Kratki život internet linkova

Obično kažemo da ono što se pojavi na internetu ostaje tu zauvek i da to može da bude dobro ili loše u zavisnosti od toga da li nam sadržaj lično odgovara. Jedno nedavno istraživanje dalo je prilično oprečan zaključak – dve trećine linkova na sajtovima ne vode nikuda, a kada se dodaju i neki drugi mogući razlozi za neispravnost, taj broj se penje na tri četvrtine. Istraživanje je uradila kompanija Ahrefs, koja je specijalizovana upravo za optimizaciju internet stranica.

I to nije cela priča. Istraživanje je obuhvatilo samo stranice postavljene u poslednjih deset godina, reklo bi se “sveže”, i na malo više od dva miliona adresa. Takođe, u njemu se citira istraživanje od pre deset godina koje je zaključilo da jedna trećina linkova na društvenim mrežama nema nikakvu funkciju već posle dve godine. Danas je, verovatno, još gore.

Slično istraživanje, takođe pre desetak godina, pokazalo je da 70 odsto linkova u pravnim onlajn revijama i polovina linkova na portalu američkog Vrhovnog suda nisu funkcionalni jer nemaju više sadržaj zbog kojeg je link postavljen.

Brojni su razlozi za ovu pojavu. Najčešće se radi o tehnološkom razvoju interneta. Neki sadržaji s vremenom postaju tehnološki neodrživi odnosno ne mogu se čitati modernim sredstvima jer su se pokazali nesigurnim ili nestabilnim. Nekada se radi o tome da domen prema kojem ide link više ne postoji, vlasnik je napustio taj biznis i ugasio ga ostavivši tako mnoge linkove da gađaju u prazno. Ili ga je preselio na drugu lokaciju i u toj selidbi promenio, za malo, putanju, a znamo da je i najmanja promena dovoljna da link obesmisli. Neki su sa nesigurnog HTTP prešli na HTTPS.

Negde su sadržaji jednostavno uklonjeni iz različitih razloga, što je najveći problem. Brojni naučni radovi citiraju sadržaje koji se nalaze na internetu. Ukoliko autor tog sadržaja odluči da ga ukloni ili da nešto u sadržaju promeni, to značajno utiče i na onog ko ga je citirao. O tome čitalac nema saznanja. Tako vam se može dogoditi da uporno tražite potvrdu neke tvrdnje, a da ta potvrda više nije aktuelna, što kompromituje brojne radove ili medijske tekstove. Naravno, postoje i sadržaji za koje je naloženo da se uklone jer vređaju ili čine štetu nekoj osobi ili kompaniji, a prema njima su upućeni mnogi linkovi u vreme kada je priča bila aktuelna. Često su linkovi neispravni i unutar istog domena jer je vlasnik radio neki inventar odnosno menjao putanje, a da nije istovremeno na ispravan način unapredio linkove.

Sve ovo nam govori kako je puko oslanjanje na to da će sadržaji na internetu stajati večno obična bajka. Čak i ako se radi o državnim institucijama, pokazuje se da je posle samo desetak godina link tek trag da je neka bitna informacija negde bila postavljena, ali da je sada treba ponovo pronaći, ako je to ikako moguće. Kao kada bi neko ispremeštao knjige u biblioteci, a vi treba da ih tražite pomoću starog kataloga.

I kad smo već kod tog poređenja, iskusni dokumentaristi poručuju da se takve stvari ne događaju sa papirom. Ispravno zavedena fascikla ili knjiga uvek je na svom mestu, a sadržaj u štampanom primerku dnevnih novina od pre deset godina nije moguće promeniti osim ako se fizički ne ukloni, za razliku od intervencije na onlajn izdanju koja je, takoreći, neprimetna. Papir ne samo da sve trpi nego i sve pamti, čak i kada izbledi ili izgori, dokazuju nam najnoviji uspesi čitanja takvih sadržaja pomoću veštačke inteligencije. Ako nekome treba argument zašto je važno da opstanu štampana izdanja novina i magazina, eto ga, pa makar tiraži bili minimalni, ali dovoljni da se ukoriče u nekoj arhivi.