Današnji pedesetogodišnjaci, i nešto stariji, sigurno će se setiti „tragične“ nestašice čokolade u SFRJ, tamo negde ranih osamdesetih; ako se dobro sećam, nije bilo kakao mase za tada brojne jugoslovenske konditorske fabrike, a uvoz za tvrde, konvertibilne šuške je bio skup, pošto je istih, dakle šuški, počelo opasno da ponestaje. Tada je možda i detinji um mogao da pojmi da, eto, nisu sve pare iste… I da u tom mitskom „napolju“ (koje je za nas počinjalo u predgrađima Trsta) ne možeš prosto da naštampaš para koliko ti fali, pa kupiš šta ti srce ište.
A da nisu svi slatkiši isti, to smo već znali. Naciji su, u zamenu za deficitarnu deliciju, ponuđene tzv. šećerne table: izgledale su (skoro) kao čokolada, bile su pakovane kao čokolada, samo što – nisu bile čokolada. Ni mirisom, ni ukusom, ni bilo kojim važnim svojstvom. Zapravo, bile su bez svojstava, muzilovski rečeno. Očajni roditelji YU srednje klase uzalud su kršili prste: tvrdoglavi klinci to nisu hteli da jedu. „Ali, zar nije slatko?!“ Jeste slatko, pa šta, nije stvar u goloj šećerčini, nego u nekim suptilnijim užicima. Jedino je Bane, dobri sin, tih i miran, čist i fin, uživao u šećernoj tabli i još nas frfljajući punih usta ubeđivao da je bolja od čokolade, samo je Balašević to slučajno zaboravio da metne u pesmu.
Bog zna zašto sam se ove priče setio ovih dana, kada je kleti socijalizam, sa nestašicama kao sistemskom nuspojavom, odavno u ropotarnici povijesti. Danas svega ima, kao u Zvonka Bogdana – ako možeš to da platiš. I ne da ima, nego se i preliva!
Pogledajmo, recimo, književne nagrade. Samo u Srbiji ih ima više stotina, ali nekako se namestilo da je daleko najpoželjnija od svih NIN-ova nagrada za roman godine. Kao već (ukupno) šestogodišnji žirista i trogodišnji predsednik žirija za narečenu nagradu, stojim vam dobar da svake godine nekoliko desetina romana nastane i bude objavljeno samo zarad jedne stvari: da budu ovenčani NIN-ovom nagradom. Prosto ih nekako isprojektuju za to (kao što se neki filmovi snimaju samo za festivalske nagrade); možda na Jutjubu već postoji i tutorijal za pisanje romana koji će dobiti NIN-ovu? Trebalo bi proveriti. Enivej, kad se to ne dogodi, silno se (pisac, izdavač, rodbina, žena, strina, konkubina, kumovi i školski drugovi…) uzrujaju i najede. Kuka se nad nepravdom i traže se krivci, nikada u sebi, uvek u drugima, u rasponu od članova žirija pa do retrogradnog Merkura, Džordža Šoroša i Novog svetskog poretka.
Šta se, ipak, promenilo? Ako je socijalizam bio kultura manjkova, ovaj (post)tranzicioni neoautoritarni kapitalizam sa periferije razvijenog sveta pre bi se mogao nazvati kulturom proizvodnje (ponajčešće besmislenih) viškova. A bogme i falsifikata, namenjenih tome da jeftinim prečicama zadovolje povećanu potražnju za (kvazi)luksuznom robom, pre svega za statusnim simbolima.
Evo kako to izgleda na primeru NIN-ove nagrade. Ako vas frustrira što vi ili vaš ljubimac nikako ne uspevate da je dobijete, ima ko će se pobrinuti za to da se – o trošku svih nas, mada nas niko ništa nije pitao – napravi skoro-kao-prava replika NIN-ove nagrade: isto „za roman godine“, isto „na srpskom jeziku“, isto se dodeljuje u drugoj polovini januara, isto s petočlanim žirijem – ali nekako podobnijim, u nekom implicitnom, a opet vrlo jasno naslutljivom smislu. I utoliko mnogo lakše dostupna. Nagradu svečano i ponosno najavljuje Goran Vesić (Goran! Vesić!), pokrovitelj joj je Grad Beograd via Biblioteka grada, a zove se, nagrada, Beogradski pobednik. Zašto baš tako, već neki prigovaraju? Pa, zato što je vlasnik vlastan da je nazove po sebi… Dobro, možda će nekome biti čudno što se nagrada sklepava u nekoj vijetnamskoj zabiti, što bazdi na jeftinu plastiku i na njoj piše reabok ili panasoanic, ali okanimo se sitničarenja; ako ništa drugo, pare su prave.
Sasvim uozbiljeno govoreći, projekat „Beogradski pobednik“ tipična je podmetačina iz retorti naprednjačke Srbije: osnuješ medij koji nije medij nego samo imitira neki određeni stvarni medij, ili nevladinu organizaciju koja je zapravo vladina, ili novinarsko udruženje koje nije novinarsko i nije udruženje etc. Hit-tvit, jednom rečju u dve reči. A onda ga lako naseliš onima koji će izigravati „pluralizam“ unutar gazdinog kaveza, kao u tom Pinkovom cirkusu: neko će biti „Čeda“, a neko „Šešelj“, uostalom, avatara i jednog i drugog ima dovoljno na onoj već malko zaboravljenoj listi antininovskih bojkotaša. Koji će, ili oni njima bliski i srodni, po svoj prilici biti dominantni među budućim laureatima i prvim pratiljama, ne zato što je neko „naredio“ da baš tako bude, nego zato što je stvari tako fabrički podesio da je to najlogičnije. A tu je i kontrolni mehanizam: saopštavanje odluke nedelju dana nakon izvorne NIN-ove, za svaki slučaj, da ne bi došlo do (obostrano?) neprijatnih preplitanja…
Gledam taj spisak žirista („sve fini ljudi, samo nikako da uhvate korena“), naslućujem spisak njihovih favorita, i sve mi je lepo i milo oko srca, neka cveta hiljadu cvetova, nego mi je žao samo što nisu u žiri uvrstili i jednog od najistaknutijih akademskih podržavalaca ninobojkotaša, dr Milivoja Nenina, jer bi se onda nagrada mogla lepo zvati NeNINova nagrada, što joj i jeste pravi nomen i omen i namen i znamen. Ali, biće i ovako veselo i dobro, pod uslovom da volite šećerne table. Bane ih je, recimo, baš voleo, i šta mu fali?
