Autoritarnost je najbolji prediktor stava prema smrtnoj kazni – autoritarne ličnosti su u velikoj većini za nju. Isto važi i za stranke sa desnice
Beograd 30.09.2017.Ivan Jankovic, advokat…
Smrtna kazna je u Srbiji ukinuta pre dvadeset godina, 26. februara 2002. Ključni razlog za njeno ukidanje bila je želja, ali i potreba, da Srbija izađe iz dotadašnje izolacije i krene putem evropskih integracija. Naime, abolicija smrtne kazne bila je (i jeste) izričit uslov za članstvo u Savetu Evrope. Sve istočnoevropske države, s izuzetkom Belorusije, pošle su tim putem mnogo ranije i sve one su smrtnu kaznu ukinule pre kraja 20. veka. (Rusija je još nije ukinula, ali je 1995. godine proglasila moratorijum, potvrđen odlukom Ustavnog suda 2009.)
Sve ove abolicije su sprovedene nasuprot javnom mnenju koje je u velikoj većini podržavalo smrtnu kaznu. Zato pitanje abolicije nije iznošeno na referendume nego su o njemu odlučivali parlamenti ili ustavni sudovi. Kada se 2002. u Narodnoj skupštini glasalo za ukidanje smrtne kazne i srpski političari su pretpostavljali da bi građani bili protiv takve odluke. Međutim, jedno istraživanje javnog mnenja koje je te godine sproveo Beogradski centar za ljudska prava, pokazalo je da u Srbiji nema većine za smrtnu kaznu. Ispitanici su bili za smrtnu kaznu u istom procentu (43 odsto) kao i protiv nje (neodlučnih je bilo 14 odsto).
Ovaj, za bivše komunističke zemlje atipičan stav javnosti prema smrtnoj kazni, nastavio se i u narednom periodu. Štaviše, u pojedinim godinama (2007, 2009, 2011) većina ispitanika je bila protiv smrtne kazne, a i kada nije, brojevi pristalica i protivnika smrtne kazne bili su približni. Bilo je to vreme optimizma, izazvanog padom Miloševićevog režima, kada je velika većina birača iskreno želela da Srbija pristupi Evropskoj Uniji (te 2002. godine, za pristupanje je bilo čak 75 odsto građana).
Ovakvo stanje je bitno promenjeno 2014. godine, od kada u Srbiji postoji ubedljiva većina za ponovno uvođenje smrtne kazne. Pristalice smrtne kazne od tada čine apsolutnu većinu (preko 50 odsto) ispitanika, dok su njeni protivnici u ubedljivoj manjini (između 20 i 30 odsto), a neodlučnih ima oko 20 odsto.
lkl2…
Ovu promenu je najlakše objasniti dolaskom na vlast Srpske napredne stranke i s njim povezanog porasta autoritarnosti u svim sferama života. Autoritarnost je najbolji prediktor stava prema smrtnoj kazni – autoritarne ličnosti su u velikoj većini za nju. U prilog ovakvom tumačenju idu rezultati iskazani prema partiji za koju su ispitanici glasali ove godine. Glasači dveju partija na vlasti (SNS i SPS), kao i uvek, podržavaju smrtnu kaznu u velikoj većini (SNS – 62 odsto, SPS – 54 odsto). Isto važi i za opozicione stranke sa desnice: Zavetnici 73 odsto, Dveri 66 odsto, Nada i dr. 62 odsto. U većini su protiv smrtne kazne samo glasači opozicionih stranaka sa levice: Ujedinjeni za pobedu Srbije – 40 odsto (za smrtnu kaznu 36 odsto, neodlučni 24 odsto) i, naročito, koalicije Moramo – 64 odsto protiv, 25 odsto za i 11 odsto neodlučnih.
Povod za ovaj osvrt na stavove prema smrtnoj kazni u srpskom društvu je Svetski (i Evropski) dan protiv smrtne kazne, koji se obeležava 10. oktobra. Za Evropsku uniju, ukidanje smrtne kazne je conditio sine qua non pristupanja, ali i više od toga: Evropa sebe voli da definiše kao “zonu bez smrtne kazne”, a odbacivanje smrtne kazne je jedna od temeljnih “evropskih vrednosti”. Ovog 10. oktobra će zvaničnici EU, kao i vodeći političari njenih članica, ponoviti to opredeljenje i dičiti se njime. Iako srpski političari na vlasti vole da kažu kako je pristupanje EU “strateško opredeljenje” njihove zemlje, malo je verovatno da će se neko od njih setiti da 10. oktobra kaže koju o dvadesetogodišnjici ukidanja srpske smrtne kazne. S obzirom na stavove njihovih glasača, to ne bi bilo uputno.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Režim ne zna kud udara. To se vidi po, čak i za njegove standarde učestalim, javnim obraćanjima nepomenika. Vidi se i po tome što je pogubljen i konfuzan, a često se građanima obraća i u vidno alkoholisanom stanju. Samokontrola nikada nije bila njegova jača strana, a sada je potpuno nestala. Slabost se ogleda i u metodi borbe protiv masovnog studentskog i građanskog pokreta. Metoda se zove – majmunsko oponašanje. Njihov položaj je sve gori kako vreme odmiče. Ne samo na političkom nego i na ekonomskom planu. Plate kasne, budžetska sredstva su sve tanja
Opozicija i njoj naklonjena javnost očekuje veći angažman Evropljana kada je u pitanju srpski politički prostor, vlast takve najave koristi da argumentuje tezu o obojenoj revoluciji, ali bi sa radošću ugostila bilo koga sa te strane, posebno ako daju neke pare. Čini se da i jedna i druga strana preteruju: niti će Evropa doći da nam organizuje izbore, niti će više stizati bilo kakva lova kojom će vlast da krpi budžetske rupe nastale vanrednim korupcionaškim troškovima
Vojska Srbije nema kapacitet da izvede paradu poput nekadašnje JNA, koja je 1985. godine imala više od 300.000 pripadnika, a na poslednju paradi 9. maja te godine direktno je izvela njih 6.690. Plus prateće službe, kojih je bilo više od 4.000. Na toj paradi bila su borbena sredstva koja će se pokazati i sad, 40 godina kasnije. Reč je o tenkovima M-84, helikopterima “gazela”, avionima “orao” i “super galeb G-4”, oklopnim transporterima i kamionima. Sada će svi oni biti predstavljeni kao “modernizovana čuda” iako su im odavno istekli resursi
Glas svakog fakulteta, ali i mogućnost stavljanja veta uz obavezan intervju i prihvatanje ideološkog minimuma, deo su procesa kroz koji svaki potencijalni kandidat za “studentsku listu” mora da prođe, saznaje “Vreme”. Iako Aleksandar Vučić žali što njegov protivnik još nema lik, studenti baš strateški ne žele da vlastima i tabloidima daju mogućnost za satanizaciju izabranih ljudi
Kao sa statistima na naprednjačkim okupljanjima, predsednik Srbije nema sreće ni sa siledžijama: em ih je malo, em su sitna boranija. Da nemaju policijski kordon iza leđa, davno bi ih narod razjurio. Ovako zavise od tetošenja onih koji bi ih – da je zakona i pravde u Srbiji – morali hapsiti. Prosto rečeno, jadni su i oni, a i ovi koji ih angažuju
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
