srebrnim, odnosno bronzanim medaljama.
U Nemačkoj su razočarale i ekipe Portugalije, Belgije, Italije, pa i Danske, zatim Hrvatske, Poljske, Češke, Mađarske, Škotske i Srbije. Naša reprezentacija je pored lošeg rezultatskog salda ušla i u red najnegledljivijih, a zvanično je i najnefikasnija, sa samo jednim postignutim golom. Tako je Srbija dala značajan doprinos ubijanju fudbalske igre i nažalost nije bila jedina, pa se s razlogom očekuje da će krovne fudbalske asocijacije reagovati, baš kao što su reagovale početkom devedesetih, kada su izmenjena pravila, počev od zabrane vraćanja lopte golmanu u ruke. Zato je pažnja usmerena ka Arsenu Vengeru, legendarnom treneru Arsenala, koji poslednjih godina vodi u FIFA sektor za razvoj fudbalske igre i već je iznosio predloge. U opticaju su nova pravila za ofsajd, kao i uvođenje plavog kartona, koji bi izbacivao kažnjenog igrača na deset minuta iz igre, a možda i neke još radikalnije novine koje bi igru učinile bržom, lepšom i efikasnijom.
Opstanak Stojkovića
Dragan Stojković Piksi je odlukom Izvršnog odbora Fudbalskog saveza Srbije ostao na mestu selektora, a kako je saopšteno nakon onlajn sednice, “data mu je maksimalna podrška u ispunjavanju narednih ciljeva”, a to je pre svega plasman na Prvenstvo sveta 2026. godine. U usvojenom izveštaju Stojković je najavio da će “doći do značajnih promena u igračkom kadru reprezentacije”, a u analizi nastupa na Evropskom prvenstvu kaže da nije zadovoljan što Srbija nije ušla u osminu finala, ali i da je “ponosan na ovaj tim i ovu grupu igrača jer su ponašanjem, pristupom, zalaganjem i odnosom prema obavezama pokazali kako se igra i bori za Srbiju”. Kako ističe, “sitnice su odlučivale” o konačnom plasmanu: za poraz od Engleske kaže da je nezaslužen i da je njegov tim u drugom delu “delovao atraktivno, lucidno i samouvereno, ali je izostao je gol”. Sloveniju smo morali da pobedimo, jer smo imali “mnogo više šansi i udaraca na gol”, a protiv Danske smo “izuzetno ofanzivnom formacijom i velikim rizikom u igri, pokušali da dođemo do gola i osvojimo neophodna tri boda, ali kao i na prethodnim utakmicama, realizacija je izostala”. Stojković zaključuje “da nas niko u nijednom segmentu igre nije nadigrao, niti ponizio, već smo naprotiv mi bili ti koji su protivnike naterali da se brane, a to je bio slučaj u sve tri utakmice grupne faze” i naglašava da je “ostvaren kontinuitet igranja na velikim turnirima, što donosi ogromne koristi, kako savezu, tako i kompletnom srpskom fudbalu”.
Ogromna većina stručnjaka, novinara i fudbalskih poklonika nije videla ono što je u izveštaju naveo selektor, ali za njegov opstanak najbitnija je bila odluka najmoćnijeg čoveka u državi, koji se u sve meša, a naročito u fudbal, i koji je nakon prvih teških kritika ipak rešio da svom vernom sledbeniku produži mandat, što su kasnije verifikovali čelnici FSS, takođe na te pozicije namešteni nakon konsultacija na Andrićevom vencu.
