Efektno, a i učinkovito

Čisto konteksta radi, ovaj diptih-prikaz mogao bi i, evo, upravo i kreće kratkim a posve jasnim sudom o filmskom stanju stvari u susednoj nam zemlji – već neko vreme i hrvatski film je u upadljivoj potrazi za dovoljno uverljivim i dovoljno upadljivim identitetom, a kriza je očigledna i u oba obično oprečna, ako ne i otvoreno suprostavljena ugla te slike – na planu arthaus ostvarenja (kojima je ipak donekle lakše jer, naprosto, festivala ovog ili onog tipa, ovog ili onog opsega u frapantnom je broju širom planete, te gotovo da nema filma koji nije negde udomljen, na nekoj od filmskih smotri), a još izraženije na planu beskrajne potrage za tajnom stvaranja efektnog i unosnog repertoarskog filma krupnih komercijalnih ambicija. U tom i takvom kontekstu javljaju se dva sasvim kvalitetna i uspela nova hrvatska filma, oba prikazana u sklopu programa nedavno okončanog 28. Festivala autorskog filma u Beogradu.

Stric, koprodukcija Hrvatske i Srbije (dakle, nastao uz podršku i FCS-a), čiji su ključni autori Andrija Mardešić i David Kapac, donosi iskrene pohvale vredan spoj autorske osvešćenosti i žanrovske preciznosti, što ga onda, između ostalog, čini i prilično apartnom pojavom u uobičajenim ponudama festivala usmerenih prevashodno na arthaus izraz. U konkretnom primeru Strica to je u delo sprovedeno kroz kriptičnu priču, ciljano krcatu nejasnoćama, motivskim, tematskim, značenjskim…, uz to naglašeno kamereno postavljeno, što onda daje za pravo da se (mada je to ovde suštinski efemerna odrednica) ovo ostvarenje nađe i u skupu filmova označenih sintagmom “korona-filmovi” (da pojasnimo, to nisu nužno niti isključivo filmovi i pošasti tog virusa, ne moraju čak ni da se ni na retke mahove dotaknu tog fenomena, već se tu na prvom mestu misli na dimenziju produkcione i praktične izvodljivosti imajući namete korone u vidu). Sam zaplet je, dakle, svesno rudimentaran i enigmatičan, i vrti se oko začudne porodice, stilizovane u odevnom duhu i ruhu osamdesetih godina dvadesetog veka, koja iz isprva posve maglovitih pobuda pristaje da dan za danom stricu koji povremeno stiže u posetu sa gastarbajterskog kuluka u (naravno, mitskoj) Nemačkoj ispuni i najsitniji hir i priredi božićnu večeru po želji, po očito već poznatom “scenariju”. Zastanemo li tu na razotkrivanju polazišta zapleta i sinopsisa, možemo da se usredsredimo na ono što Strica izdvaja ne samo iz hrvatskog, već i (ponovo mitskog) regionalnog filmskog konteksta.

Naime, premda kostimi bude asocijaciju na adventske i heimat modne izbore, Stric lokalnom koloritu i mentalitetu, baš kao i doživljaju filma na obližnjim nam prostorima, prilagođava ipak ono što verziraniji filmofili prepoznaju kao (ovde, krajnje smislen i blagotvoran) uticaj baštine takozvanog grčkog uvrnutog talasa (Greek weird wave), uz ponešto upliva opažanog i u nekim od ranijih dela Mihaela Hanekea. Sam spoj upravo iznetog izrodio je upečatljivu mešavinu u kojoj sve “pije vodu”, uključujući narečenu stilizaciju, a na to se zdravo nadovezuje i ta žanrovska učinkovitost mikro-trilera, ovde data u vidu filma koji počiva na filmu sa samo pet aktera. Istina, u nekom trenutku Stric krene da se odveć bavi samim sobom, sopstvenom brzopoteznom mitologijom, ali, sa druge strane, svakako ima rezona i osnova da se pohvali koloritno sugestivan doprinos ovdašnjeg direktora fotografije, dok dodatni darovi i poente tog vrlo dobrog filma stižu iz značenjske dimenzije – očito autoritarni i sadistički stric svoje srodnike drži u toj temporalnoj stupici, gde oni, poput mnogobrojnjih nas i ovde, žive kao zarobljenici viška (ličnih i opštih) istorija, te prošlosti koja to zbilja nikada nije ni postala, te se onda prirodno ima proživljavati iznova i iznova.

1669821900-sigurno-mjesto-foto-promo

A na aspekt ličnog u potpunosti i poprilično drastično je fokusirano Sigurno mjesto, celovečernji igrani prvenac Juraja Lerotića, koji se “drznuo” da se usudi na teritoriju koja je onomad, u danima, sedmicama i mesecima nakon kanske premijere Sobe moga sina Nanija Moretija bila temeljno preispitivana i vagana; da pojednostavimo, oba filma povezuje udarni motiv samoubistva očigledno bliske i drage osobe, i u periodu medijske priče o Moretijevom filmu upravo je to stavljano u žižu – u kojoj meri je etično praviti filmove o temi koja nužno, sama po sebi, gledaoce usmerava u pravcu prevashodno emocionalne reakcije nečega što je tako lako pojmljivo, pri čemu u trenu u zasenak padaju sami kinestetski dometi konkretnog filma, šta je tu zaista film, a šta možda i igranje i na sveprisutne emocije. Kada je u pitanju Lerotićevo Sigurno mjesto, na sreću, ovaj film može da se podiči finom ravnotežom, znalački postavljenom i do same odjavne špice održavanom, između onoga o čemu ovaj film na prvom mestu govori i filmskog izvođenja i upotrebe tako pipavog polaznog “materijala”. Na toj tački Sigurno mjesto nepobitno ubedljivo poentira – ostavlja utisak (pa bila “samo” to i dugotrajnija iluzija) iskrenosti i nepatvorenosti, da gledalac ima snažnu impresiju da je autor (scenarista-reditelj) dosta vešto stvorio film o onome što ga zaista boli i dotiče, te što onda sagledava kao podatnu “građu” za ostvarenje koje (makar tokom ta 103 minuta trajanja) vraća tamo gde je (ponajpre narativnom) filmu neizostavno mesto, u dimenziji emocionalnog odgovora na film koji se issključivo i bavi emocijama i emocionalnim reakcijama.

A sam zaplet ovde je čvrsto “prikovan” uz motiv samoubistva brata, uz detajističku “anamnezu” tog konkretnog slučaja padanja u tamu, i to tamu u čijem se sedištu krije kanda i ponajveća i možda jedina od svih zbilja značajnjih nam sloboda – sloboda da se okonča vlastiti život, bez obzira na jad koji sleduje onima koji ostaju iza nas. Lerotić je izraz ogolio do gotovo pa dokumentarističkog naturalizma, lišenog svega suštinski nepotrebnog, te se ovaj film može posmatrati i kao diskretno lirska i lirična varijacija na dokudramu ili još bolje i preciznije – psiho-dramu, kao deo psihijatrijskog oruđa, gde se čvorište i bol proživljaju iznova i isteruju na čistini, ne bi li se stiglo do oporavka i kakvog-takvog spokoja, barem samo privremenog ili na dovoljno česte mahove. Taj postupak je i ovde junački izveden u delo uz verističku i gotovo pa na šapat svedenu glumu udarnog trojca (sam Lerotić, Snježana Sinovčić Šiškov i Goran Marković). Lerotić i pri takvom ustrojstvu pronalazi vremena i prostora za finese – kao što su, recimo, efektni refrenski učestali prizori kroz staklo/ prozore/ staklene pregrade, čime se sugeriše taj tihi a u trenu bolni i spoznatljivi užas kao posledice nametnute pasivizirane pozicije sa koje katkad moramo da posmatramo bol bližnjih i voljenih, i tu pomoći nema ni od bratovljeve silne, instiktivne proaktivnosti, niti majčinog pragmatizma, a čemu smo svedoci u Sigurnom mjestu. Film posebno upečatljivi emocionalni krešendo postiže gde je i najvažnije, u samoj završnici završnice, kada u jednoj mikro-sceni oživi fotografija sa nedavnog letnjeg odmora braće. U tom trenutku gledaoci ostaju da sami sa sobom izađu na kraj sa pominjanom etičkom pitalicom koju je pokrenuo, između ostalih, i pominjani Moretijev film, naravno, uz svest da, ako ćemo pošteno, nema tog filma koji zaista može da pruži potpuno precizan odgovor na tu dubiozu, baš kao što to, uz sve svoje kvalitete, to ne može ni Sigurno mjesto, vrlo dobar i posve zreo film, kome prvenstveno smeta neodmeren i u biti sasvim nepotreban medijski i drugi hajp. Ali to je neka već, recimo, peta priča.