Bilo je, kao i obično, mučno gledati i slušati Vučićevo prenemaganje i glumatanje u takozvanom obraćanju naciji u sredu, a povodom Putinovog napada na Ukrajinu, te političkih i ekonomskih posledica rata. Saznali smo, recimo, da je neumorni predsednik u 6.38 (ujutro) završio razgovore s političarima širom sveta, da se borio kao lav za Srbiju, da imamo sve više zlata (a imaćemo još i više jer je on lično zvao Kineze), da je setva odlična i da imamo dovoljno krastavca, mahao je nekakvim grafikonima, zatrpavao nas besmislenim podacima i insistirao na katastrofičnom stanju u kojem se nalazi Srbija, da bi nas odmah potom obavestio kako nemamo zbog čega da brinemo jer su on i desetak mudraca oformili timove za mlaćenje prazne slame. Rekao je i da će koliko sutra postaviti direktora EPS-a (pošto je ta okolnost, prirodno, vezano za ukrajinsku krizu), te, najzad, da on nije naročito pametan, ali da, po sopstvenom mišljenju, nije budala.
Saznali smo, takođe, da je Ursula fon Lajen pristojna jedna dama kojoj se naš predsednik izjadao i otvorio joj dušu i srce (a ona ga s razumevanjem slušala) i da ona nikada ne bi ucenjivala Vučića (kao neki drugi dripci). Potom smo saznali da se isto tako izjadao i nekim pristojnim Amerikancima koji su ga, kao Ursula i Žan Mišel, strpljivo slušali, a on je rekao šta ima, srce je svoje založio, i tako, kako reče, spasao dušu svoju.
A da, rekao je i da je Srbija podržala rezoluciju Ujedinjenih nacija kojom se osuđuje Ruski napad na Ukrajinu, zarad čega je promptno dobio čestitke predstavnika Evropske unije.
Šta smo, dakle videli i čuli? Najpre jedan standardno psihotični nastup, potom da je Srbija u neopisivo teškoj situaciji, ali da će najviše njemu, Vučiću zahvaljujući, sve biti u redu. U stvari već jeste u redu, ali će uskoro još više biti u redu. Iako se nad nas nadvio oblak katastrofe. Drugim rečima, još jedan konfuzan i besmislen predizborni nastup u kojem se Vučić predstavlja kao čovek široke duše, mesija (jedan je od retkih koji je upozoravao… nije jedino jasno na šta je upozoravao) i spasitelj (kao i uvek).
Da Vučić, kada je reč o ukrajinskoj krizi, ne može da ostane na poziciji od pre nekoliko dana – ono sedenje na dve stolice ili više njih – bilo je jasno, premda je svakako osvežavajuća brzina kojom je legao na rudu: malo je podviknulo iz Evropske unije i eto nama Vučiča – uza svo glumatanje, uzdisanje i premiranje – otvorenog za pridruživanje i saradnju. (Ostaje, naravno, sasvim izvesna mogućnost da je u svom plakanju na ramenu Ursule fon Lajen trgovao podrškom Evropske unije na budućim izborima.)
I dalje je, međutim, otvorena dilema da li Miloševićev ministar propagande, a danas na mestu predsednika Republike, zna šta radi, ili je, poput Miloševića, uspeo da promaši epohu i prostor u kojem živi? Pad Berlinskog zida Milošević nije razumeo, ili nije hteo da razume. Umesto da se pridruži talasu slobode koji je zapljusnuo Evropu, poveo je Srbiju u propast i, kao što vidimo, njegovo vođstvo bilo je sigurno i ubedljivo. Baklju Miloševićeve neslobode preuzeo je Vučić i nastavio da razara zemlju oslanjajući se na iste motive: ni on, dakle, ne razume šta se dešava u svetu, ili ne želi da razume. To što je, usred ukrajinske krize, priveden da se opredeli za svet, umesto za putinovski mrak, posledica je 1. njegove suštinske nesigurnosti, ili 2. puke trgovine za podršku još jednom mandatu za urnisanje Srbije.
Nije bilo teško devedestih godina prošloga veka opredeliti se za slobodan život, ali je Srbija, uz veoma pristojnu podršku građana Miloševiću i njegovom zločinačkom režimu, izabrala mračnu stranu i ispisala najsramnije stranice u svojoj istoriji. Ni danas izbor nije težak: s jedne strane imamo podivljalog diktatora, s druge svet koji standardno nije idealan, ali u svojoj neidalnosti neuporediv s mračnim ruskim režimom. Utoliko postoje samo dve mogućnosti za Vučića: ili on to ne razume, ili se pravi da ne razume. Ako zaista ne razume – a takva mogućnost je sasvim realna s obzirom na njegov nestabilan psihički profil, godine provedene pod Šešeljevim okriljem, te odsustvo svake moralne ograde i bilo kakvih skrupula – onda je Srbija u još gadnijoj situaciji nego što se to, do ukrajinske krize, dalo naslutiti.
Ali možda se Vučić samo pravi da ne razume u kakvom svetu živi, te je ovo idealna prilika da skine masku i pokaže svoju veštinu u snalaženju na međunarodnoj sceni, kao i svoju državničku viziju. Kako stvari stoje (a nije da to nismo znali i pre nego što je Miloševićev ministar propagande postao takozvani predsednik) Vučić je srećna kombinacija psihički nestabilnog, politički nezrelog i moralno oštećenog čoveka koji se, doduše, snalazi u šesnaestercu (s tim što je proterao protivničku ekipu, a golmana vezao za stativu), ali ne i izvan njega. Sva je prilika da je s Putinovim izlivom ludila Vučić izgubio ono malo ravnoteže koja ga je, koliko-toliko, držala na onim poslovičnim stolicama: psihotične strukture poput njegove dugo uspevaju da nose, barem za određeni broj ljudi, masku nekakve normalnosti, ali pod pritiscima koji ih nadrastaju, a nije potrebno biti genije i znati da će pritisci svakim danom da se gomilaju, takve strukture, naprosto, gube kontrolu i prave strašne greške (pod uslovom, dabome, da se u međuvremenu ne pretvorimo u nuklearni otpad, u kom bi slučaju ionako bilo svejedno).
Zastrašujuće je, naravno, i pomisliti na vrstu grešaka koje će ga koštati vlasti, jer deset njegovih godina jedna je ogromna greška, gnojna otvorena rana koja je izazvala gangrenu ovog društva. Zastrašujuće je, dakle, i zamisliti kakvu nesreću mora Vučić da navuče na ovu zemlju kako bi mu građani okrenuli leđa. Miloševićeva je srušilo bombardovanje, a šta će srušiti Vučića? Da li je, uopšte, zdravo pomisliti da bi to mogao biti 3. april?
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
