Dok veći deo opoziciji nešto više od tri meseca od izbora još uvek traga za zajedničkim predsedničkim kandidatom, svoju kandidaturu su istakli lider Patriotskog bloka Boško Obradović, ali i, posve neočekivano, novinar Srđan Škoro.
Po svemu sudeći, poseban kuriozitet na ovim izborima će biti (najavljeno) učešće „čuvenog“ pulmologa Branimira Nestorovića, kojeg su građani mogli dobro da upoznaju od početka pandemije do danas, i koji je u poslednje dve godine postao estradna zvezda lažnih vesti, pseudonauke, spinovanja, antivakserizma i raznoraznih populističkih budalaština.
Znakovito je da dr Nestorović ima odličnu prođu u režimskim medijima, a da se, poput onomad Luke Maksimovića zvanog Ljubiša Preletačević Beli, brendira kao antisistemski čovek. Čak se na jednom portalu, na kojem su ljudi glasali za mogućeg opozicionog kandidata pojavilo i njegovo ime.
Neki smatraju da je nedavno osnivanje pokreta „Vitezovi reda zmaja“ početak Nestorovićeve kampanje. Ime ovog pokreta u skladu je sa Nestorovićevim istupima prepunim epske fantastike.
Inače, viteški red pod ovim imenom osnovao je početkom 15. veka ugarski kralj Žigmund II, a okupljao je vladare Evrope koji su se borili protiv turske najezde. Pulmolog je najavio da će se pokret boriti za dečja prava i protiv pedofila.
Nesumnjivo je da bi Nestorović, ukoliko zaista uđe u predsedničku utrku, osvojio dosta glasova, i to pre svega među antivakserima i teoretičarima zavere koji su opoziciono orijentisani. Nesumnjivo je i da bi njegova kampanja bila zabava za mase, da bi prekrivala važne političke i društvene teme i probleme koje proizvodi ova nesrećna autoritarna i nekompetentna vlast.
Karakteristika svih predsedničkih izbora u Srbiji, od uvođenja višestranačja pa do danas, jeste učešće „čudnih“ pretendenata koji nisu imali ama baš nikakve šanse za uspeh, ali su ipak ulazili u ovu skupu i zahtevnu trku. Neki od njih su želeli da iskoriste izbore da se samopromovišu i da kupe ulaznicu za političku budućnost, neki su želeli da profitiraju podrškom nekom od kandidata u drugom krugu, neki su u borbu ulazili iz egzibicionističkih razloga, a dobar deo njih je imao cilj da, u nekakvom dilu sa političkim moćnicima i nadležnim službama, izbore obesmisli, zbuni i zabavlja birače, otme glasove i skrene pažnju sa ozbiljnih političkih tema.
Na prvim predsedničkim izborima 1990. godine pojavilo se čak 32 predsednička kandidata, a za najveći broj njih nikada više u političkom životu nismo čuli. Bili su to kandidati za jednokratnu upotrebu.
U pamćenju je ostao Nikola Šećeroski, koji je bio i ostao simbol obesmišljavanja demokratskog procesa i kojeg su tadašnji režimski mediji itekako promovisali. Očigledno je da je procena ondašnjih spin-doktora bila da će se ljudima, sa svim tim blesavim kandidatima, Milošević ukazati kao seriozan i odgovoran političar, a da će istovremeno otcepiti deo glasova od opozicije.
„Čudni“ predsednički kandidati, pored Šećeroskog i bulumente s početka poslednje decenije prošlog stoleća, bili su: Kapetan Dragan, Jezdimir Vasiljević, Jelisaveta Karađorđević, Marjan Rističević, Milovan Drecun, Milanka Karić i brojni drugi.
Na izborima 2017. godine dobili smo i dostojnog naslednika Šećeroskog, njegovu unapređenu verziju, Luku Maksimovića zvanog Ljubiša Preletačević Beli, koji je uz prilično skupu i dobro organizovanu kampanju uspeo da osvoji bezmalo 10 posto glasova. U međuvremenu je Maksimović postao član Pokreta za obnovu kraljevine Srbije (POKS), koji blisko sarađuje sa Srpskom naprednom strankom.
Ciljna grupa Preletačevića su, pre svega, bili mladi ljudi kojima se zgadila politika i koji su nisu bili svesni da je cilj naprednjačke propagande, kao i svih autokratskih režima – promocija političkog idiotizma. Na ovim izborima su učestvovali i neki stari političari koji su imali zadatak da glume opoziciju i osvoje deo njihovih glasova, kao, recimo, Nenad Čanak.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
