Ukus

Kad sam se pre neku nedelju u neobaveznom ćaskanju požalio poznaniku na odluku Arsenal festa da poslednjeg dana, u subotu, nastupi najveća jugoslovenska pop zvezda svih vremena, što je prouzrokovalo tektonska pomeranja u najavljenom programu, on me je pogledao uvređeno i konstatovao kako sam ja jedina osoba koju poznaje, a koja ne voli Zdravka Čolića. Šta imam protiv Čole?

Pobogu, taman posla, iako u mom slučaju za njegove pesme važi ono “ma ni da me pipne”, protiv velikog Čole nemam apsolutno ništa. Izuzetno ga poštujem kao vokalnog solistu i pop fenomen, i to usred ove mentalne vukojebine u kojoj se kvalitet i popularnost fundamentalno razilaze u svim aspektima. Popularnost je ovde dijagnoza čiji se simptomi besomučno emituju u udarnim terminima, pa se obavezno setite ovoga ako slučajno postanete popularni i idite na vreme da vam neko to pogleda. Pre nego što postane maligno.

Kod zdravog nam Zdravka to, naravno, nije slučaj, ali ono što je problematično sa njegovim nastupom na Arsenal festu može se slikovito opisati kao pokušaj da se frulom klistira kanalizacija u Borči. Dakle, to nije pošteno ni prema izvođaču, ni prema ostalim izvođačima, ni prema hordi njegovih obožavatelja, a ni prema publici jedinog pomena vrednog alternativnog festivala u zemlji. Za nastup ovakvog velikana je neophodno obezbediti odgovarajuću infrastrukturu i ne mešati ga sa manjim i žanrovski potpuno nesrodnim kolegama. Za svačiji ukus je parola koja u prevodu znači da ukusa nema, a Kragujevac se Arsenalom sve do ove godine mogao pohvaliti kao bedem jedine ozbiljne alternativne fešte u ovoj našoj ukusima namučenoj otažbini.

U praksi to izgleda tako da je festivalski prostor od pola devet do jedan posle ponoći okupiran svetom koji je ovde isključivo zbog tog jednog koncerta, te nema mnogo poente pokušavati ulazak pre pola jedanaest, jedanaest. Veliki deo publike nabijen je iza frižidera i propratne opreme, oko ve-cea, i svog miljenika slušaju u odjecima koji dopiru tamo odnekud, jer je ozvučenje sa binom projektovano za bar sedmostruko manji broj ljudi.

Trudeći se da ostanu veseli, neki od njih povraćaju i onesvešćuju se, između cigareta, sebi u bradu mrmljaju reči hitova i fotografišu se sa frižiderima i konstrukcijom bine. Nakon završetka koncerta, potrebano je dobar sat da publika napusti prostor i za sobom ostavi ono što inače nakon jednog ovakvog sabora ostaje. Nastup narednog benda, inače planiran za ponoć, pomeren je tek za oko jedan posle ponoći.

Nakon bezuspešnog pokušaja da uđemo na vašar oko pola deset, ušli smo oko pola jedanaest na festival, izbauljali oko pomenute scene i otišli da poslušamo Savršene marginalnce na onom drugom stejdžu, koji su zapravo Hladno pivo bez Kekina. Poštena i jako energična svirka. Vidi se da je novi frontmen domaćin čovek. Oko jedan smo zakačili odličan pubertetski nastup Palaye Royale i zverali tamo-amo u iščekivanju onoga zbog čega smo došli.

Izvođač zbog kog smo prvobitno platili kartu pre nagoveštaja vašarizacije, Sivert Hoyem, nekadašnji frontmen norveške Madrugade u pratnji svog benda, nastupio je oko pola tri ujutru, i prema njegovim rečima, to mu je najkasnija svirka u karijeri. Benefit sitnih sati je besprekoran topao koncert iz prvog reda, bez gužve u veoma intimnoj atmosferi, kakva je i muzika iza koje stoji ovaj gospodin. Sivert nas je, pesmu po pesmu, preveo na lepu stranu festivala koji ume da nam priredi ovakve izvođače i kojoj smo se iz godine u godinu radovali. Svoj nastup ovekovečio je autogramima, fotografisanjem i druženjem sa fanovima preko ograde.

Festival je zatvorio nastup Goblina, koje sam, čini mi se, odgledao više puta nego što su oni svirali, pa smo ih preskočili, ali čuo sam da su, kao i uvek, razvalili i uspeli da nervoznu i pijanu publiku pošalju tri, četiri piva u rikverc.

Dakle, te noći su na mejn stejdžu nastupali: pop ikona Zdravko Čolić, alternativni moderni glem rok Payale Royale, kantautorski mag Sivert Hoyem i na kraju domaće pank legende Goblini.

Konceptualno je to nešto na tragu taktike fudbalske reprezentacije Srbije, ali i dalje dosta bolje u poređenju sa većinom domaćinskih festivala. Setite se samo da se nedavno održao i Belgrade Music Week… Isuse Hriste, koliko je to tragično, stravično i straobalno! Onomad su i jadnog Kejva uronili usred močvare da speru mulj sa škrga i silikona. Ali teško. Što me sada tražiš pored njih toliko, gde si bila kad sam bio Nik Kejv? Tom prokletom ruglu jedino Ktulu dahće za vrat.

No, dok pevaljke štancamo kao BDP, kad nas jednog dana pojedini domaći bendovi napuste, rokenrol apostoli moraće da se udruže i investiraju u izgradnju holograma istih, kako im se raznolikost festivalskog sadržaja iz godine u godinu ne bi srozala. Tako bi većina tih bendova mogla da nastupi istovremeno na više različitih lokacija, pa će i festivali moći da se održavaju simultano. Nećemo morati da gledamo oproštajne turneje svake godine i smišljamo imena festivala. Može, recimo, da se donese zakon po kom se svi festivali ubuduće zovu Beer Fest.