Mukotrpni put do “američkog sna”

Za “Vreme” iz Floride

Baštensko odeljenje ogromne prodavnice Lowe’s u predgrađu Majamija prepuno je ovih dana kupaca koji biraju cveće, povrće, voće u saksijama koje u ranim jutarnjim satima stiže sa farma Dewar Nurseries, dok se kolone ljudi sa decom u naručju i imovinom u rančevima kreću iz Meksika prema teksaskom gradu El Pasu, nakon što je ukinut Član 42 koji je omogućavao brzo izbacivanje svih koji su prešli granicu. Dok pada broj migranata koji pokušavaju da uđu u SAD nakon uvođenja novih mera, deo onih koji su iz Meksika, Salvadora, Hondurasa ili Gvatemale prethodno uspeli u tome, već provode duge sate pod užarenim suncem Floride na farmama voća, povrća ili cveća, za nadnicu od 12 dolara po satu. Mogu se videti svakog dana kako u grupama sede pored prašnjavog puta, sa šeširima na koje su zašili tkaninu koja im štiti lice, čekajući prevoz koji će ih u večernjim satima odvesti do obližnjih baraka gde desetine žive pod istim krovom.

Od tih stotinak dolara koje zarađuju dnevno oni plaćaju prenoćište, šalju novac porodicama u Latinskoj Americi, kupuju hranu koja se obično sastoji od Spamovog mesnog nareska, Kempbelove supe sa nudlama i vakuumiranog hleba u kriškama koji može da stoji danima; kada vrućina postane nepodnošljiva, izvuku sa dna džepova dva dolara za ledenu koka-kolu koju neki od onih koji su već shvatili određene stvari razvoze po farmama u kolicima kakva inače koriste bogatiji stanovnici Floride, dok su nova na terenima za golf.

NOVI ŽIVOT

Ako se, poluživi, neki od migranata na proputovanju od granice do svog američkog odredišta nađu pred kamerama ovdašnjih TV stanica, obično govore da su na putu proveli nekoliko meseci, da su se skrivali po džunglama, dali sav novac koji su imali krijumčarima ljudi, često bili na meti kriminalaca i svakojakih prevaranata; da ovde nemaju gde da borave, niti da imaju bilo kakav plan o tome šta će da rade, ali svi ponavljaju isto: da žele novi život za svoju decu i dobiju mogućnost da krenu iz početka. Taj početak često ima kraj na farmama Kalifornije, Teksasa, Džordžije ili Floride.

Neće svi ostati čitavog života da beru cveće, voće i povrće na poljima. Neki od njih s vremenom će početi da voze traktore koji vuku plodove na prikolicama do obližnjih skladišta u kojima se sve to sortira, sređuje i pakuje. Jedni će postati nadzornici u smenama, neki će dogurati dotle da organizuju isporuke tih proizvoda do prodavnica i zarađuju više od dvadeset dolara na sat.

Na takvim mestima obično radi svega dvoje-troje onih koji su rođeni na tlu SAD, zatvarajući čitavog dana vrata svojih kancelarija pred preglasnom muzikom koju slušaju radnici, trudeći se svom snagom da to parče SAD, zajedno sa zvucima “La Bambe”, ne otplovi negde prema jugu gde ga duhom, dušom i telom vuku oni koji su došli ovamo želeći da ostanu ono što jesu, ali da zarađuju mnogo više novca nego u Latinskoj Americi, školuju decu, voze GMC i imaju kuću sa baštom za koju će kupovati cveće, voće i povrće u prodavnici Lowe’s.

Naravno, život sa stotinak dolara za dan na farmama u Americi dok, na primer, vrhunski stručnjaci u Intelu zarađuju skoro dvadeset puta više, i dalje je mnogo bolji nego ono što su imali u Meksiku, Salvadoru ili Gvatemali. Turisti iz SAD koji ovih dana masovno idu na odmor u meksički Kankun, Plaju del Karmen ili Tulum, uvek dobro proveravaju pre nego što uplate “ol inkluziv” aranžmane da li imaju obezbeđen prevoz od aerodroma do hotela, strahujući da bi njihova tela mogla da završe na nekoj od deponija u sukobima narko-kartela i bandi koje se bore za prevlast na južnoj obali Karipskog mora, odakle je inače najveći priliv migranata.

TEŠKO DO AZILA

Administracija Donalda Trampa pokušavala je da reši problem tih migranata brutalnim, republikanskim metodama, počevši u martu 2020. godine da primenjuje Član 42, koji je prvi put uveden davne 1944. godine kako bi se sprečilo širenje zaraznih bolesti. Na osnovu te predsedničke uredbe, koju su sprovodili centri za kontrolu i prevenciju bolesti, pripadnici graničnih službi su mogli da izbace migrante koji su se zatekli u Sjedinjenim Državama bez bilo kakve procedure, uprkos tome što bi oni po američkim zakonima imali pravo da podnesu zahtev za azil. To jeste delimično držalo pod kontrolom granice Teksasa, Novog Meksika, Arizone i Kalifornije, ali je istovremeno proizvelo neviđen haos jer su se isti ljudi, nakon izbacivanja, vraćali natrag i po nekoliko puta. Na ovaj način isterano je iz Amerike više od dva i po miliona migranata.

Član 42. trebalo je da prestane da se primenjuje još u maju prošle godine, ali su ga republikanske države zadržale na snazi sve do sada, podnoseći tužbe različitim sudskim instancama koje su odlagale njegovu primenu. No, i kada su se demokrate konačno izborile za svoja predizborna obećanja da će imigrantima pokazati humanije lice ove zemlje, ostala su brojna ograničenja.

Zahtev za azil može da se podnese samo ukoliko su oni koji ga traže to već učinili u nekoj drugoj zemlji na putu prema SAD. Time su državljani Meksika, koji su prvi na listi imigranata, već u samom startu velikim delom onemogućeni da uđu u SAD na osnovu tog kriterijuma. Svima ostalima se preporučuje da koriste aplikaciju Carinsko-pogranične službe kojom se zakazuje termin za traženje azila ukoliko su ugroženi zbog rase, religije, nacije, pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili političkog opredeljenja.

Trenutno oko 60.000 ljudi čeka na granici u Meksiku da podnese zahtev, dok je 25.000 poslednjih dana ušlo u SAD, ali slobodnih termina na aplikaciji nema, tako da je jednom broju onih koji su već na tlu Amerike dopušteno da ostanu, uz obavezu da podnesu molbu u nekom imigracionom centru u narednih šezdeset dana, nakon čega će čekati od jedne do pet godina da se reši njihov slučaj. Dok iščekuju svoju sudbinu, ljudi moraju od nečega da žive; da bi preživeli, moraju da rade; legalno ne mogu da se zaposle zato što nemaju “social security number” koji je neophodan za plaćanje poreza, tako da im jedino preostaje, što se Floride tiče, da nađu nekog od sunarodnika koji ima kola i da krenu od farme do farme sa nadom da će neko biti spreman da im da posao, s obzirom da u Americi već ima više od sedam miliona ilegalnih radnika. Time su već u samom startu poljuljane njihove nade, s obzirom da u bilo kom trenutku mogu da budu uhapšeni i proterani iz zemlje. Vera u novi život sa kojom su krenuli na hiljadama kilometara dalek put kroz džungle i močvare Latinske Amerike, gde su ih vrebali ubice, lopovi, trgovci ljudima i svakojaki prevaranti, sudarila se sa strogim procedurama za dobijanje azila. Sama želja da se živi bolje, na njihovu žalost, ne nalazi se na spisku uslova za dobijanje azila.

POLITIČKA PREPUCAVANJA

Broj onih koji dnevno prelaze granicu pao je nakon ukidanja Člana 42 na 6000, a nakon toga na svega 4000 dnevno, dok je pre toga svakog dana ulazilo gotovo 10.000 ljudi. Razlog opadanja broja migranata je, kao što se može pretpostaviti, strah. To više nije bojazan da mogu biti ubijeni, opljačkani, silovani ili oteti, sa kojom su se nekako nosili na putu, već da im može biti uskraćeno ono za čim najviše žude – useljavanje u Ameriku. Dok su za vreme mera Donalda Trampa, koji je rasterivao migrante sredstvima iz arsenala zdravstvene zaštite, ilegalno ulazili i bivali izbacivani po nekoliko puta, ali bez bilo kakvih posledica, sada se suočavaju sa tim da mogu dobiti petogodišnju zabranu za podnošenje zahteva za azil. Zato je i sam predsednik Džozef Bajden na pitanje o tome kako ocenjuje situaciju na granici odgovorio, vozeći svoj omiljeni trek FX hibrid bicikl pored kuće u Delaveru: “Mnogo bolje nego što ste svi očekivali”, dok republikanski predstavnici zajedljivo odgovaraju da je kraj nedelje možda bio bolji u odnosu na prethodne dane, kada je zabeležen najveći broj ilegalnih ulazaka u istoriji ove zemlje. Jasno je da se u političkim obračunima koristi sve, bez obzira da li su to oni koji sa decom posrću pod naletima reke Rio Grande, ili su u pitanju neuspeli pokušaji da se izbegne blokada povodom neminovnog podizanja limita zaduživanja zemlje, jer bi izostanak dogovora demokrata i republikanaca bio, kako je to upozorila sekretarka za finansije SAD Dženet Jelen, “ekonomska i finansijska katastrofa” za SAD i svetsku ekonomiju.

Bez obzira što nema haosa na granicama, vidljivo je da je imigracioni sistem zemlje dobrim delom urušen. Čitava situacija je još apsurdnija jer su svi u Americi imigranti. Retko ko u ovoj zemlji ima pradedu koji je rođen na domaćem tlu. Pradeda i prababa guvernera Floride Rona Desantisa, koji predvodi tvrde protivnike meke imigrantske politike, rođeni su u Italiji. Paradoksalno, oni koji su došli nekad ranije sprečavaju one koji žele to isto sada.

No i onima koji ne dele republikanska uverenja jasno je da u bogatijem delu sveta, uključujući i SAD, nema dovoljno mesta za sve one koji hoće da dođu iz siromašnih, razorenih država. Tužno, ali je tako. Zato je svima, bez obzira na političke podele, jasno da se moraju uspostaviti nova pravila, koja će omogućiti da oni koji dolaze lakše ostvare ono zbog čega su rizikovali život, tražeći svoje mesto pod užarenim suncem Floride.