O svemu je predsednik Republike Aleksandar Vučić u ponedeljak uveče govorio u „Ćirilici“ na TV Happy, osim o žalosti. Trunčice empatije nije pokazao za mrtve i žive žrtve masovnih ubistava u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu i u selima kod Mladenovca.
Po ustaljenoj matrici se obrušio na tajkunske medije,“ patološke“ belosvetske i domaće „lažove“, govorio o svojoj ugreženosti, o svojoj neverovatnoj hrabrosti, o tome da je on izgradio više puteva i pruga nego „svi drugi zajedno od 1945. do danas“, čak je i Klinta Istvuda stigao da citira.
Samo za skoro dva sata ćirilićarenja gotovo da nije govorio u ubijenoj deci, o ubijenim mladim ljudima, onima koje ostavljaju za sobom. O tuzi, bolu žalosti, empatiji, saosećanju, suzama govorio nije ništa.
Nije objasnio zašto kao predsednik Republike, ili prosto kao čovek, nije otišao do „Ribnikara“ da položi venac i upiše se u knjigu žalosti, zašto nije otišao da se pokloni na mestima zločina kod Mladenovca.
Niti ga je ćirilićni voditelj Milomir Marić išta o tome pitao.
A Vučić je njega, Milomira, zato pitao da li zna zašto je on, Vučić najveća meta u regionu. Čak ni Milomir nije znao odgovor na to pitanje, pa je Vučić morao sam sebi da odgovori: zato što on radi dobro za Srbiju, a Srbiju unutrašnji i spoljni neprijatelji žele da uruše zato što je pod njegovim vođstvom toliko uspešna…
I tako dva sata u tom stilu: hvalospevi, hvalisanje, isticinje lude hrabrosti, Vučića, ne Milomira, najava nekih silnih unutarrežimskih promena, po prinicipu on, Vučić, pošten, ali ima ih svakakvih, parola do parole, tri dana od pokolja u Mladenovcu i četiri dana od ubistva trinestogodišnje i četrnestogodišnje dece i Dragana Vlahovića u „Ribnikaru“.
Pohvalio se predsednik države, doduše, da svim žrtvama prezimena zna, ali ih nije recitovao, kao što inače radi sa geografskim toponimima.
Jeste spomenuo Milomir u dvočasovnom ćirilićarenju i „malog K.“ (Milomir je izgovorio ime maloletnog deteta), a Vučić se nadovezao sa „monstrum ubica“, ali ništa, baš ništa o suzama koje građani liju pred zidom plača u ulicama Svetozara Markovića i Kralja Milutina. Ne bi ni mogao predsednik Srbije o tome da govori jer tamo kročio nije nakon ubistava, a Milomir i ako jeste o tome ćuti.
Besmisleno je u danima (nedržavne) žalosti detaljnije prepričavati razgovor o „ludoj hrabrosti Vučića“ i njegovoj mudrosti, o tome hoće li ili neće i kakvih izbora biti, po ustaljenom šablonu svih njegovih tevizijskih nastupa.
Valja reći da je usred veličanja predsenika i nipodoštavanja gotovo svih drugih, osim Ane Brnabić, pušten prilog koji je trajao i trajao i trajao i trajao, kao krunski dokaz da je opozicija odgovorna za masovna ubistva prošle srede i četvrtka, levo-zeleni Radomir Lazović je tu istaknut kao jedan od glavnih inspiratora nasilja u zemlji.
Proglasio je predsednik ljude koji su sinoć protestovali protiv nasilja u više gradova u Srbiji „ruljom“, ocenio da ih je u Beogradu bilo 6000, ali sve što je rekao, zapravo je rekao već nebrojeno puta i nije bitno.
Bitno je šta nije rekao, o čemu nije govorio: o žalosti koja je ophrvala toliki broj građana ove zemlje, o tuzi, suzama i bolu. Ni na koji način nije pokazao da razume šta se dogodilo i zašto je to što se dogodilo, pogodilo toliko ljudi. Gostovao je pedsednik Republike u „Ćirilici“ kao da se ništa naročito dogodilo nije.
Delovao je ovog puta sabrano, pa se nameće pitanje da li su njegovi marketinški stručnjaci ocenili da ne treba previše da se upušta u tragediju koja je zadesila zemlju, da je nasilna, masovna smrt dece i mladih ljudi suštinski samo kod manjeg broja birača izazvala snažna i trajna osećanja preneraženosti i bola; da mu manji broj glasača zamera što nije otišao na mesta zločina da se pokloni pred žrtvama.
I ako je to tako, i ako je tačno, ispravno nije.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
