A šta kada batler ipak nije ubica?

Kako su izvestili mediji širom planete – na red woke-ovskih cenzora i uškopitelja stigao je i opus donedavno nedodirljive Agate Kristi; sledi, dakle, hitro odstranjivanje svega iole uznemirujućeg i uvredljivog (naravno, to se ne odnosi na prikaze ubistava, bez kojih njenih misterija onda ne bi ni bilo u postojećim ili barem približnim oblicima), te će i dela ove neprolazno voljene autorke biti saobražena ovom vremenu izrazite površnosti u kome živimo i/ili životarimo. Istini za volju, ima u njenim delima, pa i u samoj njenoj biografiji dovoljno posla za gorepomenute jurišnike – ima tu i primera antisemitizma, klasne zadrtosti, rasizma, manje ili više implicitnog razumevanja za kolonijalističko ustrojstvo sveta i imperijalističko iživljavanje nad nemoćnijima sa pogrešno-zlosrećnih adresa… Ipak, zdrav razum nam nalaže da stvari posmatramo u socio-istorijskom kontekstu, imajući u vidu da su druga vremena sa sobom nosila možda danas ne toliko prijatne svetonazore, a da, uz to, uvek moramo imati na umu i spoznaju da teško može biti znaka jednakosti iznad ljudi i stvaralaca velikih postignuća i prijatnih ličnosti plemenitih i dobrohotnih pogleda na svet i čovečanstvo. Eto, i ova, nadajmo se, usputna crtica u istoriji ovovremenskog ludila, nanovo nas podseća na književnu baštinu Agate Kristi, a, budući da BBC već par godina ne izbacuje do tog nekog trenutka redovne nove serijske adaptacije njenih udarnih dela, publika je očekivano krenula da traga za zamenskim razonodama sličnog kova. I tu negde počinje priča o kvalitetu kolosalno uspešne britansko-američko-irske serije Magpie Murders, nastale na osnovu prvog iz novijeg serijala romana sa istom glavnom junakinjom. Ova serija je zaludela dobar deo sveta svojom prvom sezonom, a narečeni BBC ju je naknadno uvrstio u svoju ponudu, dok poklonici sa vidnim nestrpljenjem iščekuju obećanu drugu sezonu.

Magpie Muders, dakle, nije ekranizacija dela iz bibliografije Agate Kristi, ali jeste nastala na očiglednom tragu onog ponajboljeg što čitaoci prepoznaju pod odrednicom sveta ili mitopoetike ove autorke. Podžanr je dosta blizak samoizabranom nadahnuću – u pitanju je misterija koja se ispreda oko ubistva (ubistava) koja su se odigrala u selima i gradićima u dubini britanske teritorije, u univerzumu davnih dana označenim sintagmom country house murder/mystery (u tom smislu, svakako treba pružiti čitalačku šansu i naslovima koje nose potpis i kod nas malo prevođene P. D. Džejms, koja je kvalitetom nadvisila Agatu Kristi, a koja je za sobom ostavila nekoliko odličnih misterija upravo gorenavedene podfele). Konkretnije – Magpie Muders (i kao serija od šest epizoda od po oko 45 minuta trajanja) u igru odvažno unosi i prstohvat postmodernosti i uvek dobrodošle metatekstualnosti – u žiži je sumnjivo samoubistvo širom sveta popularnog pisca tog žanra, a zaplet pritom donosi i važnu narativnu i dramaturšku odrednicu zvanu ‘priča u priči’, gde gledalac naporedo, gotovo u redovnim i jednakim tranšama prati priču na dva vremenska fona – jedan se tiče savremenog trenutka, a drugi prati misteriju sa stranica nedovršenog romana ubijenog/samoubice, gle čuda, sa sijaset refleksija i podudarnosti između onoga što se zbivalo u životu autora i onoga na čemu je zasnovao zaplet tog, eto, poslednjeg mu romana (za života). Ova ideja je sprovedena u delo krajnje brižljivo i, ukupno gledano, konsekventno, bez uočljivijih šavova na spoju ta dva kraka priče; i ne samo to – postignuta je i uverljiva iluzija komplementarnosti, a da sama misterija nije posrnula pod teretom brojnih flešbekova kao neretko skliskog autorskog izbora. Uz izuzetak pete epizode, gde su primetna izvesna ponavljanja, dušu dala za štrihovanje, a ta su ponavljanja ipak evidentna posledica samog formata, odnosno, šest epizoda za roman koji bi teško bilo komprimovati u radnju podesnu za meru jednog filma (dugog metra), dok je serija ipak donekle preteran okvir za ono što to polazno literarno nadahnuće ima da ponudi. Srećom, to bi bila jedina iole zasmetljiva manjkavost ove izvrsne prve sezone (nadajmo se) dugovečne serije.

Doduše, pomniji i strastveniji poklonici i poznavaoci žanra/podžanra mogu da uoče i izvesnu formuličnost na “dubinskom” nivou; naime, vidi se da je ovo rad verziranih eksperata, te su tako zastupljene i “ispoštovane” brojne smernice koje stoje na raspolaganju i u žanr skorije pridošlim perima. Tako da već pri prvom koraku (ovo se, naravno, ponajpre odnosi na roman Antonija Horovica, autora zapanjujuće-zadivljujuće obimnog opusa, uključujući tu i romane o agentu Džejmsu Bondu, ali i scenaristu svih epizoda) imamo jasnu potvrdu te impresije – kako nauk kaže, u kriminalističkoj prozi ključnih podtipova neophodno je u središte priče staviti lik sa manom (takozvani – a flawed character), nekog ko će pažnju čitalaca privući ponajpre svojom nesavršenošću, odnosno manjkavostima koje je, međutim, lako pojmiti i sa kojima se onda lako može saosećati. U konkretnom slučaju serije Magpie Murders to je urađeno na dva nivoa – kroz priču nas vodi Suzan Rajlend, urednica u književnoj kući koja je neposredno sarađivala sa preminulim, pritom ona je brbljiva, brzopleta, isključiva, iritantno uporna, ne preterano nežna prema bližnjima, dok je preminuli, književni superstar Alan Konvej, naprosto bio užasna osoba sa jakim porivom da se odvratno, okrutno i krajnje sebično ophodi prema svima koji dospeju u njegov univerzum napaćenih satelita, i u profesionalnoj i u ličnoj/privatnoj/intimnoj ravni njegovog bitisanja. U tom smislu, a to se odnosi i na zbivanja u istom tom naoko uspavanom gradiću u dimenziji koja pokriva priču tog nedovršenog romana preminulog, Magpie Murders je učinkovita, a krajnje jednostavno ustrojena studija dovoljno živopisnih karaktera u dovoljno intrigantnim situacijama, koje čitaoci lako mogu da prepoznaju kao nešto na šta i sami makar povremeno i barem u izvesnoj meri i sami nailaze tokom svojih svakodnevica.

Na ovo se nadograđuje na prvom mestu Horovicovo umeće da stvori ubedljivu iluziju stvarnosti; retko smo sami svedoci događaja kao što su sumnjiva samoubistva ili misteriozna ubistva, ali ne treba poseban napor da se zamisli da je tako nešto ipak lako moguće i u stvarnosnoj dimenziji života “običnijih” stanovnika ove planete. Tu možemo da zastanemo i navedemo reči autorke koja zapaženo dela u okviru pomenutog žanra – u pitanju je Nikola Apson, koja je, između ostalog, osmislila i napisala primećen i osoben serijal sa takođe jakim uplivom metatekstualnosti – njena junakinja je škotsko briljantno pero upravo tog žanrovskog određenja, Džozefin Ti (koja je zaista postojala i stvarala – kod nas je pre dve-tri decenije, u izdanju kuće Clio, objavljena njena vrhunska misterija Kći vremena). Upravo je Nikola Apson jednom prilikom istakla sledeće: “Devedeset devet odsto autora koji pišu kriminalističku prozu zaobilaze ono zlatno pravilo ‘piši o onome što poznaješ/ono što znaš’. Većina nas je imala dovoljno sreće da izbegne lično iskustvo kada su u pitanju nasilne smrti i ostali zločini, ali mi moramo da ubedimo čitaoca da naše priče odražavaju život, i stoga je od vitalne važnosti da postavka, likovi i zaplet deluju udruženim snagama kako bi se stiglo do cilja – stvaranja opipljive stvarnosti. Što se mene tiče, polazna tačka svake knjige je osećanje za mesto: bez obzira da li se radi o izmaštanoj ili stvarnoj lokaciji, ja želim da čitalac udiše isti vazduh kao i moji likovi, da živi u prostorijama za koje su ti likovi odabrali potreban nameštaj. Ta postavka ima snažan uticaj na atmosferu knjige i ljude koji u njoj ‘žive’, jer ona ukorenjuje tragove u svakodnevici – te je onda i, sama po sebi, akter u priči te knjige.”

Ako sagledano postignuto i iz tog ugla, Magpie Muders je (kao ekranizacija) pun pogodak bez ijedne iole slabije tačke u tom ipak usložnjenom tkanju priče/misterije koja se (kako joj datosti nalažu) lako konzumira, a koja, pak, iziskuje podosta veštine da se postavi i izgradi bez trunke paradiranja vlastitim umećima i mogućnostima. Dodajmo tome i još jednu maestralnu ulogu Lesli Menvil, koja nanovo poentira na temu glume sa brzom i svrsishodnom reakcijom, u savršenom skladu sa tonom i žanrovskim “pakovanjem priče”, režiju Pitera Katanea (reditelja britanskog i svetskog bioskopskog hita Do gole kože / The Full Monty), dovoljno maštovito izatkanu misteriju, opor humor, dinamično pripovedanje, nadahnutu igru zakonitostima mikro-žanra i nasleđa na koje autori mogu da se oslone i na koje onda barem povremeno, a naročito u atmosferi već pominjane metatekstualnosti, moraju da referišu, a posebno mesto zauzima fino gradirana žovijalnost, utemeljena ponajpre u diskretnu, a šarmantnu i blagotvornu sprdnju uperenu prema žanru, gledalačkim navikama, tropama, opštim mestima i falinkama kao konstanti ljudske prirode. I tu onda možemo da napravimo pun krug i vratimo se na početak i Agatu Kristi, koju je, kao i njeno delo, krasilo sve upravo pobrojano.