Dva povoda našem razgovoru – jednomesečna Izložba modnog crteža u beogradskoj galeriji “Haos” i nedavno završena Beogradska nedelja mode – nametnula su nam temu o modi i slikarstvu.
Lepo, skladno, jednostavno, originalno, reči su na koje pomišljamo kada gledamo i nosimo modele Dragane Ognjenović, dizajnerke koja svojom prefinjenom, svedenom, minimalističkom odećom već decenijama dominira našim modnim prostorom. U javnosti je manje poznato da je Dragana po obrazovanju slikarka, kao i da je to obeležilo njen nesvakidašnji put.
Manifestacija Beogradska nedelja mode počela je pre 25 godina modnom revijom Dragane Ognjenović. Priča da je, kad ju je pozvao Nenad Radujević, osnivač Beogradske nedelje mode, imala spremnu reviju namenjenu Studentskom kulturnom centru. “Rekla sam mu da mi pošalje logotip, dodala sam ga na već za štampu spreman katalog za tu reviju i – tako je počelo”, kaže Dragana Ognjenović.
Njena izložba u galeriji “Haos” 2009. godine Kroj kao crtež, po rečima Borke Božović, vlasnice ove galerije, bila je prva postavka modnog crteža u našim likovnim prostorima.
“Došla sam sa dva puna kamiona nečega, Borka je napravila izbor i izložbu. Mnogo je cenim i poštujem njen stav i hrabrost, doslednost, znanje i talenat. Crtež je deo mog života, ja bez sveske nigde ne idem, sa mnom je i danju i noću. Olovka mora da bude ta moja; kada nešto čekam, ja crtam, volim putovanja avionom zato što tada imam najviše vremena. Za svaki moj odevni predmet moram da imam predložak. Naravno, prvi crtež nije i jedini, slede novi i novi, kada počinju da se lome materijali i postaju oblici. Ne odvajam se od crteža i lepo mi je sa tim. Sada postoje razne digitalne varijante zapisa, ali to ne dostiže taj život koji ima crtež na papiru. Dobar papir i dobra olovka nemaju zamenu.”
Dragana Ognjenović je svojevremeno konkurisala na Fakultet likovnih umetnosti i Fakultet primenjene umetnosti, i na oba je primljena. “Odlučila sam se za Fakultet likovnih umetnosti zato što mi se više dopadao način na koji se tamo izučavalo crtanje i slikanje. Meni važni profesori od kojih sam mnogo naučila su Svetozar Čvorović, Momčilo Antonović, Ljubomir Gligorijević, Ivana Ćelić i Anđelka Bojović, koja mi je posebno važna: delikatna duša, uvek se stavi u ulogu tog nekog ko je preko puta nje, ali ga i izazove da izađe iz svoje zone konfora.”
Kaže da je kao studentkinja “bila veoma spontana” i da joj je smetalo kad bi joj neki profesori na Fakultetu primenjenih umetnosti, gde je studirala nakon Fakulteta likovnih, sugerisali kako da radi. “Pristup im je bio nekako suviše školski, utegnut nizom pravila, a to za kreaciju nikako nije bilo dobro. Brzo sam shvatila da ne umem da radim po diktatu, da moram da poslušam sebe, zato sam stil gradila kroz svoja osećanja. Bilo mi je potrebno da se vratim na Fakultet likovnih umetnosti, da magistriram, da preispitam te meni i drugima zanimljive granice između mode i umetnosti. Osećala sam da mi nedostaje akademski pristup, promišljanje i razgovor sa specifičnim ljudima koji su osetljivi na umetnost, jer kada uronite u te teme, udaljite se od svakodnevice i život dobije neki drugi, produbljeniji smisao.”
Neizbežna tema su njene boje, bela i crna sa po kojom sivom i pastelnom, i svedena forma njenih radova, likovna poetika koja je njen zaštitni znak.
“Mislim da je to što radim duboko utkano u nas same, da je to na neki način deo našeg folklora. Kada pogledate malo dublje, oseća se to crno kroz naš narod, kroz našu istoriju, koja je često bila farbana u crno. Bele su obavezni deo moje palete, moje ljubavi za različite nijanse, kojih u njima ima neverovatna količina. Prelepe su u komunikaciji sa jutarnjim ili popodnevnim svetlom, tamom, kada dobiju neke nežne pastelne tonove. Retko koristim čistu cinkovu belu, a možemo da ih tražimo i u nekom belom platnu, kao početku svake kreacije, u sirovim materijalima i tkaninama, u nečem organskom.”
Izložbe Dragane Ognjenović su bile zapažene isto koliko i njene revije.
U Galeriji FLU održana je 2013. godine izložba-performans Konstrukcija – vizuelni dijalog. U prostoru su bile bele lutke u belim haljinama između kojih se odvijala modna revija mahom u crnom. Svi detalji su bili efektni i dovedeni do savršenstva, svetlu i senki je posvećena velika pažnja, zvuku takođe, kao i šminki manekenki.
“Kompletan doživljaj izložbe glavni je razlog zašto nekog uvodim u svoj svet. Super je da ljudi prepoznaju odeću kao takvu, ali je zaista bitno da dobiju više, da zajedno uživamo u ambijentu, svetlu, muzici, šumovima. Potrebno mi je da makar za trenutak promenim svakodnevicu.”
Sledeće godine, takođe na Fakultetu likovnih umetnosti, u Klubu “Akademija”, srele su se dve izuzetne ličnosti, slikarka raskošnog kolorita i žestoke ekspresije Vesna Knežević i svedena Dragana Ognjenović. I potrudile su se da kroz crveno i crno, razlepršane slike i pokret sofisticiranih oblika odeće, kroz vreme, emocije, estetiku, istraže slojevitost tog značajnog mesta za beogradsku andergraund scenu.
“Znala sam za Vesninu izložbu i često prolazeći tuda, odlagala da je posetim, a onda se nenadano dogodio susret i ja sam se momentalno zaljubila i u taj prostor i u tu postavku. Dopalo mi se što je ona vrlo različita od svega što ja radim, i to nas je veoma zbližilo. Dve jake ličnosti, a nismo se posvađale. Često se u takvim umetničkim kolaboracijama dešavaju razlazi, ali kada nemate izraženu sujetu i kada ste svesni sebe i svojih vrednosti, ne može niko ništa da vam oduzme, samo će vaša zamisao da poraste, da se oplemeni. Mi ćemo opet raditi zajedno, jedva čekam, obožavam njen temperament, dobronamernost, beline, i kada ih ima i kada ih nema, tu ekspresiju koju donosi i raznosi.”
U Muzeju nauke i tehnike i u Galeriji “Zvono” održana je izložba Otisci/Sklapanje/Rasklapanje/Utisci, sa koncertom na orguljama koje su eksponat muzeja.
“Bila je to priča o procesu nastajanja odevnog predmeta: na velika slikarska platna koja su se nalazila na dugačkom stolu, postavljeni su pojedini delovi odeće, a kompletirali su se na modelima. Na kraju performansa su ostala samo platna na kojima su bili obrisi modnih detalja, pa smo ih sa poda podigli na zidove u Galeriji Zvono, kao zbir otisaka i utisaka, koji su ostali zabeleženi na mestu gde je neko boravio.”
U domenu skulpturalnosti, Dragana Ognjenović se izrazila kolekcijama nakita i kućnog dizajna. I tu je izražen njen kreativni zaštitni znak: originalno, svedeno i efektno. Najpre je predmete pravila ručno sama, a kasnije su nastale serije. Nakit se dogodio kao prirodna pratnja odeći.
“Kada crtam, smišljam zajedno haljine, nakit i predmete, sve što mi je bitno u tom trenutku. Tako, kad sam sređivala svoju prodavnicu, bila mi je potrebna stolica, pa sto i ono šta će da se nalazi na njemu, na primer, šoljice za kafu. Onda to nacrtam. A za nakit asocijacije mi samo lete. Desi mi se da neko, dok izrađuje ono što sam zamislila, zatupi moju ideju, zaobli je ili ugladi, a komad mora da sadrži i stav, zato što je po tome poseban.”
U svet mode Dragana Ognjenović je ušla 1992. godine revijom u Studentskom kulturnom centru i donela svežinu na našu modnu scenu. Danas su dovoljni inicijali D. O. pa da se zna o kome i o čemu se radi. Jer, njen stav je jedinstven upravo zato što nije podlegla trendovima i sugestijama. Radila je i po nekoliko kolekcija godišnje osluškujući jedino ono što je imala da joj kaže njena publika. Njen svaki nastup, revija ili izložba ispunjeni su do poslednjeg mesta.
“Uživam u ljudima zato što su mi oni omogućili da opstanem. U tom smislu sam vrlo emotivna. Nagrada mi je to što uspevamo da razgovaramo i razmenjujemo misli. Pokušavam da ispunim želje moje publike, a time produžavam i svoj umetnički život.”
