Pomračenje uma, sistema i meseca

“Sistem nije zakazao.” Čitala sam tu izjavu predsednice Vlade Srbije iznova i iznova, posle masakra u školi na Vračaru. Čitala sam tu izjavu s oprezom kao da ne verujem da je stvarna. Ali bila je stvarna kao i činjenica da su 3. maja 2023. godine ubijeni osmoro učenika i čuvar škole “Vladislav Ribnikar”, dok su sedmoro đaka i jedna nastavnica ranjeni; u njih je pucao 13-godišnji učenik.

Dan posle tragedije, četvrtak veče, dani žalosti još nisu zvanično počeli. Pored izjave predsednice Vlade, pred očima mi je bila i izjava predsednika države koji je naglašavao da za krvoproliće u školi nije kriv rijaliti program, napomenuo je da “ta deca ne gledaju televiziju i rijaliti”.

PUT U KOŠMAR

Bilo je nešto pre 23 sata kada mi je zazvonio telefon, zadihani policajac mi je kratko rekao: “Puca se u selima kod Mladenovca. Ima mnogo ranjenih, ubijenih. Sela Malo Orašje i Dubona.”

Odmah sam pozvala Biro za medije MUP-a Srbije – potvrdili su da “neko puca po ulicama sela, informacije s terena tek pristižu, zvuče loše”. Istovremeno su i portali počeli da objavljuju da ima više ranjenih u blizini Mladenovca.

Auto-put je bio obojen plavim rotacionim svetlima. Na putu ka Mladenovcu prestizala su me jedna za drugim vozila Hitne pomoći i policije. Ambulantna vozila išla su im u susret. Sirene su pravile zaglušujuću buku, svi su jurili: policija za ubicom, a lekari da spasu živote ranjenih iako će morati i da samo proglašavaju smrt.

Negde kod naplatne rampe Bubanj Potok saznala sam da je ubica u bekstvu. Naoružan je, ima automatsku pušku, pištolj, bombe. Njegove žrtve su oni na koje naiđe, usput. Već na sledećoj naplatnoj rampi, nadomak sela, sve je vrvelo od policije. Postavljene su prve blokade. Desetine policajaca sa dugim cevima pregledale su vozila i okolinu. Kažu: “Brojne blokade su vam raspoređene duž ovih puteva, tako je sve do Mladenovca i Smedereva.”

U obližnjim brdima su sela Novo Orašje i Dubona. Do tamo vodi krivudavi glavni put, ali i bezbroj seoskih puteva za koje znaju samo meštani. Obližnje, ozelenele šume zaklanjaju pogled na teren. Navigacija počinje da pokazuje pogrešne putanje, te ako se oslonite na nju, preostaje vam samo da se vrtite ukrug. Signal mobilnog telefona često se gubi, pa je i ta vrsta komunikacije otežana. Jedini siguran način da stignem do mesta zločina bio je da pratim neki od policijskih automobila koji je jurio i gubio se u brdima. I kada bi odmakli, još neko vreme bi bacali svetlo od rotacije. Ta nemirna plavičasta svetlost bila je siguran putokaz ka košmaru na javi – poprištu masakra.

Da vidim oštre krivine pomagala je i sablasna svetlost koju je bacao pun, gotovo narandžast mesec. Bilo je najavljeno da predstoji pomračenje meseca. Izgleda da je tu nebesku pojavu na Zemlji pratilo pomračenje uma.

Na nekom od sporednih puteva grupa policajaca bila je okupljena oko napuštenog automobila. Nastala je zabuna, sa policijskih radio-stanica uporno je odjekivala objava da se juri naoružani mladić, osumnjičen da je počinio masovno ubistvo i da, prema rečima očevidaca, beži u mercedesu, te da puca iz vozila u pokretu. Automobil za koji se videlo da je nedavno vožen i da je ostavljen u žurbi, među visokim rastinjem, nije bio mercedes, već reno. Međutim, brojni očevici su uporno ponavljali da pomahnitali ubica nije pobegao tim autom, a krađa nije bila ni prijavljena. Ipak, policija je i dalje sumnjala da je upravo taj reno nedavno vozio osumnjičeni Uroš Blažić. Ključan trag bio je taj što su na suvozačevom sedištu zatekli pištolj. Jedan od patrolnih policajaca koji je prvi spazio oružje prokomentarisao je da se oseća miris baruta i da mu se čini da je iz tog oružja nedavno pucano.

No, od ubice ni traga. Prostranstvom je odzvanjao lavež pasa iz udaljenih seoskih kuća, a nebom se prolamao zvuk policijskog helikoptera.

Nastavljajući put, naišla sam na patrole interventne jedinice policije. Bili su u selu Šepšinu i opazivši civilni auto odmah su preprečili put i uperili duge cevi. Napeta situacija za sve. Bilo je najsigurnije da kao i drugi novinari na istom zadatku i putu zaustavim auto i podignutih ruku kažem da sam novinar. Odahnula je i namrštena ekipa s puškama, a i ja s grupom novinara u blizini. I dalje nas je nadletao helikopter, pa je delovalo tokom upoznavanja da vičemo jedni na druge.

S desne strane puta policija je upravo upadala u jednu prizemnu kuću. Pokušala sam sa bezbedne udaljenosti da napravim nekoliko fotografija, ali i da saznam šta se tu dogodilo. Jedva je jedan od zadihanih policajaca pristao da mrzovoljno, više zabrinuto, kaže: “Tu živi. To je kuća osumnjičenog. Sada nema nikoga tu, ali možda je ubica u blizini, može da zapuca. Razumem vaš posao novinara, ali razumite i vi naš, udaljite se što pre. Rekao sam vam šta znam, samo idite odavde.”

U obližnjim kućama gorela su svetla. Bilo je blizu ponoći, niko nije spavao. Ali niko se nije usudio ni da izviri na kapiju ili prozor. Te večeri, pucnji iz automatske puške i pištolja Uroša Blažića zauvek su rasterali mirne snove stanovnika u podnožju planine Kosmaj.

Dubona je od Šepšina udaljena petnaestak kilometara, na putu ka tamo svuda su raspoređeni maskirani specijalci policije. Osnovni zadatak im je potraga, ali i da glavne puteve kojima se kreću meštani drže pod kontrolom kako se još neko ne bi susreo sa ubicom. Nekoliko kilometara pre ulaza u Dubonu, oko jednog hangara, ponovo je okupljena policija. I tu je policija pronašla veću količinu oružja za koje se sumnja da ga je Blažić sakrio.



NEMA SIGURNOG MESTA

Centar sela Dubone bio je zakrčen policijskim vozilima, baš kao samo dan ranije centar Beograda, gde se dogodio masakr u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”.

I s jedne i s druge strane ulice bili su policijski automobili, džipovi, kombiji i autobus koji je dovezao policajce za pretragu terena. Glavna ulica bila je blokirana trakom koja označava mesto uviđaja, iza nje, kraj ograde školskog dvorišta, bila su tela brata i sestre. Učenica završnog razreda srednje škole i njen 21-godišnji brat policajac bili su poslednje žrtve Uroša Blažića. Pre njih, ubio je još šestoro i ranio četrnaestoro mladih između 15 i 23 godine. Krvavi pir započeo je nešto dalje, prema Smederevu, u selu Malo Orašje. Najpre, kod fudbalskog igrališta u Malom Orašju ubica je rafale iz automatske puške ispalio u tridesetak mladih koji su slušali muziku okupljeni oko logorske vatre. Petoro mladića je ubio, desetoro ranio, ostali su u strahu i panici bežali ispred hitaca po obližnjim njivama i voćnjacima.

Masovni ubica tu se nije zaustavio. Odvezao se oko pet kilometara dalje, pucajući usput, nasumice. Na ulazu u selo Dubona pucao je iz pištolja u grupu ljudi koja je popravljala kapiju. Teško je ranio njih četvoro. U nastavku krvavog pira ubio je i dvadesetpetogodišnjeg mladića na kog je naišao, a zatim brata i sestru.

Tela i ranjeni ležali su kraj puta, kilometrima. Osim forenzičara na mesto zločina došao je i ministar policije, koji je naložio da se akciji pristupi kao terorističkom činu i da se ubica što pre uhapsi. Bilo je jasno – nasilje je eksplodiralo. Više nisu bili bezbedni ni školski hodnici i učionice u centru Beograda, kao ni ulice, dvorišta seoskih škola i sportski tereni kraj Beograda.

Na teren je izašlo 600 policajaca. Angažovani su patrolni policajci i kriminalistički inspektori iz Beograda, Mladenovca, Smedereva kao i forenzičari koji su obavljali detaljne uviđaje. U potragu za beguncem uključene su sve specijalne jedinice MUP-a: Interventna jedinica, policijska brigada, Žandarmerija, Specijalna antiteroristička jedinica – SAJ, Jedinica za obezbeđenje i u sklopu nje Antiteroristička grupa – ATG, Služba za suzbijanje organizovanog kriminala – SBPOK, Helikopterske jedinice, kao i stručnjaci za upravljanje termovizijskim dronovima koji su pokušali da detektuju ubicu po obližnjim šumama.

Načelnici svih policijskih uprava bili su na terenu, raspoređeni u timove vodili su grupe za potrage. Jedni su pokušavali da saznaju svaki detalj o životu Uroša Blažića, drugi su razgovarali sa njegovom porodicom i prijateljima, treći su se nadali da će ga locirati ukoliko uhvate signal njegovog mobilnog telefona. Po dvadesetak vozila u koloni odlazilo je na svako sumnjivo mesto, gde god bi neko od meštana prijavio da je video siluetu čoveka u dvorištu ili čuo neke sumnjive korake.

Stotine ljudi radilo je neprekidno u gotovo sablasnoj tišini, komunicirali su šapatom. Za to vreme ovim šumadijskim selima odjekivao je eho roditeljskog ridanja i krici za ubijenom decom. Njihov jauk sekao je vazduh, koji je postajao težak, te padao na pleća svakog tragača te noći.



TRAGAČI U BESPUĆU

Bila je to duga noć. Informacije su pristizale sporo, a begunac je već satima bio u bekstvu. U neko doba policija je pronašla mercedes koji je Uroš Blažić vozio dok je pucao na svoje žrtve. Automobil je bio zaglavljen na zemljanom putu obližnjeg sela Donja Dubona gde mu žive roditelji. Ubrzo se saznalo i da je osumnjičeni zaista vozio i drugi auto, onaj u kom je pronađen pištolj – reno koji je ostao u šipražju između sela Šepšina i naplatne rampe Mali Požarevac. Ispostavilo se da je taj auto ukrao, a da ga je vlasnik ostavio pred kućom, otključanog i sa ključevima u bravi.

Osumnjičeni je tokom bega bacio mobilni, tako da ni lociranje tog traga nije bilo od pomoći. Patrole su uzaludno kružile i Mladenovcem i Smederevom.

Timovi tragača koji su bili u Duboni neumorno su držali puške u ruci i čekali znak za pokret. Jedni su imali fantomke, drugi šlemove, pancire, treći tek obične uniforme ili civilnu garderobu. Bili su pod oružjem i pod stresom. Iza svih tih znački kriju se nečiji roditelji, sinovi, životni partneri.

Tiha i jeziva noć, čuje se svaka reč. Jednom od policajaca uporno zvoni mobilni, izdvaja se, odlazi u stranu, ali se deo razgovora ipak čuje. Objašnjava nekom da nikako ne može da napusti teren, da mu je žao i da taj neko ko ga zove mora da se snađe. Vraća se pokunjeno među kolege i govori im kako mu dete ima stomačni virus i kako ga supruga zove zato što dečak uporno traži da tata bude uz njega. Utom, na kraću pauzu pristiže patrola interventne jedinice. Jedan od tih policajaca prilazi kolegama i kaže im kako nema snage da prođe pored uviđaja.

“Juče sam radio jutarnju smenu, bili smo među prvima koji su se odazvali na poziv zbog masakra u osnovnoj školi na Vračaru. To što sam video, ta krv, ta deca… Ja ne mogu više, juriću ovog monstruma celu noć po šumi, samo da ne moram opet da vidim mesto zločina.”

Posle ovih reči tišina odzvanja, svi pognutih glava gledaju u vrhove svojih cipela. Načelnik jedne specijalne jedinice dugo je zagledan u daljinu, svi oko njega se primetno trude da budu tihi, kao da mu ne bi poremetili neki važan tok misli. Pred jutro je progovorio.

“Moja ćerka ide u školu ‘Vladislav Ribnikar’, pobegla je… uspela je da pobegne dok je pucao. Od koleginice ćerka, išle su zajedno u školu, i od koleginice ćerka, znate… Nije uspela da pobegne.”

Tajac. Svanulo je. Na tren bih pomislila da gledam u fotografiju, a ne u desetine nepomičnih ljudi pred sobom da nisam čula cvrkut ptica. Sunčano jutro nad Šumadijom obasjalo je krvavu zemlju. Policijske radio-veze počele su da zvrndaju, bilo je vreme za pokret, pojavio se neki trag o beguncu.

Nekoliko policijskih džipova užurbano je napuštalo selo, otišli su za informacijom o osumnjičenom. Najednom sam ostala sama na putu, kada mi je u susret krenula starija žena. Niska rastom, mršava, u rukama je vukla dve teške torbe i odlučno hodala gledajući ispred sebe. Tek kada je došla do autobuskog stajališta, udaljenog jedva pedeset metara od mesta zločina, spustila je torbe, namestila slušni aparat i osvrnula se oko sebe. Pogledala me je, kao i u policajca koji je nailazio, i začuđeno pitala: “Deco, šta je ovo?”

Nisam imala snage, ostavila sam policajca samog s njom da pokuša da joj objasni šta se te noći desilo. Ja nisam znala kako sve da izgovorim, i još tražim reči…



RIJALITI SRBIJA

Razdanilo se, sela Malo Orašje, Dubonu i Šepšin preplavile su novinarske ekipe. Tamo gde su do malopre bili policajci, duž puteva, sada su stajali reporteri. I u tom trenutku, negde pred devet ujutru, stigla je vest: “Osumnjičeni za masovno ubistvo Uroš Blažić je uhapšen u selu Vinjište kod Kragujevca. Osumnjičeni se krio u kokošinjcu ujakove kuće i bio je naoružan sa nekoliko bombi i puškom šmajser.”

Uhapsili su ga pripadnici SAJ-a i Antiterorističke grupe (ATG) pošto im je jedan taksista dojavio gde ga je odvezao. Akcija hapšenja lako je mogla da pođe po zlu, pošto je reč o velikom imanju sa nizom manjih objekata, a Uroš Blažić je kraj sebe imao spremne četiri bombe.

Rekonstrukcijom dešavanja od te noći Blažić je posle krađe auta koji je ostavio kod sela Šepšina peške pobegao do naplatne rampe Mali Požarevac. Uprkos jakim policijskim snagama uspeo je da se ušunja u auto kod taksiste koji je u tom trenutku vozio trudnicu. Pretio im je bombom koju je držao u ruci. Prema rečima svedoka, prvo je taksisti dozvolio da odveze trudnicu do mesta gde se uputila, a onda mu je Blažić tražio da njega odveze u selo Vinjište. Čim se otarasio opasnog putnika, taksista je o svemu obavestio policiju i tako im pomogao da uhapse begunca.

Tokom hapšenja Blažić je na sebi imao majicu sa natpisom “Generacija 88” i ilustracijom mape Francuske, Italije i Španije. Predsednik države javnosti je saopštio da broj 88 zapravo znači pozdrav Hitleru i da je to 20-godišnjaka inspirisalo na zločin. S druge strane, pojavile su se informacije da ta majica nema veze sa nacizmom, već da potiče sa jedne školske ekskurzije starijih đaka. Tokom hapšenja, kada su policajci pitali Blažića zašto je ubio i ranio toliko ljudi, on im je više puta ponovio:

“Zbog poniženja.”

Kada sam čula šta je osumnjičeni izjavio, prolazilo mi je kroz glavu šta sam te noći sve saznala o njemu. Uroš Blažić ima 20 godina, pošto još nije stariji punoletnik najstroža kazna na koju može da bude osuđen za masakr koji je počinio je 20 godina zatvora. Sin je oficira Vojske Srbije, koji je, još pre njegovog rođenja, devedesetih godina prošlog veka učestvovao u ratovima na teritoriji bivše SFRJ. U selo su se doselili posle podstanarskog života u prestonici, pošto Blažićev otac godinama nije uspevao da dobije stan od Vojske. U selima u kojima je počinio masovno ubistvo osumnjičeni nije uspeo da ostvari komunikaciju sa meštanima, smatrajući da oni ponižavaju i njega i njegovu porodicu. Meštani su rekli da je ubijao pse po selima, nasilnički vozio motor i automobil, krao, da je jednom i udario policajca za šta je dobio krivičnu prijavu ali nije osuđen.

Posle hapšenja, osumnjičeni je pred tužiocem rekao da je oružje pronašao sakriveno u vikendici pošto su je kupili.

Urošu Blažiću, kako je objavljivao na društvenim mrežama, idol je bio osuđivani kriminalac i učesnik rijalitija Kristijan. Drugi učesnici iz rijalitija na televiziji sa nacionalnom frekvencijom bili su Uroševi prijatelji i poznanici, te je zbog toga smatrao i da su meštani sela ljubomorni na njega. Često je govorio da se on druži sa zvezdama i poznatim ličnostima i da je zato na višem nivou od komšija. Tokom policijske potere saznalo se i da je jedan od Blažićevih bliskih prijatelja pripadnik huliganske grupe “Principi”, koju je osnovao ozloglašeni vođa kriminalnog klana Veljko Belivuk.

Dok je Uroš Blažić bio u bekstvu, neko je napravio lažni profil na društvenim mrežama sa porukom da će nastaviti svoj krvavi pir, a uz takvu objavu išla je i muzika iz serije “Južni vetar”. To je ista ona serija koja se emituje na javnom servisu, gde kriminalci pobeđuju, policiju ponižavaju i kojom se mladi oduševljavaju. Isti oni mladi koji otvaraju lažne profile i predstavljaju se imenom i prezimenom dečaka osumnjičenog za masakr u školi na Vračaru.

Inače, za dan i po, koliko je proteklo između dva masakra, 2800 mladih u Srbiji je otvorilo lažne profile na društvenim mrežama predstavljajući se i veličajući ubicu iz škole “Vladislav Ribnikar”. Za to vreme policija je imala 25 intervencija u školama u kojima su učenici kroz bizarne šale imitirali zločin ili pretili da će počiniti novo masovno ubistvo.

Dok su okupljeni policajci govorili o tim podacima, tokom uviđaja u selu Duboni, jedan od načelnika je prokomentarisao da Srbija više neće biti ista.

“Šta je ovo? Ovom ubici kod Mladenovca otac je oficir, onom malom iz škole na Vračaru otac lekar, ali je voleo da oblači lažne vojne uniforme. I deca i očevi išli po streljanama. Nenormalno, kakve su to porodice?”

Usledio je odgovor mladog policajca, dovoljno drčnog da kaže šta misli pred nadređenim.

“Te porodice su nalik na ovo društvo. Zar nismo imali ministra vojnog, pa onda bio ministar policije, a sada je direktor BIA, koji voli da nosi lažne vojne uniforme? Je li to normalno?”

Niko nije odgovorio na pitanje mladog policajca, a ja sam nastavila da nižem pitanja u sebi… Zar nam se pola javnih ličnosti ne slika sa oružjem? Zar nam kriminalci ne gostuju u jutarnjim programima? Zar nam nisu policija i vojska i BIA čuvale plantažu marihuane Jovanjica? I ko zna dokle bih nastavila sa takvim pitanjima da se ponovo nisam setila izjave predsednice Vlade Srbije date između dva masakra: “Sistem nije zakazao.”