Naslov ovog teksta je parafraza velikog hita benda Štutgart onlajn, jer najbolje opisuje momenat političkog i medijskog trenutka u Srbiji. U iščekivanju reakcije iz EU u vezi sa izborima i novom pregovaračkom platformom koja uključuje Ohridski i Briselski sporazum, dobijamo sve jaču dozu medijske propagande. Medijima pod kontrolom vlasti zato fenomenalno odgovara Aljbin Kurti koji svojim sve bezobzirnijim potezima daje materijal za beskonačne debate o pravdi i nepravdi. Ukidanje dinara na Kosovu, suprotno svim zakonima, a za koje se zna već godinu dana, postaje tema, a ne priznanje da ništa nije urađeno da građani na Kosovu budu dovedeni pred svršen čin. Tako je bilo i sa tablicama sa oznakama Kosova.
Za sve je kasno, samo nikako ne može da nam bude svejedno, a ne pomaže ljudima mnogo ni to što će nam ponavljati da je kriv Kurti. To smo znali i bez televizije. Kriva je, međutim, i opozicija ili tačnije opozicioni mediji. Otud fenomenalna i paradigmatična omaška u jutarnjem programu TV Prva. Jedan od gostiju reče: “Ova opozicija koja je trenutno na vlasti…” Drugi analitičar ga je ispravio, ali možda je jezik rekao ono što mozak zapravo misli. Današnja vlast se ponaša i dalje kao opozicija prošloj vlasti, do 2012, dok današnju opoziciju krivi za ono što ona realno nije u stanju da uradi jer nije vlast nego – opozicija. Vlast u Srbiji kritikuje opoziciju kao da je opozicija na vlasti. Ovaj model je logički očigledno nedosledan, ali ga svaki Vučićev glasač ponavlja i prihvata bez preispitivanja.
Opozicija ne pravi puteve i ne otvara fabrike već govori o krađi glasova, reći će čak i doktor matematike, poslanik SNS profesor doktor Stojan Radenović. On od sada ima novu titulu za koju nisam siguran da je akademska – “junak dana u specijalnom programu TV Informer”. Siguran sam da vredi makar ko doktorat. Zato se ponekad o stvarnosti u Srbiji više saznaje preko onog što nije izgovoreno i objavljeno. RTS u nedelju u vestima u 8 sati ne javlja o novoj platformi za pregovore na osnovu Ohridskog sporazuma, dok su koleginica Čkonjević i Petar Petković pola sata objašnjavali koliko je Kurti pokvaren. Učinilo mi se kao da sam ponovo video kolone iz Krajine za koje nije bilo mesta u vestima RTS-a. Dok se ne odredi zvaničan stav i dok ga Predsednik ne saopšti, neće RTS samoinicijativno da bira između EU i Kosova.
Održana je konstitutivna sednica Skupštine Srbije, zvanično je utvrđeno da Nada Macura ipak nije najstarija već pomenuti Stojan Radenović. Sve po bontonu, ipak nije u redu da damu pitamo za godine. Detaljna analiza sednice održana je na TV Informer. Gosti su bili Ana Brnabić, Miloš Vučević, a među analitičarima posebno izdvajam Anđusa i Kapetana Dragana. Ovaj specijalni program promovisao je elementarno vaspitanje i osudio nekulturu opozicije, jednom rečju – mala škola bontona. Ovaj ekskluzivni položaj Informera potvrđen je i novim redosledom TV kanala na platformama MTS-a.
Top-listu kanala možemo posmatrati kao pokazatelj podobnosti, jer posle javnih servisa (gde je danas potpuno opravdano i RTV na broju 3) i kanala sa nacionalnom pokrivenošću, vidimo “who is hot and who is not”. Informer je napredovao, slede Kurir, Red, Vesti (Pink 3), dok su na listi “pali” K1 i Euronews.
Konačno, u ponedeljak je objavljena odluka Apelacionog suda, oslobađajuća presuda optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije. Posle 25 godina i gomile pravnih zavrzlama, utvrđeno je da umesto 100 godina robije, optuženi nisu krivi. U ovom dijapazonu od 0 do 100 za 25 godina i nazad, to je, automobilskim rečnikom, objašnjena brzina i efikasnost našeg pravosuđa koje se vratilo na nulu posle četvrt veka. Posebno je licemeran niz primera zgranutosti, koje prate krokodilske suze. Zgranuti su čak i odlazeća ministarka pravde, premijerka, a zgranuti su i na Informeru. Na Euronews – u smo čuli Verana Matića koji je opisao lavirinte istrage koji su samo služili da se sačeka momenat i objavi oslobađajuća presuda. Sada su, opet očekivano, na meti pretnji oni koji su tu istragu godinama vodili jer je Slavka Ćuruviju ubila država, koja svoje ubice evidentno i danas štiti. Setio sam se kako smo pre 25 godina u stanu Roberta Klajna snimili prvu verziju džingla “Ko je ubio Slavka Ćuruviju?” Ovo pitanje je nadživelo čak i Radio i Televiziju B92, a u javnosti je postavljano sve ređe i sve tiše. Plašim se da smo tokom godina dobili previše takvih pitanja o smrti Olivera Ivanovića, Milana Pantića, a primera radi, suđene za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića ulazi u šestu godinu. Presude okrivljenima još nisu pravosnažne.
U taj talas disciplinovanja medija, ne svojom voljom, upao sam i sam. Posle 10 godina emitovanja jutarnjeg programa “Buđenje” na radiju S2, novi vlasnici odlučili su da prekinu saradnju. Razloge za ovu odluku mogu da pretpostavim, teže mi je da ih razumem, ali nisam iznenađen. Obradovan sam pozitivnim reakcijama i podrškom slušalaca, na čemu se i ovom prilikom zahvaljujem. Nadam se da je tokom proteklih deset godina tehnologija napredovala toliko da ćemo još lakše uspeti da stignemo do onih koji žele da nas prate. Osetio sam samo da je prostor između dva medijska kartela sve uži, poput stena koje za čas mogu da vas smrskaju ako se nađete između njih. Možda sam najviše iznenađen uticajem koji radio još uvek ima, jer su nas godinama uveravali kako je radio mrtav, baš kao i onaj buntovni duh iz dečije sobe našeg kolege Klajna, gde smo snimali one džinglove i pitali “Ko je ubio Slavka Ćuruviju?”
Kao da je opet kasno, ali nije svejedno.