Noć sa štrajkačima glađu: Vera u neka bolja jutra

Mrak se odavno prelio hodnicima stare zgrade Narodne skupštine, u kojoj se nalazi sedište RIK-a, kada mi je obezbeđenje dozvolilo da odem na treći sprat do kancelarije sa brojem 83. Na vratima sablasno leluja list papira, na kome je hemijskom ispisano “Štrajk glađu”. Iza vrata naličje Srbije – odveć dugo skrivano od većine građana, nepostojeće za medije sa nacionalnim frekvencijama. Preda mnom – tri bleda lica, upalih obraza i prodornih pogleda. Lica ljudi sa voljom jačom od gladi. Lica opozicionih političara, predstavnika liste “Srbija protiv nasilja”: Marinike Tepić, Jelene Milošević i Branka Miljuša. Dok govore o smislu borbe za pravnu državu u rukama drže Ustav Srbije.

Tepić deseti dan štrajkuje glađu, istovremeno deluje i iscrpljeno i nesalomivo. Ruke su joj u modricama i zavojima zato što joj vene pucaju dok, dva puta dnevno, prima infuzije. Međutim, dobri rezultati njenog EKG-a, prema rečima kardiologa, otkrivaju da su joj um i srce usaglašeni i istrajni u odluci da odbijanjem da uzima hranu protestuje zbog izborne krađe.

Surovo lice institucija

“U Srbiji se čini kao da gotovo sve institucije štrajkuju godinama – umesto da rade, one ignorišu potrebe građana i samo služe vladajućoj partiji i neformalnim centrima moći. Štrajkuju izgleda i tužioci, pa umesto pravde sprovode političke progone. E zato ja ne štrajkujem ne bi li se ovdašnje institucije osvrnule na nas – građane kojima su ukrali glasove i godinama gaze preko naših prava. Ko to još od njih može da očekuje?”, kaže za portal „Vremena“ Tepić. Iako od malaksalosti govori usporeno iz nje reči bujaju.

Foto: Jelena Zorić

“Pokazale su nam institucije svoje lice dok su bezdušno batinali i hapsili srednjoškolce, studente i građane koji su protestovali. Lomili su im noge, određivali im pitvor, pristiskali ih na priznanje krivice za rušenje Ustavnog poretka… Zamislite tu surovost prema sopstvenom narodu. Pokazali su se i jutros Gašićevi policajci koji obezbeđuju zgradu kada su odbijali da puste medicinsku sestru koja nam je donosila infuziju, zato što tobože nije zvanično najavljena. Pokazali su svoje lice i pre neku noć kada sam izašla da pozdravim demostrante, a policajci mi zaključali vrata RIK-a. Tek kad su videli da im uporno lupam s braunilom u rukama i kada im je verovatno stiglo naređenje ‘od gore’ su ih otvorili. Zato, ovim štrajkom tražimo međunarodnu misiju da sprovede reviziju celog izbornog procesa. Želimo da izbori budu poništeni i da novi budu održani u roku od pet-šest meseci, ali u boljim uslovima”, kaže Tepić.

Miris ćevapa

Da je psiha jača od tela pokazuju i zdravstveni rezultati Branka Miljuša, koji se priključio pobuni sa koleginicom Jelenom Milošević – sedmi dan štrajkuju glađu. Pregled kardiologa pokazao je da ima jako srce, ali da počinju problemi s pritiskom i niskim šećerom u krvi. Miljuš za „Vreme“ kaže da je ovaj njihov protest ogolio svu bezdušnost vlasti, ali i bizarnost života u vreme vladavine Srpske napredne stranke.

IMG_2899

“Duž ovog hodnika vidite da je na vratima svih prostorija koje koristimo napisano ‘Štrajk glađu’. Evo, juče u jednom momentu pomislio sam da haluciniram, osetio sam miris ćevapa. Izletim u hodnik i šta vidim… jedan od zaposlenih prolazi pored nas sa nekoliko porcija ćevapa i lukom. Pitao sam ‘Zaboga šta radite s tom hranom ovde?’. E sad, slučajno ili namerno, tek nehajno mi je odgovorio ‘Posluženje za mene i kolege’“.

(Ne)zainteresovanost RTS-a

Razgovarajući o besmislenosti i bizarnosti podsetila sam se scene iz ulaznog hola RIK-a dok sam, tog popodneva, čekala odobrenje da uradim intervju sa štrajkačima. Pravila su takva da samo po jedna medijska kuća može u prostorije opozicionara koji štrajkuju, ostali čekaju svoj red. Kolege koje su zakazale isti termin uglavnom se same dogovaraju kome je hitnije da uradi i pošalje izveštaj, ko emituje program “uživo”… U nekom momentu taj hol ispuni i po nekoliko novinarskih ekipa. Tu su i renomirane svetske i međunarodne TV i novinske kuće, zatim agencije poput Rojtersa, AFP-a…

I svi su zainteresovani za intervju sa opozicionarkom Marinikom Tepić i njenim kolegama, za priču o štrajku glađu i izbornoj krađi. U nekom trenutku u hol su ušli i novinari Javnog servisa Srbije RTS i agencije Tanjug. Međutim, oni nisu čekali sa ostalima. I taman kad smo pomislili da će oni ići preko reda, pripadnik obezbeđenja nam je rekao da nije reč ni o kakvoj protekciji.

“Ne bunite se. Nema problema. Ne idete istim putem. RTS i Tanjug idu u podzemlje… Oni ne snimaju opoziciju koja štrajkuje glađu gore, u poslaničkim prostorijama, već idu dole da snimaju sednicu RIK-a,” obavestio nas je član obezbeđenja.

Vera u neka bolja jutra

A šta je RTS, koji plaćaju svi građani ove države, mogao da zabeleži da su krenuli putem svojih kolega?

Mogli su da vide scenu kada Tepić prokrvari na mestu gde prima braunil. Mogli su da vide i kako joj u takvoj situaciju pomoć pruža poslanica Stranke slobode i pravde, inače medicinska sestra po zanimanju, Jelena Milošević, koja takođe već danima štrajkuje glađu. Mogli su da snime kako narodni poslanici Danijela Grujić iz SSP-a i Janko Veselinović iz Pokreta za preokret nakon četiri dana, na zahtev lekara, moraju da prekinu štrajk glađu i odu u bolnicu. Mogli su da čuju raspravu štrajkača sa kolegama iz koalicije Srbija protiv nasilja koji ih mole da kroz infuziju prime i dozu proteina. Odbili su, jer smatraju da bi to bio neki vid hrane i prevara građana. Mogli su, ali nisu…

I dok sve to nisu, baš u to vreme, građani su protestovali pred zgradom RTS-a tražeći da se ispuni njihovo “pravo da znaju sve”.

IMG_2886

Iz zgrade u kojoj se nalazi RIK krenula sam kasno po noći. Opozicionari koji štrajkuju glađu spremili su se da odspavaju nekoliko sati na neudobnom kauču i dušecima. Ostavila sam ih s mišlju da telesnu snagu gube brže od vere… u neka bolja jutra. Dugi hodnici bili su gotovo prazni, tek po jedan pripadnik obezbeđenja na svakom spratu. Otišle su desetine policajaca koji su hodali tamo vamo u vreme protesta građana ispred sedišta Republičke komisije.

I centar prestonice bio je tako pust. Dok sam hodala, gledala sam u šljašteće dekoracije na zgradama srpskih institucija. Delovale su apsurdno, izgleda da nova godina dolazi čak i na ovakva mesta, u gradove koji su pre samo sedam meseci, za dva dana, preživeli dva masovna ubistva – devetnaestoro dece i mladih. Sve je utihnulo, ipak kao da su se iz daleka čuli odjeci pesme iz popularne domaće serije koja se te večeri, tokom protesta, uporno vrtela s razglasa “Ja hoću život…“