Savršeni stranci

Da sam umro, recimo jesenas, sve bi danas izgledalo tačno ovako kako izgleda. Iz čega izvlačim zaključak: kada umrem, sve će i dalje izgledati ovako. Da li je to poražavajuća ili, naprotiv, utešna pomisao? Ili nijedno od toga, nego tek puka činjenica o nepodnošljivoj lakoći nepostojanja?

Između mene i grada, a onda i sveta, isprečila se barijera, kao da sam ja ostao na jednoj strani bitisanja, a on na drugoj. Ja bih hteo k njemu, ali ne mogu. Ja i grad i svet, uostalom, nismo ni dvoje ni troje, nego jedno; tako sam uvek mislio. Ipak, njemu je svejedno: sa mnom i bez mene, on živi svoj život. Ako sam tu, dobro je, ako nisam, i to je u redu. Ljudi ionako stalno nestaju, zamenjuju ih drugi, ulice svejedno vrve od automobila, biciklista, pešaka. Mladić i devojka se ljube dugo i očajnički, kao da je ovaj krenuo u rat; blajhana žena izlazi s pijace pretovarena; devojčica liže sladoled; baba prodaje cveće. Na velikoj raskrsnici, četvorka bi da skrene desno, a dvojka bi da produži pravo. Njihovi vozači dovikuju jedan drugom pošalice kroz prozorčiće.

Moje noge već dugo, predugo, nisu prošle tom ulicom, niti bilo kojom drugom. Niko me na njima nije mogao videti, nasmešiti mi se ili me odmeriti mrgodno; što se ulica mog grada tiče, a i svih drugih gradova sveta, ja sam isto tako sve ovo vreme mogao biti mrtav, jer šta je mrtvovanje nego odsustvovanje iz sveta živih, iz dimenzije u kojoj živi susreću jedni druge?

Pa ipak, s vremena na vreme, sada već dosta često, prođem kroz grad – ili bi bilo tačnije reći prođu me kroz grad? Jer sam u statusu prevoženog lica, zatočen u sanitetskom kombiju iz kojeg se ne vidi mnogo toga napolju, a spolja se ne vidi ništa što je unutra, tako da sam i u tom već ionako sablasnom svojstvu nevidljiv, kao duh, bez obličja, bez glasa. Mogao bih se pored vrlo bliskih osoba provozati neopažen, anoniman, onako kako su anonimni ljudi u vojničkoj uniformi, popovskoj haljini ili štraftastoj zatvoreničkoj odeći. Oni nisu civili, što ih sasvim obezličuje, a to zapravo nije ni bolesnik zatočen u kuli od svojeg bolovanja, nemoćan da samostalno i po svom ćeifu sudeluje u životu sveta. A to znači, naposletku, i u vlastitom životu.

Jer naš život zapravo je u iznenađujuće velikoj meri hranjen životom drugih, i otuda bezukusan bez njih. A drugi nisu samo oni bliski i dragi, koji te neće napustiti kad tvoj život zađe u senku, nego i površno poznati ili sasvim nepoznati ljudi, perfetti sconosciuti; ako su prvi životu hrana, potonji su začin.

A kada se iz kombi-tvrđave vratim kući, dragocene slučajnosti spoljnog sveta i blažena anarhija života iznova nestaju iza horizonta. Ali čežnja za njima ne gasi se, jer je između nje i iskre života ne samo moguće nego i nužno staviti znak jednakosti.

I otkad sve ovo moje traje, primetio sam, recimo, da mnogo više vremena provodim gledajući filmove nego čitajući knjige. Isprva sam mislio da mi manjka koncentracije, a da se film lakše prati. S vremenom sam počeo da shvatam: filmove gutam jer mi nedostaju ljudi od krvi i mesa. Njihova lica, tela, gestovi, glasovi, mirisi, zvuci, poljupci, pucnji, škripa kočnica, bat koraka, bilo šta. Lepota Klerinog kolena, gruba njuška Lina Venture. Naravno, to su glumci i igraju po scenariju, ali su ipak stvarni, naseljavaju ili su naseljavali isti svet kao i ja.

Ili, recimo, muzika: na Jutjubu neprestano gledam koncerte, što sam ranije činio retko. Čak su me nervirale “iskrivljene” žive verzije dragih pesama. A sada se hranim koncertima, hukom publike, znojem u parteru i znojem na bini, srećan što gledam nešto što se jednom stvarno odigralo, i čak i ako ja nisam bio tamo, mogao sam biti. Gledam sve to bar na trenutak ispunjen telesnošću tog događaja.

Ostaje mi nada u povratak u grad i u svet, mada znam da bi i on bio tek privremen. Ali, vraćamo se privremeno, samo su odlasci trajni. U međuvremenu, prikradam se životu drugih, špijuniram ga sakriven iza stakla kombija koji juri kroz grad, ne želeći više ništa osim da ga još jednom, pa još jednom, pa još onoliko puta koliko mi je dato premerim svojim koracima.