Ponekad razmišljam kako bih neki određeni pojam objasnio unucima. Banalno, na primer, znači otrcano, obično, prosto. A suprotno banalnom? Jedinstveno, originalno, izvanredno, neuoobičajeno
Uzeo sam tako rečenicu s početka romana Ana Karenjina Lava Tolstoja: “Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način.” Da li to znači da je svaka srećna porodica banalna, a svaka nesrećna jedinstvena, originalna, zanimljiva? U tom slučaju banalno je zapravo srećno, jedinstveno, zanimljivo, a originalno je njegova suprotnost, ne za onog ko ga doživljava tragično, nego za trećeg koji posmatra sa bezbedne daljine. Hoću da kažem, ako se dvoje mladih zaljube, pa žive dugo i srećno udvoje sve dok ih smrt ne razdvoji, oni za književnost nisu tema, to je banalna priča. Za književnost ljubav počinje tamo gde se umešao neko treći.
Ljubav je važan elemenat sreće, uživanja datog nam u životu, ali ipak samo deo. Pre neki dan za mene je trenutak istinskog uživanja, da ne kažem sreće, bila poseta unuka sa dvoje praunuka, a praunuk star 16 meseci, ne više zbunjen u mom stanu, ne više na tuđem terenu kod mene, radoznalo mi se zagledao u oči, sa izrazom malog lica kao da ga nešto zanima, pa ga istražuje, u ovom slučaju mene. Ne znam koliko je to sekundi trajalo, ali meni se trajno urezalo u pamćenje. Da nije tako banalno, rekao bih u srce ili u dušu. Može li se naći išta banalnije od upravo opisanog? Nije li to doživeo gotovo svaki pradeda ili deda na kugli zemaljskoj? Baš me briga, meni je bilo lepo.
Svoje pradedove nisam upoznao. U 19. veku, kada su živeli i umrli, ljudski vek bio je kraći nego danas. Živo se sećam svog dede po očevoj strani. On je na svoj 74. rođendan 23. februara 1941. bio zdrav, u odličnoj formi, leta pre toga još je sa trambulina glavačke u lepom stilu skakao u Begej, ali neraspoloženo je rekao: “Ovo mi je poslednji rođendan.” Njegov sin, moj otac, živo je prigovarao, ali deda je bio uporan i u pravu: nije doživeo da bude pradeda, nekoliko nedelja posle tog dana nastupilo je “Vreme zla”, upad nacističkih hordi u moju i njegovu zemlju, u naš grad, i on se ubio. O tome neću više da pišem, došlo je vreme da uživam.
Menjam perspektivu. Šta je kič? Kako da kič objasnim unucima?
Objašnjenje je da je nešto niskog nivoa, loše, neukusno, lažno sentimentalno, inferiorno – dekadentno. Da li je stvar ukusa šta se kome sviđa ili neko tajanstveno telo o tome odlučuje? Ja sam u Bavarskoj u jednom izlogu video vrhunac kiča: sat sa kukavicom na onaj poznati nemački način, drvena ptica izlazi iz kućice-brvnare na kojoj je dvorac sa kulama, ali i jelenjim rogovljem, a ispod nje šišarke raznih boja i veličina. Odmah sam ga kupio. Eno ga u dnevnoj sobi i svakog sata ptica sa velikim crvenim kljunom iskoči i kukanjem odbrojava vreme. Očekivao sam da mi neko od dragih posetilaca ili rođaka prigovori da takav predmet nije dostojan obrazovanog čoveka, intelektualca, kako sam samo mogao da uzmem tako nešto? Nije se niko usudio. Džabe sam ga nabavio.
Svet se menja. Mojim pradedovima ne bi zamerili ni za kakav kič. Kič je kod njih možda bio lavor od porcelana sa odgovarajućim bokalom, isto takav noćir ukrašen cvećem ispod “nahtkastle”, kupatilo nisu imali, nužda se vršila u kućici na dnu dvorišta. Moji unuci i praunuci to ne mogu ni da zamisle. Kada su negde napolju, moraju ponekad da otrče u grmlje, ali ih kod kuće čeka sav komfor modernih kupatila. Ne znaju kakav je blagoslov tuširati se vrućom ili hladnom vodom kad god ti padne na pamet, a ja sam još uvek svaki put srećan kada perem ruke pod toplom, tekućom vodom, i čudim se da su to specijalno morali da propišu zbog nekog virusa. Prati ruke je uživanje.
Ja sam uživao kada sam prvi put gledao nešto u boji na televizoru, prvi put telefonirao mobilnim, kupio prvi računar marke Tošiba. To je za generaciju mojih unuka banalno. Gledam kako momak i devojka sede zajedno u kafiću, ali umesto da se ljube, neverovatnom brzinom po svojim telefonima kucaju nešto namenjeno trećima. Ne znam da li u tome uživaju. Da li uživaju u tome što su zajedno? Da li su srećni? I ako su srećni, da li su banalni?
Ja mislim da je bolje biti u braku koji je po Tolstojevom razvrstavanju srećan, makar to bilo banalno.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve