Za razliku od prethodne dve predstave koje su nastale na osnovu dramskih dela inostranih nagrađenih autorki, predstava Simptomi u Ateljeu 212 je inspirisana romanom naše autorke. Rediteljka Iva Milošević je dramatizovala roman blogerke i spisateljice Milice Snive
U našem pozorišnom svetu postoji teza da se pozorišna publika u Beogradu može opisati kao “dve drugarice”, odnosno da veći deo publike čine žene koje u društvu drugih žena dolaze u pozorište. Reklo bi se da se Atelje 212, bar kada je u pitanju Scena “Petar Kralj”, ove sezone vodi ovom pretpostavkom o karakteru naše publike. Na svojoj maloj sceni “izbacili” su nekoliko predstava koje razmatraju svakodnevne probleme prosečne žene: Čista kuća – problem svakovrsne higijene (fizičke i mentalne), Mama – problem psihološke krize porodilja, a evo sada i treće predstave Simptomi – o krizi srednjih godina.
Za razliku od prethodne dve predstave koje su nastale na osnovu dramskih dela inostranih nagrađenih autorki, predstava Simptomi je inspirisana romanom naše autorke. Rediteljka Iva Milošević je dramatizovala roman blogerke i spisateljice Milice Snive. Sniva je diplomirala socijalnu politiku i socijalni rad na Fakultetu političkih nauka. Njen prvi roman Simptomi nastao je tokom pandemije, a bavi se problemom krize identiteta savremene žene koja je rastrzana između sopstvenih očekivanja šta život treba da bude i onoga kako život stvarno izgleda. Glavna junakinja i naratorka romana je napustila imućnog muža jer ju je on varao i bio grub prema njoj. Ona živi sa starom tetkom koja pati od demencije. Junakinja/naratorka prebira po svojoj prošlosti u pokušaju da odgovori na pitanje ima li smisla živeti i kako dalje živeti. Roman je pisan pitko, čita se brzo i lako i može vas zaintrigirati pod uslovom da probleme glavne junakinje doživite kao bliske. Pisan je u ispovednoj formi, što kod čitalaca provocira pitanje da li je reč o istinitoj priči ili fikciji.
Iva Milošević je u dramatizaciji (dramaturg na predstavi je Dimitrije Kokanov) pošla od pripovedne forme romana i napravila “duplu igru” sa naracijom. Sanja (Ana Mandić) pripoveda svoju životnu priču. Dva “glasa” koji su imenovani kao Znavena (Jelena Stupljanin) i Znalac (Branislav Trifunović) takođe pripovedaju priču o Sanji. Kroz “odnos” sa Znavenom i Znalcem, Sanja, kao kroz neku vrstu akcione psihoterapije, prolazi kroz čitavu svoju životnu priču: njen pokušaj samoubistva, očevo samoubistvo, život sa mužem koji se bukvalno ubijao alkoholom i odnos prema majci koja je (kao i ona sada) imala psihičke probleme. Znavena i Znalac su muški i ženski “glasovi” što zastupaju teorije i savete koji se preko različitih medijskih kanala nude savremenoj ženi. Takođe, oni dobacuju važne replike koje je neko nekada rekao glavnoj junakinji i proigravaju stvarne i zamišljene odnose iz života junakinje. “Priče” Sanje, Znavene i Znalca se ne poklapaju već se nadopunjuju i/ili konfrontiraju. Na taj način Iva Milošević podstiče publiku da kroz ta nepoklapanja i nadopunjavanja shvati šta je istina i to publiku čini aktivnim učesnikom u priči tj. predstavi. Sanja se u svom pripovedanju obraća neposredno publici i Znaveni i Znalcu, dok se njih dvoje obraćaju samo Sanji i tvrde da publika ne postoji, a Sanjino ponašanje objašnjavaju njenom psihičkom labilnošću. To kod publike treba da izazove empatiju prema Sanji, jer Sanja “prepoznaje” publiku, i nesimpatiju prema Znaveni i Znalcu jer oni, s jedne strane, tvrde da mnogo toga znaju bolje od Sanje, a sa druge strane ne vide očigledno – da publika postoji. To je dobra ideja, ali u realizaciji nije baš dosledno sprovedena budući da se Znalac i Znavena povremeno takođe okreću ka publici. Ako publika za njih ne postoji, onda oni mogu da govore samo jedno drugome ili Sanji. Znavenin i Znalčev cilj je da svojom pričom, pitanjima i savetima podstaknu Sanju da razume svoju situaciju. No, pravo “razrešenje” se dešava kada Sanja konačno odbaci i njih i njihovu pomoć i usmeri svoju pažnju na jedinu stvarnu osobu u svom životu – tetku koja pati od demencije i sa kojom živi i koja brine o Sanji. Kada Sanja odbaci Znalca i Znavenu i prihvati tetku, mi shvatamo da Znavena i Znalac, u stvari, i nisu postojali već da su fikcija koja je zaokupila um bolesne junakinje. Pravo ozdravljenje može doživeti samo kroz povratak u realnost i neposredno obraćanje stvarnoj osobi. To se i dešava u kratkoj sceni sa tetkom (Dara Džokić) kojom se završava predstava.
Prostor – scenograf je Gorčin Stojanović – u kome se dešava drama je spoj irealnog i realnog. Jedan beli čaršav odvaja prostor u kome se glavna Sanja “sukobljava” sa Znalcem i Znavenom. Tu je postavljen kauč kao u nekakvoj psihijatrijskoj ordinaciji, na kome glavna junakinja provodi dane. Istovremeno taj kauč je i sasvim realan kauč koji je vizuelno povezan sa hiperrealističkim vratima stana u kome žive tetka i Sanja. Dakle, prostor scene je i prostor uma glavne junakinje, ali i sasvim realan prostor u kome ona živi. Kostim (Marija Marković Milojev) Znavene i Znalca je simboličan – ona je u neobičnoj, beloj “dizajnerskoj” haljini, a on u odelu. Nasuprot njima, Sanja i tetka su “realistički” obučene. Tako je i kroz scenografiju i kroz kostim podvučena razlika između likova koji su realni i onih koji su plod fikcije.
Razlika je postavljena i u načinu glumačke igre. Jelena Stupljanin i Branislav Trifunović kroz Znavenu i Znalca u stvari igraju mnogo uloga koje se svaki čas menjaju, ali mi nemamo problem da razumemo ko-šta-kada govori jer su od početka prilično dosledno postavljeni odnosi između četiri lika. Branislav Trifunović i Jelena Stupljanin koji predstavljaju likove iz Sanjine imaginacije namerno igraju prenaglašeno i bez uživljavanja, gotovo karikaturalno. Oni tokom čitave predstave variraju nivoe karikaturalnosti. Na jedan način prikazuju stereotipne intonacije i gestove tipične za tzv. psihološke stručnjake, a na drugi način karikiraju likove iz Sanjinog života pokazujući istovremeno i šta ti ljudi rade i šta Sanja oseća prema njima. Stupljanin i Trifunović ovaj glumački komplikovani zadatak izvode sa lakoćom i na način kao da se i sami zabavljaju pa se i publika zabavlja gledajući ih. S druge strane, lik Sanje (Ana Mandić) i lik tetke (Dara Džokić) glumice igraju sa uživljavanjem, pa se i publika uživljava u njihovu priču. Rad Ive Milošević sa glumcima, kao i pronađeni glumački postupci, najveća su vrednost predstave.
Dobrim omerom u predstavljaju stvarnog i zamišljenog rediteljka i glumci nam ukazuju na simptome krize u životu savremene žene. Publici preostaje da pravilno razume simptome u Simptomima i naučenu lekciju primeni u sopstvenom životu nakon što se sat i frtalj lepo zabavljala u pozorištu.
Ministarstvo kulture odbilo je da izdvoji 120.000 dinara za podršku programu Nišvila posvećenom Šabanu Bajramoviću. Prethodno je Selakovićevo ministarstvo ostavilo bez dinara i Nišvil džez festival iako je među 10 najboljih džez festivala u Evropi. Da li u Srbiji ima mesta samo za „srpsku“ muziku
Pred premijeru, Sektor protivpožarne zaštite Narodnog pozorišta tražio je od scenografa predstave „Gospođa Olga“ da zameni trsku iz scenografije, mada prethodnih dana nije nikom smetala
Na licitaciji, po početnoj ceni u visini jednog većeg stana, prodat je dvorac porodice Dunđerski firmi u vlasništvu Maje Buhe. Država je imala pravo preče kupovine
U današnjem svetu ne pitamo više šta je istinito, već koji narativ nam omogućava da izdržimo krizu, strah, neizvesnost. Film ”Bugonija” taj pomak ne objašnjava, ne opravdava i ne kritikuje sa distance – on ga registruje iznutra
Početna cena po kojoj će biti licitiran dvorac Sokolac porodice Dunđerski sa okolnim objektima i imanjem je 325.000 evra. Država nije zainteresovana da ga kupi
Ništa se ne dešava od onog što Vučić najavljuje, uključujući i obećanje da će dohakati N1 i Novoj S. Zato nemoć i frustraciju krije tvrdnjom da te dve televizije nije zabranio jer mu koristi njihov rad. Jadno, jeftino i prozirno
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
