Ruski predsednik i kraljica Holandije, nasmejani, zajedno otvaraju jedan muzej u Amsterdamu. Vest koja je danas potpuno nemoguća, ne samo zato što je kraljica Beatris abdicirala u korist svog sina, objavljena je 2009. Tada su, u vreme “ljubavi” između Zapada i Rusije, predsednik Dmitrij Medvedev i kraljica Beatris otvorili Hermitage Amsterdam, istureno odeljenje najslavnijeg ruskog muzeja sa sedištem u Sankt Peterburgu. Odnosi Rusije i Holandije danas su daleko od normalnih, ali u Amsterdamu i dalje možete da pogledate dela Rembranta i ostalih slavnih slikara iz kolekcije ruskog Ermitaža. Muzej se nalazi u Amstelhofu, u klasicističkoj zgradi iz 1861. Zvanična je ispostava Ermitaža u Sankt Peterburgu, što će reći da sveopšte sankcije protiv Rusije u ovom slučaju nisu aktivirane.
Jedna od najzapaženijih izložbi u ovom muzeju otvorena je u septembru 2019, pre pandemije i rata u Ukrajini. “Jewels! The Glitter of the Russian Court” bio je naziv izložbe koja je trebalo da obeleži 10 godina od osnivanja muzeja i pojasni komplikovane odnose ruskog plemstva i holandske kraljevske porodice kroz vekove.
Od izloženih slika najviše pažnje mi je privuklo Žrtvovanje Ifigenije Jana Stena, holandskog majstora iz 17. veka, na kojoj je scena iz grčke mitologije prema kojoj je Agamemnon, kralj Mikene i vođa Grka u napadu na Troju, žrtvovao svoju ćerku Ifigeniju kako bi umilostivio bogove pred vojni pohod. Druga verzija događaja kaže da je surovi kralj ubio svoju ćerku jer je ova planirala da se uda za Ahila. Na pitanje mojih ćerki kako to da tako zanimljiv detalj nije prikazan u filmu Troja, nisam imao odgovor. Slično kao i u slučaju čuvene slike Laokon: trojanski sveštenik Laokon savetovao je kralja Prijama da ne unosi Trojanskog konja u grad i tada izgovorio čuvenu rečenicu “Čuvaj se Danajaca i kad darove nose!”, a u filmu je upravo suprotno, sveštenik je savetovao da se fatalni “konj” unese u Troju.
Nedaleko od amsterdamskog Ermitaža, na svega par minuta hoda, nalazi se Jevrejski istorijski muzej, jedan od najbolje organizovanih tematskih muzeja koje sam imao prilike da posetim.
Muzej svedoči o bogatoj i dramatičnoj istoriji ovog naroda u Holandiji tokom proteklih nekoliko vekova. Kada su Sefardi 1492. proterani iz Španije i Portugala, mnogi od njih su našli utočište u Holandiji. Kasnije su iz Nemačke došli i Jevreji Aškenazi. Bogati verski i kulturni život, predrasude, elita, sirotinja, sinagoge, jevrejske četvrti, emancipacija, dijamanti, uticaj u kolonijama od Surinama do Indonezije… Svaki deo ima multimedijalni segment koji objašnjava neki predmet izložen u muzeju, prikazuje fotografije iz tog perioda, dokumentarni filmski materijal o tom događaju ili epohi (ako je reč o 20. veku) i intervju sa nekim od svedoka ili učesnika.
U delu koji se bavi životom Jevreja u Holandiji između dva rata, naišao sam na amaterski film o životu porodice Frank iz sela Ohten u kojem su oni bili jedini Jevreji. Dok su svi čuli za Anu Frank i njene dnevnike, a kuću u kojoj se skrivala nesrećna devojčica godišnje posete milioni turista (svi termini su prodati onlajn nedeljama unapred), o ovoj porodici Frank malo se zna. Samuel Frank pasionirano se bavio amaterskim filmom i snimao je prizore iz života svoje porodice i sela u kojem su stanovali. Godine 1943. odvedeni su u sabirni logor Vesterbork a odatle u Sobibor, gde su supruga i ćerke odmah po silasku iz vagona – ugušene u gasnoj komori. Isto se desilo i ocu par meseci kasnije. Vesela igra devojčica, koje su po sećanju njihove dadilje uzbuđeno mahale i uzvikivale “Idemo autobusom!” kad su ih odvodili u Vesterbork, duboko me je potresla. U filmu koji je snimao njihov otac, one se bezbrižno igraju, preskaču konopac, voze bicikl, klizaju po zaleđenom jezeru, pomažu tati u gradnji zida…
Jedan od sačuvanih filmova prikazuje i “vežbu sakrivanja” jedne jevrejske porodice koja je kod svojih prijatelja pokušala da preživi rat. Nesrećna porodica je otkrivena i poslata u smrt, ali je film preživeo kao jezivo svedočanstvo o jednom vremenu. Tu je i intervju sa dve sestre koje su se dugo skrivale na tavanu kuće u čijem prizemlju je bila smeštena nemačka vojska. One su na sreću preživele i posle rata otišle u SAD.
U Jevrejskoj četvrti ispred zgrada koje okružuju muzej u pločnike su ugrađeni “kameni spoticanja” koji govore o tome da su u zgradama i kućama ispred kojih se nalaze živele neke jevrejske porodice koje su nestale u Holokaustu.
Sa druge strane ulice nalazi se Portugalska sinagoga koju su Jevreji Sefardi zagradili 1675. Hram je preživeo mnoge krize i ratove, na kraju i Holokaust, pa i danas služi kao mesto bogosluženja za ovdašnje vernike. Na ulazu sam dobio “kipu”, tradicionalnu jevrejsku kapicu kojom sam prekrio glavu i ušao u impozantno zdanje, sve u drvetu, potpuno fasciniran kako je ostalo ovako sačuvano kroz sve što se ovdašnjim Jevrejima dešavalo proteklih nekoliko vekova.
U samom centru grada, na Trgu Dam u Novoj crkvi (Niuewe Kerk), istoj onoj u kojoj je 1948. krunisana holandska kraljica Julijana (1909–2004), organizovana je izložba posvećena njoj. Došla je na čelo kraljevine nakon abdikacije njene majke kraljice Vilhelmine, a otišla je sa prestola pošto je 1980. abdidicirala u korist svoje ćerke kraljice Beatris, koja je opet 2013. krunu prepustila svom sinu Vilijemu Aleksandru. Za razliku od većine evropskih monarha, kraljevska porodica u Holandiji ne čeka smrt vladara da bi novi došao na tron (takozvani “sindrom princa Čarlsa”), nego svako od njih abdicira u godinama kada proceni da je bolje da naslednici stave krunu na glavu…
Izložba u impozantnom zdanju Nove crkve svedoči o životu kraljice koja je obeležila ceo 20. vek. Privukla mi je pažnju priča o venčanju buduće kraljice, a onda sam shvatio da je njen život bio uzbudljiv poput nekakvog akcionog filma. Kako je bio tadašnji običaj, kada je došlo vreme za to, kraljica Vilhelmina započela je potragu za suprugom za svoju kćerku. To nije bilo lako, pošto je tražen protestantski princ koji bi odgovarao očekivanjima strogo religioznog dvora. Razni plemići, od Ujedinjenog Kraljevstva do Švedske, bili su razmatrani, ali većina je bila odbijena od strane mlade Julijane. Godine 1936. na 4. Zimskim olimpijskim igrama u Garmiš-Partenkirhenu (te godine i Letnje olimpijske igre održane su u Hitlerovoj Nemačkoj, u Berlinu) Julijana je upoznala princa Bernharda od Lipe-Bisterfelda. Kraljica Vilhelmina ga je videla kao dobrog kandidata i 8. septembra iste godine objavljena je veridba. U dokumentu potpisanom pre samog čina veridbe, kraljica Vilhelmina je svom zetu tačno odredila šta sme i šta ne sme da radi i koju količinu novca može da očekuje od dvora. Venčali su se 1937. a veliki broj Holanđana bio je nezadovoljan činjenicom da muž buduće kraljice dolazi iz sve agresivnije Hitlerove Nemačke.
Mišljenje naroda o njemu promenilo se nabolje nakon nemačkog napada 10. maja 1940. Julijana i Bernhard su sa svojim ćerkama pobegli u egzil, prvo u Veliku Britaniju potom i preko okeana u Kanadu.
Uoči rođenja Julijaninog trećeg deteta, generalni guverner Kanade Aleksander Kembridž proglasio je sobu u kojoj je princeza Julijana rodila kćerku privremeno delom holandske teritorije, kako bi novorođenče bilo rođeno “na domaćem tlu” i da bi tako imalo mesto u naslednom nizu. To je bio uobičajen postupak u to vreme: identično je uradio Čerčil kada je sprat u hotelu Kleridžis u Londonu privremeno proglasio teritorijom Jugoslavije pre nego što se 1945. u apartmanu 212 rodio Aleksandar Karađorđević. Julijana se 2. maja 1945. pre zvaničnog kraja rata u Evropi vojnim avionom zajedno sa svojom majkom vratila na oslobođenu teritoriju Holandije i uspostavila privremenu vladu. Svoju zahvalnost Kanađanima izrazila je slanjem 100.000 lala Otavi. Sledeće godine poslala je 20.500 lukovica lala, s molbom da deo bude posađen ispred bolnice u kojoj je rodila svoje treće dete i obećanjem da će slati lale svake godine svoga života kao znak zahvalnosti. Od tada, Otava svake godine ugošćuje Festival lala.
Tokom poslednje trudnoće Julijana se zarazila rubeolama i devojčica rođena 1947. nazvana Kristina imala je kataraktu na oba oka i bila gotovo potpuno slepa. Julijana je postala opsednuta ćerkinom bolešću i krenula da traži različite alternativne načine za lečenje, između ostalog i od kontroverzne isceliteljke Gret Hofmans, koju je poput nekakvog ženskog Raspućina uselila na dvor, što je izazvalo revolt javnosti i ustavnu krizu. Nakon proglašenja nezavisnosti nekadašnje holandske kolonije Indonezije, kraljica Vilhelmina je abdicirala i krunu predala Julijani.
Ubrzo je stigla i nova katastrofa, 31. januara 1953. Holandiju je pogodila najjača oluja u prethodnih pet vekova, više od dve hiljade ljudi se udavilo a deset hiljada ostalo zarobljeno i okruženo vodom nakon što su se srušile brane i potopile veliki deo zemlje. Kraljica je lično, odevena u čizme i stari kaput, nosila hranu i odeću žrtvama poplava, što je uvećalo njenu popularnost i bacilo u zaborav skandal sa Gret Hofmans.
Međutim, već 1963. Holandiju je potresla još jedna kriza: kraljičina ćerka, princeza Irena, prešla je u katoličanstvo i udala se za katoličkog princa Karlosa Burbonskog, što je podgrejalo stara sećanja na krvave ratove za nezavisnost od Španije. Još jedan sličan skandal izbio je u julu 1965, kada je objavljena veridba princeze i buduće kraljice Beatris i nemačkog diplomate Klausa fon Amsberga, za kojeg se ispostavilo da je bio član Hitler Jugenda a sumnjalo se i da je bio nacista. Izbile su demonstracije i mnogi su verovali da će Beatris biti poslednji monarh iz dinastije Oranje-Nassau. Rođenje sina princeze Beatris, prvog muškog naslednika holandskog trona u 116 godina, princa Vilijema Aleksandra (sadašnjeg kralja), izazvalo je pravo oduševljenje u zemlji, i dinastija je opet postala omiljena. Ali ne zadugo, skandal je opet potresao kraljevsku porodicu kada je otkriveno da je Julijanin suprug Bernhard primio mito u vrednosti od 1,1 miliona američkih dolara od američke kompanije Lockheed Corporations kako bi nagovorio vladu Holandije da kupi njihove vojne avione. Ubrzo se saznalo i za dve vanbračne ćerke koje je Bernhard dobio za vreme braka sa Julijanom. Čitajući sve to, pomislio sam koliko malo znamo o holandskoj kraljevskoj porodici, čija je istorija u 20. veku još uzbudljivija od britanske, i kako bi sasvim sigurno neka njihova verzija serije The Crown bila planetarni hit.
U pesmi Amsterdam Bora Čorba je 1986, u vreme dekadentnih godina uoči raspada SFRJ, pevao o marihuani i prostitutkama, tada već legalizovanim u ovom gradu. Dok se vraćamo ka hotelu, pričamo kako je malo gradova u Evropi sa toliko zaštitnih simbola: pored “trave”, “izloga”, multikulturalnosti, kanala, bicikala, klompi, sira, vetrenjača i Van Goga, tu su i cvetne pijace sa hiljadama lukovica lala i ostalih živopisnih cvećki…
Iako sam više puta bio u dva najveća i najpoznatija amsterdamska muzeja, Van Gogh Museum i Rijksmuseum (u kojem je pre dve nedelje otvorena Vermerova izložba), poželeo sam da odem ponovo, ali u oba su (kao i u slučaju Kuće Ane Frank), svi termini bili bukirani više dana unapred. Takozvani “osvetnički turizam”, termin skovan za one koji nakon pandemije nemilice putuju da bi nadoknadili dve godine “koje su pojeli virusi”, doprineo je i ovom fenomenu na koji nisam nailazio nikada ranije. Poslao sam mejl pres-službama oba muzeja i od jedne odmah dobio odgovor sa su im termini popunjeni i za novinare, a od druge je odgovor stigao kada smo se već vratili u Srbiju. Savet budućim putnicima u Amsterdam: bukirajte posete najvećim muzejima nedeljama ranije jer inače nećete biti u prilici da ih obiđete.
Za kraj još jedna zanimljiva i neočekivana priča iz samog srca Amsterdama. Par koraka od glavne šoping ulice nalazi se Begijnhof , čudesno mirno dvorište sa besprekorno zelenom travom, okruženo kućama iz 14. veka u kojima su nekada živele begine. One su bile udovice ili devojke koje su se obavezale na celibat, ali nisu bile članice nijednog monaškog reda. Begine su se kao laikinje držale celibata dok su živele u zajednici beginažu, ali su je mogle slobodno napustiti i venčati se. Poslednja amsterdamska begina umrla je 1971, ali i danas u ovom dvorištu od 110 stanara njih 105 su žene. ¶
